Legija je izvesno u pravu kada kaže da su "jadne zemlja i policija u njoj ako slučajeve treba da rešava Ljubiša Buha zvani Čume svojim svedočenjima". A kakva je zemlja u kojoj jedan Cema drži kurs moralno-političkog vaspitanja vrhu vlasti kao da je reč o regrutima na osnovnoj obuci? Dosad nije zabeležen slučaj da neko sa takvom biografijom ovako otvoreno preti Vladi
Od ubistva Željka Ražnatovića Arkana pre malo više od tri godine, o Miloradu Lukoviću Legiji u Srbiji se govori sa strahopoštovanjem koje je dotad bilo rezervisano samo za pokojnog Komandanta. To je čovek sa dva prezimena i dva nadimka. Rođen pre nešto manje od četrdeset godina kao Milorad Ulemek, u beogradskom podzemlju bio je osamdesetih godina poznat kao Cema i važio je za jednog od tvrdih momamka sa Novog Beograda. Nakon jedne spektakularne pljačke sportske prodavnice, Cema je emigrirao u Francusku, gde je uz ostale poslove radio kao izbacivač u diskoteci. Tamo bi možda ostao do danas da nije iz nehata ubio čoveka u tuči. Prijavio se u Legiju stranaca, ali ni tamo nije ostao dugo: početkom devedesetih dezertirao je i vratio se u Jugoslaviju.
To je bio pametan potez jer su se u Srbiji u to vreme tražili ljudi posebnog kova i regrutovani za paravojne jedinice u ratu u kome Srbija nije učestvovala. Pored temperamenta i obučenosti, Cema je imao i vezu: njegov rođak Mihajlo Ulemek bio je blizak sa pokojnim Arkanom i lako je ušao u Srpsku dobrovoljačku gardu. Odatle je bio samo korak do članstva u Crvenim beretkama, tajnoj elitnoj grupi koju je početkom rata oformio Jovica Stanišić, a kojom je rukovodio Franko Simatović Frenki. „Beretke“ su bile paravojna formacija nad paravojnim formacijama: o njima su sa strahom govorili i najokoreliji veterani bosanskog rata. U „Beretkama“ Cema usvaja ratno ime Legija i brzo napreduje: kada je posle Dejtona ova jedinica ozvaničena kao Jedinica za specijalne operacije (i dalje pod komandom Jovice i Frenkija), Legija se pojavljuje kao jedan od oficira. Negde u to vreme uzima ženino prezime Luković. Posle prvih sukoba na Kosovu u martu 1998, Legija i JSO se pominju u vezi sa više akcija koje su se završile mnogobrojnim civilnim žrtvama. Milošević ga je tokom rata odlikovao Medaljom Obilića.
Pošto je Simatović u oktobru 1998. smenjen u paketu sa Stanišićem, Legija i zvanično postaje komandant JSO-a, sa činom pukovnika, a njegova moć raste. Vuk i Danica Drašković su posle atentata na Ibarskoj magistrali 1999. uporno tvrdili da su za smrt četvorice njihovih rođaka i saradnika krivi Legija i Milorad Bracanović, nekadašnji oficir za bezbednost JSO-a. U sudskom procesu protiv Radeta Markovića, Nenada Bujoševića i Nenada Ilića, Legija se posle dužeg oklevanja pojavio kao svedok, ali je porekao da je umešan u zločin.
Baš kao i Čume, s kojim je dugo bio u prijateljskim odnosima, Legija je 5. oktobra bio na strani naroda i nije pucao u demonstrante. Premijer Đinđić posle je priznao da je uoči prevrata bio u kontaktu s njim i javno je hvalio Legijino patriotsko držanje. „Mnogi mu duguju život“, tvrdio je Đinđić, napominjući da među „mnoge“ ubraja i sebe. Međutim, Legijina naprasita narav ne da mu da se smiri. U maju 2001, u diskoteci Tvrđava blizu glavnog štaba JSO-a u Kuli, Legija u pripitom stanju pravi džumbus koji se završava spaljivanjem diskoteke. Dva meseca kasnije u beogradskom klubu „Stupica“ dolazi do pucnjave tokom proslave 28. rođendana udovice Ražnatović, a Legija se pojavljuje kao glavni akter (na sreću, nije bilo žrtava). To više ni Đinđić ne uspeva da zabašuri i Legija 14. juna biva smenjen, a zbog pomenutih incidenata protiv njega se pokreće krivični postupak. Ipak, upućeni tvrde da je njegov stvarni položaj u JSO-u, mada nezvaničan, i dan-danas veoma važan.
