U senci iračke krize prošle sedmice (ne)očekivano je izbila transatlantska svađa među saveznicima: Francuske i Nemačke s jedne i Amerike s druge strane. Iako se, uslovno rečeno, američki i evropski pristup u vezi sa Sadamom Huseinom i Irakom razlikuju od početka najnovijeg zapleta sa iračkim naoružanjem, iznenađujuća je bila žestina međusobnog obračuna i upotreba teških reči bez diplomatskih rukavica. Da li su Francuska i Nemačka "stara Evropa" (D. Ramsfeld) ili je Evropa sita pozicije mlađeg partnera u tradicionalnom savezništvu – pitanje je koje je tim povodom zaintrigiralo posmatrače i analitičare. Ovoj izazovnoj temi "Vreme" posvećuje naredne stranice tekstovima iz pera svojih izveštača iz Pariza i Berlina; u prilogu su i izvodi iz govora američkog državnog sekretara Kolina Pauela u Davosu istim povodom, koji, kako se čini, nastoji da smiri loptu.
Za „Vreme“ specijalno iz Pariza
„Ja Evropu ne vidim tako što bi je činile Njemačka i Francuska. To je stara Evropa. Ako pogledate cijelu Evropu, vidjet ćete da se njen centar gravitacije pomaknuo na Istok… Velik broj drugih evropskih zemalja nije ni s Francuskom ni s Njemačkom, već sa SAD.“
Ova izjava Donalda Ramsfelda, baš u vrijeme velike fešte kojom je u Parizu i Berlinu proslavljena 40. obljetnica Elizejskoga ugovora i na vrhuncu iračke krize, izazvala je pravu prekoatlantsku oluju. Pisac nekog budućeg razlikovnog diplomatsko-frazeološkog rječnika naći će doista mnogo primjera i građe u izjavama koje su popratile ovaj Ramsfeldov izlet u gerontološke studije. Iz Pariza je pentagonalnom „novaku“ odgovoreno rafalskom paljbom, kako iz redova opozicije tako i iz ureda samih ministara: „američka arogancija“ (Martin Obri), „kauboj“ (Pol Kiles), „totalitarni duh koji nadahnjuje Bušovu ekipu“ (Žak Lang), dok se ministrica obrane Mišel Alio-Mari latila „prethistorijske toljage“ kojom „najjači želi dotući drugog da bi mu oteo mamutov but“, a njena se kolegica iz ekološkog resora Rozlin Bašlo sjetila svoga zemljaka, iz pokrajine Loare, generala Kambrona, koji je – ranjen u bici na Vaterlou i na prijedlog da se preda – odgovorio slavnom francuskom uneređujućom rječcom „merde!“.
KAKVA EVROPA: Nijedan francuski komentator nije našao za shodno da Ramsfeldovu izjavu pripiše eventualnom fizičkom umoru izazivanom dugim stajanjem na nogama (budući da je iz svog ureda u Pentagonu uklonio sve fotelje i stolice). Vjerojatno i s razlogom jer, da Ramsfeld ne bi možda bio krivo shvaćen, pobrinuo se već sutradan utjecajni američki senator Ričard Lugar sljedećim upozorenjem: „Ako Francuzi i Rusi žele imati pristupa iračkoj nafti, moraju sudjelovati u vojnim naporima.“ Nakon „humanitarnog rata“, koji je na Balkanu vođen prije nepune četiri godine isključivo radi ideala, ljudskih prava i uzvišenih vrijednosti, sada prisustvujemo čak i „novim Evropljanima“ vidljivoj ratobornoj strategiji američke administracije, koja se polakomila za pišljivih 112 milijardi barela nafte što leže u Iraku.
Ramsfeld ipak voli Evropu, ali nekako pedofilski, ne „staru“, već „mladu“, ili „novu“, koju utjelovljuje, na primjer, sedam nedavno primljenih bivših komunističkih satelita koji su – igrom historije i bez velikih napora – počeli kružiti oko novoga gravitacijskog centra. Dimitrij Rupel, slovenački šef diplomatije i član Konventa za budućnost Evrope, na sam dan izbijanja prekoatlantske oluje, izrazio je, i istoga dana bio demantiran, taj euroatlantski kredo kad je povjerovao da su „Evropska unija i NATO dvije strane iste medalje“, te da su „EU i NATO povezaniji nego što se čini jer je NATO zapravo obrambena sila Europske unije“.
