Za razliku od Koruške, gde Jerg Hajder i desnica imaju tradicionalno i jako uporište, u komšiluku, u srcu Štajerske, došlo je do velikog obrta – tamo su komunisti postigli neočekivani uspeh
„Nije li se centar revolucije preselio u Alpsku republiku“, pitanje u jednom nemačkom časopisu koje ne skriva zabrinutost posle nedavnog uspeha austrijskih komunista (KPO) na lokalnim izborima u Gracu, glavnom mestu austrijske pokrajine Štajerske. „Kao i Havana, Tirana, Beograd i Pjongjang – svi su poduže vreme uživali solidne pozicije na tim listama. Međutim, čini se da su radničke mase uperile pogled u pogrešnom pravcu. Jer, centar svetske revolucije je u austrijskom Gracu“, izveštava čitaoce u članku pod naslovom „Crvene zastave nad Gracem“ novinar Hajze Cajtšriften Ditmar Gotfrid.
ŠOK: Cela priča nije šala – simpatizeri austrijske Komunističke partije pobrinuli su se na poslednjim izborima za pravi šok ne samo u Gracu (i Hajderovom Klagenfurtu) već i šire, od Italije preko Slovenije do Nemačke; sa 20,8 odsto osvojenih glasova komunisti su postali druga, a u nekim okruzima čak i prva partija u Gracu, što je užasnulo njihove političke protivnike. Pogotovo što je uspeh komunista u gradu koji je do sada bio poznat kao rodni grad Arnolda Švarcenegera a od ove godine i kao „kulturna prestonica Evrope“, označio poraz za nacionalističku Slobodnjačku partiju (FPO) Jerga Hajdera. Ona je sa 26,78 odsto glasova spala na samo 7,98 odsto i izgubila sva mesta u gradskom veću. Uz komuniste su dobro prošli i Zeleni Austrije, dok su austrijski socijalisti prvi put posle Drugog svetskog rata morali da prepuste vlast Narodnjačkoj partiji (VPO), koju vodi kancelar Volfgang Šisel.
Novi život austrijskih komunista zasluga je, dobrim delom, jednog čoveka – Ernsta Kaltenegera, u medijima i među žiteljima Štajerske slavljenog kao Supermena ili „Robina Huda iz Graca“. Kalteneger nije stekao naklonost birača praznim obećanjima, već dugogodišnjim bavljenjem i rešavanjem gorućih socijalnih pitanja svojih sugrađana. Zapravo, presudan je način na koji pomaže socijalno ugroženim i obespravljenim. Za razliku od kolega po partiji, komunista u bivšim socijalističkim zemljama, austrijski komunisti se i danas odriču gotovo svih privilegija koje vlast nudi, uključujući i visoku platu koja sleduje u gradskoj upravi, pa tako kao neki savremeni robini hudovi lavovski deo ličnih primanja bukvalno dele onima kojima je pomoć najpotrebnija. Iako nam je Kalteneger u razgovoru priznao svoj strah da pobeda na izborima znači početak poraza, pošto je svestan činjenice da neće moći da udovolji svim nadama birača, čvrsto je rešen da boravak u vlasti iskoristi tako što će učiniti podnošljivijim život što većem broju onih koji su bez krova nad glavom, bez posla i redovnog obroka. Da odluka „da neće postati bogat kao Krez“ zahvaljujući državnim jaslama nije puka demagogija, uverili smo se šetajući ulicama Graca – s Ernstom Kaltenegerom. „Bilo bi nemoralno da mi, koji smo uvek zastupali takva gledišta, u trenutku kada postanemo deo vlasti za sebe zadržimo sva visoka primanja koja su nam pripala na osnovu osvojenih mandata! Zato je naš princip da svako zadrži samo onaj deo dohotka koji je imao pre stupanja na novu funkciju. U mom slučaju to iznosi oko 60 odsto dohotka, dok je ostalo namenjeno onima koji su u nevolji. To je oblik preraspodele sredstava koji može svako izvesti, pošavši od sebe. Konkretno, moja plata u gradskom veću iznosi oko 4500 eura. Od toga zadržim 1850 eura, koliko mi treba za život, sve ostalo dajem onima kojima je potrebna finansijska pomoć“, objašnjava Kalteneger, dok mu prolaznici, obični građani, mladi i stari, prilaze, srdačno stišću ruku, tapšu ga po ramenu, uz čestitke i dobre želje.
