Pod vođstvom jednog od valjda najgorih predsednika u svojoj istoriji, Amerika je upravo došla do tačke kad se ne zna da li je po nju gore da po svaku cenu napadne Irak ili da od toga ipak odustane. Ako napadne (najverovatnije bez podrške Saveta bezbednosti), Buš će pokopati Ujedinjene nacije, pocepati Evropsku uniju, rasturiti NATO, teško uvrediti islamski i arapski svet i ući u sukob sa „svetskim javnim mnjenjem“, novom silom koja se upravo ovim povodom formira neverovatnom brzinom, dakako blagodareći globalizaciji.
Ako bi sad odustao, Buš bi oštetio ponos i prestiž supersile. Ispalo bi da ni Amerika ne može i ne sme da uradi baš sve što poželi i ko bi se posle bojao njene snage. Najjači mora uvek iz početka da se dokazuje, što znači da nekoga bije, a to na kraju svima dojadi, pa od toga strah popusti i eto nevolje za supersilu. Dakle, ulog u ovoj igri je američka globalna dominacija, što ovaj predsednik nikako ne želi da dovede u pitanje. Osim toga, on ne bi hteo ni da ražalosti one kojima se čini da je cena nafte previsoka, pa zato žele da irački narod spasu Sadamove tiranije i obezbede slobodan protok ljudi, ideja i nafte.
To što je ovaj planirani rat tako rđavo, neubedljivo i zapravo nemarno obrazložen takođe je karakteristično za supersilu. Sila se dokazuje i time što mirno izgovarate laži a svi se pretvaraju da vam veruju. Tako su se države članice Saveta bezbednosti mesecima upinjale da pribave bilo kakav legalitet Bušovoj nameri da preventivno napadne i okupira Irak, da bi prikrile sopstveno poniženje i maskirale američku samovolju.
Ali, sve je to bilo suviše nategnuto, obmana je bila suviše očigledna i uvredljiva po zdrav razum. Suviše su jednostavna bila pitanja na koja nije bilo valjanog odgovora. Zašto bi baš sad bilo toliko hitno da se Sadam razoruža? Zbog 11. septembra i rata protiv terorizma? Ali, Irak nema baš nikakve veze s Al Kaidom. Svejedno, Sadam je pretnja susedima i samoj Americi, kaže Vašington. Ali zar Severna Koreja nije mnogo veća pretnja? Uostalom, gde je to Sadamovo oružje? Inspektori ga nisu pronašli, ali to ne znači da ga nema, Vašington zna da ono postoji i traži da Sadam dokaže da je nevin. Ako se ustanovi da je nešto slagao, slede batine.
Nikome, naravno, ne pada na um da štiti Sadama, a koliko je američki diktat postao nemoguć i nepodnošljiv vidi se najbolje baš po tome što ispada da gotovo ceo svet stoji na strani Sadama. Tolika homogenizacija javnog mnjenja još nije zabeležena, što znači da Buš i Bler nisu ubedili baš nikoga, to jest svet smatra da je današnja Amerika napast daleko opasnija od Iraka. Vlade koje daju glas Vašingtonu ili su prestravljene ili totalno zavisne.
Nekome ko na sve ovo gleda iz Beograda neizbežno se nameću neka poređenja i s Irakom kao potencijalnom žrtvom i s Amerikom kao verovatnim agresorom. Propagandna priprema napada opet koristi moralne argumente i opet u tome prednjači Toni Bler koji tvrdi da irački narod prosto jedva čeka bombe koje će ga osloboditi. Pa, ako poređenje stoji i ako to nekome nešto znači, u Srbiji niko nije želeo takve bombe. Ne želi ih ni Irak. Ni Englezi to ne žele, što znači da će Bler verovatno platiti cenu svoje politike ubistva iz plemenitih pobuda.
S druge strane, mi razumemo i Bušovu Ameriku, zar ne? Znamo šta znači preventivni napad. Znamo kako je to kad vas niko ne razume i kad počinjete da verujete kako je ceo svet nastrojen antisrpski, to jest antiamerički. Otkrivate kako vas napuštaju i izdaju nekadašnji nezahvalni saveznici i prijatelji. Uzalud ih podsećate šta ste sve za njih uradili. Onda shvatite da vam u stvari svi zavide što ste bolji, lepši i jači. Zaključite da nema druge nego da nosite svoj krst i da spasavate svet protiv njegove volje.
Protivljenje ovoj američkoj ratnoj nameri je, dakle, izraz antiamerikanizma isto onoliko koliko je protivljenje Miloševiću u Srbiji bilo antisrpsko. Svetu je potrebna bolja Amerika od ove koju danas gledamo, ali ako ona nastavi ovako, svet će početi da misli da mu nije potrebna nikakva. Ne može se cela planeta držati u strahu, a Vašington kao da upravo to namerava. Vidi se po tome što se strah širi u samoj Americi. Ne izvozite nešto čega nemate.
Posledice okupacije Iraka bile bi globalne, a već sad su veoma krupne. Odnosi Amerike i Evrope, kao i unutar Evrope nikad više neće biti isti. Naziru se novi frontovi i novi savezi i to je nešto što se tiče svakoga pa i Srbije i Crne Gore. Hoćemo u Evropu? Ali u koju od dve koje se sad pomaljaju? I šta ako Srbija hoće u jednu, a Crna Gora u drugu?
Ako se umesto obećanog kraja istorije svet odjednom ponovo polarizuje, mada na sasvim drugačiji način, treba se bojati da se Balkanu ponovo crno piše. Em su ovdašnje male zavađene zemlje sklone da biraju različite saveznike, em ti moćni pokrovitelji rado biraju ovo mesto kao poligon za odmeravanje snaga. To znači da je vreme da veoma pažljivo pratimo šta se događa na udaljenim krajevima planete i da se dobro zamislimo.
Proglasiti neutralnost u ovom trenutku svakako je najpametnije, ali to uskoro možda neće biti dovoljno. Rat u Iraku može da nas se ne tiče, ali njegove posledice neminovno bi nas zakačile. U načelu Srbija treba da se drži Evrope, ako je tu i Rusija utoliko bolje, ali opet, nije zgodno okretati leđa Americi. Lako je moguće da će međunarodna scena postati veoma zamršena, da će opredeljivanje biti delikatno i puno skrivenih rizika, što znači da neće biti dovoljno da premijer Đinđić u hodu reaguje i donosi odluke. Bilo bi pametno težiti izvesnom nacionalnom konsenzusu, mada će se u Srbiji uvek naći neki demohrišćani…