Prvo, u EU-u se još odlučuje po načelu jednoglasnosti svih zemalja članica, kad je riječ o velikim pitanjima, bilo na međuvladinoj razini bilo na razini posebnih supranacionalnih institucija (Komisija ili Parlament), dok u NATO-u vlada jedinstven i neprekinut američki zapovjedni lanac, koji od Ovalnog kabineta i ureda savjetnika za nacionalnu sigurnost u Bijeloj kući preko ureda načelnika američkoga međuarmijskoga štaba i Pentagona vodi do belgijskoga gradića Mons, gdje se nalazi glavni saveznički štab za Evropu.
Drugo, prema američkim izvorima koji su željeli ostati neimenovani, nastanak NATO-a, ili u prijevodu Sjevernoatlantskog vojnog saveza, opravdavao se sljedećim razlozima: „Amerikanci unutra, Rusi van, a Nijemci ispod.“ Rusi su i dalje van, Nijemcima je dosta da na „krkači“ nose ostale, a Amerikanci bi još dublje da ulaze, sve do Baltika i Eufrata.
Ovu povijesnu situaciju Njemačke bio je shvatio De Gol, čak i prije samih Nijemaca, koji su u atlantskoj vezi vidjeli jamca svoje sigurnosti i mogućnost ujedinjenja. Do ujedinjenja je došlo, zahvaljujući ponajviše nepredvidljivom događaju koji se zove „kraj komunizma“, a atlantska je veza oslabila zbog brojnih razloga.
DOBAR ZNAK: Hoće li Širak i Šreder nastaviti tamo gdje su prije 40 godina stali De Gol i Adenauer? Ništa, doista, još od Rimskog ugovora iz 1957, nije se moglo uraditi na polju evropske integracije bez njemačko-francuskog motora i svaki taj pomak značio je korak više k osamostaljivanju Evrope od američke dominacije.
Dobar znak je već u tome što su Pariz i Berlin odlučili proslaviti, s velikom pompom i glamurom, jedan ugovor koji je zapravo ostao „mrtvo slovo na papiru“. Jer, treba podsjetiti „nove Evropljane“, Elizejski ugovor bio je ratificiran u njemačkom Bundestagu uz umetnutu slavnu „preambulu“ – kojoj su kumovali tadašnji euro-atlantisti s Gerhardom Šrederom na čelu ( ministar inozemnih poslova koji sa sadašnjim kancelarom ima zajedničko samo ime i prezime), a na nagovor SAD i Žana Monea, oca evropskog zajedničkog tržišta, i u kojoj je bio naglašen prioritet veza Zapadne Njemačke s Amerikom te želja za prijemom Velike Britanije u evropsku „šestorku“. To je zapravo značilo isto što i odbacivanje Elizejskoga ugovora. De Gola to nije iznenadilo, kao što svjedoči njegov komentar na vijest iz Bona: „Međunarodni su ugovori poput djevojaštva i ruža, traju dok traju“.
Premda nikoga ne čudi što poboljšanje klime preko Rajne znači istodobno izbijanje prekoatlantske oluje, ipak je opravdano postaviti pitanje hoće li nakon „osovine zla“, na red doći i „osovina starosti“ ili će ona samo biti poslana u mirovinu da ostatak svojih dana provede igrajući „monopol“ ili „Ramsfelde ne ljuti se“.
Nakon što su podigli na Rajni ćupriju, dva bi se susjeda sada trebali posvetiti produbljivanju evropske integracije, umjesto da trpe njeno proširenje koje je samo sinonim za njen programirani nestanak. Povrh toga, francusko i njemačko „da“ dobit će puno historijsko značenje i postati uvjerljivo i plodonosno za njih same i za evropsku integraciju samo ako bude popraćeno s jednim zajedničkim „ne“ – koje je već rečeno, ali ga treba još jače obraniti, upravo u danima koji su pred nama, ratobornim naumima „nove“ i „mlade“ američke administracije.