Novac koji Kalteneger i drugovi skupe deli se onima koji ne mogu da plate stanarinu, mladim parovima koji nemaju novca da plate račun za struju, majkama kojima treba mašina za pranje rublja, ili za popravku razbijenog prozora, pregled kod lekara ili za kupovinu hrane… „Sve što dobijemo, sve što skupimo zapišemo, a precizno se zapiše i koliko smo para predali ljudima koji su nam se javili da imaju probleme i zatražili pomoć. Jednom godišnje imamo Dan otvorenih vrata, kada pozovemo i novinare. Tada na licu mesta može da se vidi i u knjigama proveri šta se desilo s našim platama i da li je prikupljeni novac zaista opravdano potrošen“, završava Kalteneger, ponosan na zajedničko pregnuće.
Najzad, njegov pobednički moto (korišćen u predizbornoj kampanji) bio je: „Pomagati, umesto govoriti!“. Tog redosleda se odlučno drži, nameran da ličnim primerom pokaže da komunisti na vlasti ne pomažu isključivo sebi. Kalteneger i drugovi otvoreno, kroz svoj primer, propagiraju solidarnost ne bi li je u društvu bilo što više. Za sada nema mnogo odziva na njihovu inicijativu, ni u Austriji ni šire.
TAJNA POPULARNOSTI: Kako bilo, popularnost austrijskih komunista nije samo u preraspodeli sopstvenih plata – u poslednje vreme su zablistali i zbog odbrane sloja socijalno ugroženih podstanara koji, mada to izgleda neverovatno, zbog visokog životnog standarda u Austriji, posebno u većim gradovima, žive u bedno opremljenim i preskupim stanovima. Zato se KPO sve više bavi otkrivanjem i sprečavanjem spekulacija oko stanova za izdavanje, nudi besplatnu pravnu pomoć žrtvama manipulacije i podržava gradnju kupatila za socijalne stanove. Tu je Kaltenegerova stranka skupila najviše poena. Njihove ideje se ne razlikuju mnogo od platforme savremenih socijaldemokrata i, mada se ne odriču tekovina marksizma i „vjeruju“ da je komunizam u državama u lageru bio zloupotreba inače dobre i humane ideje – ipak podržavaju parlamentarnu demokratiju i sve tekovine otvorenog društva. Uz to ih brinu sve veće razlike u svetu i stoga kritikuju prevashodno političare razvijenog Zapada.
Čak i kad naiđe veća „rulja“ ulicama Graca, Kalteneger, novopečeni visoki državni funkcioner, nema razloga za brigu, još manje za strah. Tako je tokom poslednjih antiratnih demonstracija u Gracu Kalteneger bio prava zvezda. Iznad povorke, koja je izvikavala parole protiv „krvi za naftu“, protiv mešanja Austrije u „ratnu politiku“ SAD i protiv „prebacivanja vojnog materijala preko Austrije za rat u Iraku“, vijirile su se zastave Grinpisa ravnopravno s barjacima sa likom Če Gevare i kurdskog vođe Odžalana. „Izvinite, ja sam vaš veliki obožavalac. Mogu li da vam stisnem ruku?“ upitala je mlada devojka sa modnim „pirsingom“ u nosu, navaljujući na raspoloženog Kaltenegera. Na sličan način morao je da stisne ruku još više desetina puta. Ako je istina da je za svakog političara stisak ruke najsigurniji put do osvojenog glasa na izborima, onda je Kalteneger tog dana obavio sjajan posao.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
