Kraj jedne ere

Specijalno za „Vreme“ iz Milana

„Stavite ga na konja i eto vam kralja“, rekao je jednom prilikom režiser Federiko Felini misleći na Đanija Anjelija. Međutim, patrijarh najčuvenije familije i celog italijanskog kapitalizma bio je kralj i bez konja. Vladao je Torinom, automobilskom industrijom, ekonomijom, establišmentom i, na kraju, javnim mnjenjem (vidi antrfile).

„Monarh bez krune“ umro je u prošli petak i to u svojoj kući, okružen brojnom familijom, u tradicionalnom italijanskom stilu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz sve počasti koje zaslužuje najpoznatiji Italijan prošlog veka, svedok i protagonista najvažnijih trenutaka. Đani Anjeli je jedan od najzaslužnijih što je Italija, kao siromašna zemlja, razrušena ratom i avanturom fašizma, postala peta ekonomska sila na svetu…

Međutim, nije uvek i nije kod svih viđen kao savršen – mnogi Italijani mu zameraju to što su mu firme sada u veoma lošem stanju i što su često bile na grbači svim poreskim obveznicima (gubitak je bio „društveni“, a profit samo familije Anjeli). Neki čak Đaniju Anjeliju pripisuju odgovornost za sumrak italijanske auto-industrije koji se izgleda bliži. Jer, sadašnji Fijat, kao najveći i prvi biznis njegove familije, prezadužen je, prodaja automobila je drastično opala a partnerstvo sa američkim Dženeral motorsom nikako da zaživi. Ostale firme (Alfa Romeo, Lančija) takođe su u agoniji zbog finansijske i proizvodne krize tako da postoji velika opasnost da carstvo Anjelijevih postane plen bogatih stranih korporacija.

PORODIČNE TRAGEDIJE I NASLEDNICI: Moć Đanija Anjelija nije se bazirala toliko na njegovim (nedokazanim) menadžerskim sposobnostima i materijalnom bogatstvu koliko na harizmi, imidžu koji je stvorio… Priča se da Silvio Berluskoni na radnom stolu drži sliku patrijarha Anjelijevih, ali ko poznaje sadašnjeg premijera zna da je uvek imao kompleks Đanija Anjelija jer je ovaj bio suviše moćan da se povinuje novom tajkunu. Takođe, kada su svojevremeno kod njegovog sina u Keniji pronašli određenu količinu kokaina, nijedne novine nisu htele da objave tu vest, više iz poštovanja nego iz straha.

Status i bogatstvo nisu ga poštedeli stravičnih porodičnih tragedija. Pre dve godine izgubio je pomenutog sina Eduarda, koji se ubio skočivši u provaliju. Inače, već ranije je prvenac Eduardo Anjeli pokazivao simptome „slabosti“ i depresije: mrzeći kapitalizam i Amerikance, našao je idole u dalekoistočnim vidovnjacima poput Sai Babe. Prethodno je Anjelija strašno pogodila smrt sinovca Đovanina, koji je trebalo da nasledi celo carstvo… Ako se tome pridoda i tragična pogibija oca (kada je Đaniju Anjeliju bilo 14 godina) i majke, eto objašnjenja zašto Anjelijeve zovu „italijanski Kenedijevi“. Nakon ovih privatnih nesreća koje su pogodile dinastiju, Đani Anjeli je za naslednika izabrao najstarijeg unuka Džona Elkana, ćerkinog sina, koji je fotokopija dede.

PLEJBOJ: Postoje dva perioda u životu Đanija Anjelija a prelomna tačka je proleće 1966, kada je postao predsednik porodične kompanije koju je osnovao njegov deda krajem XIX veka. Do tada su ga svi zvali „naslednik“, a posle toga je postao „advokat“, iako nikad nije položio državni ispit. Pravni fakultet je završio tokom rata, pošto je kao dobrovoljac učestvovao u neuspešnoj avanturi italijanske vojske na ruskom frontu. Iz ofanzive na Rusiju vratilo se manje od trećine italijanskih vojnika, ali je zato vodnik Anjeli posle dvadesetak godina otvorio prvu fabriku automobila u Rusiji (njemu u čast Hruščov je mesto prekrstio u Toljatigrad). Pri kraju Drugog svetskog rata priključio se američkim snagama negde u severnoj Africi i tako spasao svog dedu kome, zbog podrške Musoliniju i stavljanja industrije u službu diktature, umalo nije konfiskovana cela imovina…

Posle rata je, po savetu dede („idi malo po svetu, provedi se“) punih dvadeset godina živeo kao najveći plejboj svih vremena. Zajedno sa svojim najboljim prijateljem Rubirozom, Renijeom od Monaka, i arapskim prinčevima imao je ceo svet u ruci… Njegove su bile najlepše žene na svetu a voleo je među ostalima Ritu Hejvort, Lorin Bekol, Pamelu Čerčil (snaja Vinstona Čerčila).