Dakako, problemi koji opterećuju odnose između Berlina i Pariza su brojni i nijedna historijska stvarnost nije ustukla pred onim „što je babi-Evropi milo to joj se i snilo“. Ali, nijedna stvarnost nije nikada ni nastala bez jake i duboke motivacijske veze s onim što je milo i što se snilo.
Njemačka i Francuska bliže su nego ikada, i obje pokreću novu fazu evropske integracije, oko njihova „čvrstoga jezgra“, obje su također bliže Rusiji, koja diskretno ohrabruje njihovo osamostaljivanje, dok Engleska uživa u svojoj „splendid isolation“ u odnosu na kontinent, a Amerika biva sve usamljenija i osporavanija u htijenju da samostalno prekraja i usrećuje svijet.
Ramsfeld je ipak zaboravio – ako je zaboravio – veoma jednostavnu i iskustveno provjerenu računicu: dvadeset pet („stara“ i „nova“ Evropa zajedno) minus dva (Francuska i Njemačka) jednako ništa.
Govor državnog sekretara Kolina L. Pauela na Svetskom ekonomskom forumu, 26. januar 2003. Davos, Švajcarska
…Pre više od pola veka Sjedinjene Države su pomogle da se Evropa spase od tiranije fašizma koji je izazvao Drugi svetski rat. Ostali smo da bismo pomogli Evropi da povrati svoju vitalnost. Mi smo podržavali i podržavamo snažnu, ujedinjenu Evropu i čestitamo Evropljanima na nedavnom proširenju Evropske unije.
Amerikanci i Evropljani su zajedno izgradili najveći političko-vojni savez u istoriji. NATO se više od četiri decenije nalazio u središtu naših napora da očuvamo mir u Evropi. Hladni rat se završio, posle čega se još deset zemalja uključilo u alijansu. Zašto su one bile tako nestrpljive da se uključe? I zašto se još neke druge nalaze na listi čekanja da postanu članice ove velike alijanse?
Odgovor je, mislim, prilično jednostavan. One žele da se priključe i da postanu deo Evrope, jedinstvene i slobodne Evrope, ali one žele da postanu i deo tela koje povezuje Sjedinjene Države i Kanadu s Evropom. One žele da postanu deo transatlantske zajednice koja istovremeno podstiče mir, prosperitet i demokratske vrednosti, moć ljudi i žena da biraju, da održavaju vladavinu naroda.
Ja sam sada svestan, onako kao što je svako u ovoj prostoriji svestan, da Amerikanci i Evropljani stvari ne sagledavaju u svakoj prilici na isti način. Odmah ću istaći da bi se teško moglo reći da je ovo nešto novo. Pre više decenija Henri Kisindžer je napisao knjigu o Atlantskom savezu i naslovio ju je Problematično partnerstvo. Čuo sam da se Henri kasnije pokolebao u vezi s naslovom, budući da je otkrio da neke knjižare njegovu knjigu stavljaju na policu određenu za knjige s bračnim savetima. Međutim, knjižari su možda znali šta rade, s obzirom na to da problemi s nekim našim prijateljima s druge strane Atlantika postoje veoma dugo, kako ja računam, već duže od dva veka. Razlike su neizbežne, ali se one ne mogu izjednačiti s američkim unilateralizmom ili s američkom arogancijom. Razlike su ponekad jednostavno to što jesu – razlike. Naša iskustva i interesi povremeno će nas navesti da stvari vidimo na različit način. Što se nas tiče, mi se nećemo prikloniti opštem mišljenju ukoliko verujemo da se ono kosi s našim osnovnim principima. Mi nećemo očekivati ni od jedne druge zemlje da prihvati konsenzus koji bi se kosio s njenim osnovnim principima. Kada se čvrsto odlučimo za nešto, mi ćemo predvoditi. Delovaćemo čak i ukoliko ostali nisu spremni da nam se pridruže. Međutim, Sjedinjene Države će uvek raditi na tome, uvek će se truditi da ubede druge da postignu konsenzus. Mi želimo da blisko sarađujemo s Evropom, domom naših najbližih prijatelja i partnera. Mi želimo da blisko sarađujemo s Evropom u vezi s izazovima u Evropi i izvan nje, i u tom pogledu u nas možete imati poverenja.