Ipak, odnosi sa premijerom su očigledno počeli da se kvare. U oktobru iste godine JSO je, u znak protesta zbog hapšenja braće Banović na osnovu poternice Haškog tribunala, pobunio i pod oružjem blokirao autoput kod Sava centra. Vlast je tu pobunu javno tretirala kao najobičniji štrajk, stupila je u pregovore sa „Beretkama“ i saglasila se da je u slučaju Banović jedinica bila „zloupotrebljena“. Obećano je i da će JSO biti izdvojen iz Državne bezbednosti. Odmah potom šef DB-a Goran Petrović je smenjen, a na njegovo mesto je postavljen Andrija Savić, čovek sa malo autoriteta unutar službe. Za Savićevog zamenika postavljen je pomenuti Bracanović, Legijin dugogodišnji prijatelj i kolega.
Mada Legija zvanično nije učestvovao u pobuni, kasnije ju je javno podržao. „Uveren sam da niko od političara nije izvršio manipulaciju nad njima i da ti momci idu srcem“, rekao je Legija u jednoj od svojih retkih izjava za javnost. Na pitanje da li ima istine u pričama da zbog pomoći tokom 5. oktobra uživa privilegije premijera Đinđića, Legija je kratko dodao: „Bilo, pa prošlo.“
Posle diverzije u Zemun Polju, po gradu se uporno pričalo da je takvu akciju mogao da izvede samo neko iz sastava JSO-a, ali se niko od političara nije usudio da javno optuži Legiju, mada su pojedinci jasno aludirali na njega. Tako je bilo sve dok se Buha nije raspričao po medijima, što je nateralo Legiju da javnosti uputi otvoreno pismo. Ne trudeći se da se pravda od optužbi koje je izneo Buha, Luković je otvoreno optužio Vladu da je predaleko otišla u saradnji s Haškim tribunalom. „Gaze poslednja uporišta ponosa i dostojanstva, pri čemu ljagaju istinske patriote… Umesto da se presaberu i svima kažu kolika je cena našeg priključenja modernim svetskim integracijama, brojana u ljudskim glavama koje se moraju prineti Haškom tribunalu.“ U nekoliko stranica dugačkom pismu pominju se i Šljivančanin i Milutinović, mrtvi heroji i patriote, dok se vlasti oslovljavaju kao zbir spletkaroša i cinkaroša. „Zar da im lekciju iz patriotizma sa temom Hag drže hrvatski političari o tome kako ipak postoji granica političkih kompromisa“, pita se Legija. Sadržaj pisma je povremeno konfuzan, ali ton je dosledno preteći. Uz konstataciju da vlasti „krčme poslednje kredite narodne volje“, Legija prelazi u prvo lice množine i završava optužbom da žele da „ih se po svaku cenu i na bilo koji način reše“. Posle ove rečenice slede tri tačke i tu se pismo naglo prekida.
Legija je izvesno u pravu kada kaže da su „jadne zemlja i policija u njoj ako slučajeve treba da rešava Ljubiša Buha zvani Čume svojim svedočenjima“. A kakva je zemlja u kojoj jedan Cema drži kurs moralno-političkog vaspitanja vrhu vlasti kao da je reč o regrutima na osnovnoj obuci? Dosad nije zabeležen slučaj da neko sa takvom biografijom ovako otvoreno preti Vladi. S obzirom na to da je Legija čovek od akcije koji je dosad u više navrata uspešno demonstrirao silu, valja se bojati da će posle one tri tačke doći znak usklika.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