Đani Anjeli je taj koji je izmislio pojam „dolče vita“ (sladak život) jer, na primer, kad bi se ujutro probudio, odmah je zvao svog privatnog pilota da pita u kom delu Evrope je sunčano (da bi tamo i otišao na jednodnevni izlet). Kada je 1966. zbog ostavke tadašnjeg predsednika Fijata, koji ga je odmenjivao tokom plejbojisanja, trebalo da preuzme kompaniju, bio je na jahti negde nasred Pacifika, zbog čega nekoliko nedelja nisu mogli da mu to jave…

Anjeli je najviše voleo zemlju odakle je poticala njegova majka Virdžinija, Ameriku… Među prvima je shvatio da je blagostanje Italije vezano za Sjedinjene Američke Države i zato je mnogo vremena provodio tamo, zato je poznavao sve američke predsednike od Džona Kenedija naovamo, zato je hteo da fuzioniše Fijat sa Dženeral motorsom. „Lepi Džoni“, kako su ga zvali Amerikanci, bio je prijatelj familija Ruzvelt, Kenedi, Rokfeler i blizak Endiju Vorholu. Kada je išao u opasni Harlem da sluša bluz, Rokfeleri bi unajmili boksera Džoa Luisa, prvaka sveta u teškoj kategoriji da ga čuva. Kao simbol italijanskog stila i šarma, dopustio je sebi da šefu CIA, u centrali u Lengliju, kaže da je „dileja“. Đani Anjeli se redovno viđao sa Fidelom Kastrom, Mao Cedungom, Josipom Brozom, a jedan od njegovih najboljih prijatelja bio je Henri Kisindžer.

KARIJERA U FIJATU: Počeo je da radi tek u 46. godini; jeste nasledio mnogo, ali je to pomnožio sa hiljadu. Bio je zaslužan za razvoj Fijata krajem šezdesetih jer je, pošto je stavio celu Italiju na četiri točka, dao kompaniji internacionalnu dimenziju. Najgoru krizu, tokom sedamdesetih, prebrodio je tako što je uzeo za ortaka libijskog lidera Gadafija (prodavši mu 15 odsto deonica), a odlučno je sprečio infiltraciju terorističke organizacije Crvene brigade među Fijatovih 300.000 radnika. Krajem osamdesetih, koje su bile godine ogromnih profita, Anjeli je diversifikovao u razne biznise (od turizma do bankarstva), ali je automobilska industrija ostala glavni – uostalom ostvario je monopolski položaj otkupivši sve svoje konkurente u Italiji. Zbog zaštite Fijatovih interesa decenijama su održavane ogromne carine na uvoz stranih automobila; nijednoj stranoj kompaniji nije bilo dozvoljeno da otvori proizvodnju u Italiji, međutim, time su i Anjelijevi sve više zavisili od države.

Najveća strast Đanija Anjelija su (slučajno?) i dve najuspešnije italijanske sportske firme: Juventus i Ferari. Od 26 titula fudbalskog prvaka Italije, čak 24 su osvojene sa familijom Anjeli na čelu, a Đani je posebno voleo da u crno-belom dresu vidi maštovite igrače poput Sivorija, Platinija, Zidana, Bađa… Obožavao je Ferarijeve bolide, pa je krajem šezdesetih postao partner svog prijatelja Enca Ferarija, a nakon smrti osnivača otkupio je i ostatak kapitala. Đani Anjeli je bio jedan od najšarmantnijih Italijana koji je diktirao modne trendove. Njegovo meko „r“ i modne detalje (poput troduplog čvora na kravati) imitarala je većina Italijana čak po cenu da postanu smešni.

Na kraju Đani Anjeli je bio vladar iz senke… bez poriva i potrebe da uđe u politiku, u zemlji koja uopšte nema poverenja u svoje političke institucije, makar one bile demokratski izglasane. Njegovom smrću nije dovedena u pitanje samo privatna monarhija dinastije Anjeli. Završena je jedna era italijanskog kapitalizma, bazirana na velikim ljudima koji su sposobni da donesu velike odluke.