Kada govorimo o poverenju, dozvolite mi da ga upotrebim kao most ka jednom od trenutno najvažnijih pitanja, Iraku. Dozvolite mi da pokušam da objasnim zašto smo toliko odlučni u vezi s Irakom i zašto smo rešili da ne dozovolimo produžetak sadašnje situacije. Danas smo s Irakom tu gde jesmo stoga što su Sadam Husein i njegov režim stalno izigravali poverenje Ujedinjenih nacija, svog naroda i svojih suseda, i to u meri koja predstavlja ozbiljnu opasnost za međunarodni mir i bezbednost.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija prepoznao je tu situaciju i jednoglasno izglasao Rezoluciju 1441, kojom je Iraku pružena poslednja prilika da se u miru razoruža posle 11 godina prkošenja svetskoj zajednici. Danas, ni jedna jedina, bukvalno nijedna zemlja ne veruje Sadamu i njegovom režimu. A oni što ga najbolje poznaju najmanje mu veruju: njegovi sopstveni građani koje teroriše i ugnjetava; njegovi susedi kojima je pretio i koje je napadao. I njegovi građani i susedi bili su podjednako ubijani njegovim hemijskim oružjem.
Zbog toga je Rezolucija 1441 brižljivo sačinjena kako bi bila mnogo stroža i mnogo detaljnija nego što su to bile mnoge rezolucije koje su joj prethodile…
Veza između tolerancije i terora, terorista i oružja za masovno uništavanje predstavlja najveću opasnost našeg vremena. Međunarodna zajednica zna kako izgleda stvarno razoružavanje. To smo videli u Kazahstanu. Videli smo da se to dogodilo u Ukrajini. Videli smo to u Južnoj Africi. Mi u Iraku ne vidimo nijedan znak koji bi ukazao na stvarno razoružavanje… Mi moramo naterati Irak da učestvuje u razoružavanju ili da bude razoružan.
Mi ne bi trebalo da potcenimo kakav je ulog ovde u pitanju. Sadamovo skriveno oružje za masovno uništenje namenjeno je zastrašivanju iračkih suseda. To ilegalno oružje ugrožava međunarodni mir i bezbednost. To užasno oružje dovodi u opasnost milione nedužnih ljudi.
To je i više od toga. Sadamovo ogoljeno prkošenje osporava i značaj i kredibilitet Saveta bezbednosti i svetske zajednice. Svih petnaest zemalja članica Saveta bezbednosti izglasalo je Rezoluciju UN 1441 i time je preuzelo veliku odgovornost da svoje reči podrže svojom voljom. Multilateralizam ne može da postane izgovor za nečinjenje. Ne postoji ništa što bi Sadam Husein i drugi njemu slični više želeli nego da vide kako svetska zajednica odustaje od ove rezolucije umesto da je podrži svojom svečanom odlučnošću.
Mi ćemo ova pitanja razmotriti strpljivo i pažljivo sa svojim prijateljima i sa svojim saveznicima. Pred nama su ozbiljna pitanja. Međutim, irački režim ne bi smeo da sumnja da će ukoliko se mirno ne razoruža na ovoj raskrsnici biti razoružan dalje na putu.
Sjedinjene Države veruju da vreme ističe. Mi nećemo ustuknuti od rata ukoliko je to jedini način da se Iraku oduzme oružje za masovno uništenje.
Mi i dalje zadržavamo svoje suvereno pravo da preduzmemo vojnu akciju protiv Iraka – sami ili u koaliciji s onima koji su na to spremni. Kao što je Predsednik rekao: „Mi ne možemo odbraniti Ameriku i naše prijatelje time što ćemo se nadati najboljem. Istorija će strogo suditi onima koji su uočili nadolazeću opasnost, ali nisu delovali.“
Međutim, naša je nada – naša je želja – da to možemo da učinimo mirno. Mi se nadamo da će Irak učestvovati u razoružavanju, mi to želimo. U suprotnom, mi se takođe nadamo da će međunarodna zajednica stati iza onoga što piše u Rezoluciji 1441 i da ćemo kao velika koalicija jednom za svagda rešiti ovaj problem…“
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
