Rovito stanje

Srbija je brzo prešla iz vanrednog u praznično, iz prazničnog u privremeno stanje. Teško je reći da li je to nova varijacija na staru temu po kojoj Srbija ciklično prolazi kroz stanja opisana u naslovima tri Domanovićeve satire: Stradija, Mrtvo more, Danga.

U toku vanrednog stanja izvršna vlast je uzela više vlasti nego što joj je ranije pripadalo. Kritičari kažu da je to formalno gledano i više nego što je vlada imala u Titovo i Miloševićevo doba. U okviru izvršne vlasti najviše su proširena ovlašćenja policije, koja je nepotrebno lišena sudskog kontratega i koja je dobila odrešene ruke naročito kad je reč o mogućnosti da uhapšene drži u pritvoru. Proširena policijska ovlašćenja moraće da se revidiraju, kako zbog obećanja u samom zakonu tako i zbog evropskog faktora.

Policija čiji su delovi očito bili kriminalizovani, jer JSO je svakako takođe bio policija, nije uzdrmana u tolikoj meri u kolikoj je uzdrmano sudstvo posle hapšenja nekoliko sudija. Policija je u medijima u neuobičajeno velikoj meri tetošena i hvaljena, građanstvo je pozivano da s njom sarađuje. Bilo je čak i neumerenih, pa i pretećih opomena po kojima građanin mora otvoriti četvoro očiju i sve sumnjivo prijaviti. G17 je povodom jednog takvog poziva preko svog funkcionera Markovića protestovao, ali je zaćutao očito zbog toga što je postojao konsenzus da se vanredno stanje podrži i zato što je u tom emocionalnom momentu javno mnjenje zaista u visokom procentu podržavalo vanredno stanje. Uostalom, pitanja na račun policije bila su i nepoželjna, mada se ta zabrana očito nije mogla održati.

Imenovanja u tužilaštvima sada zavise od izvršne vlasti; u sudove je stigao revizor, a ne od Visokog saveta pravosuđa, ispituje se podobnost pedesetak sudija. Kaznena politika je već pooštrena, kažu poznavaoci koji sude po presudama koje su u međuvremenu donošene. Veliki kriminalni paket policija će sada kamionima isporučiti sudovima prema kojima se usmeravaju podgrejana očekivanja. Biće političkih komplikacija ako se pokaže da dokazi nisu tako pouzdani ili da istraga nije tako sveobuhvatna kako tvrdi policija i obećava vlada.

KOMISIJA: Premijer najavljuje da će vlada formirati ekspertsko-političku državnu komisiju, koja bi trebalo da ispita odgovornost za propuste u bezbednosti ubijenog premijera Đinđića, a u okviru toga i odgovornost nadležnih ministara. Najavljuje se nekakva istražna komisija i u parlamentu, ali nekako neodređenije, bez volje s više nagoveštaja da bi to mogla biti istraga nad političkim partijama i medijima nego nad vladom i njenim službama.

Vladajuća većina očito nije voljna da i opoziciju uključi u borbu s kriminalom. To je jasno zbog toga što je očigledno da vlada ima potrebu da ponešto od ponašanja svojih funkcionera i činovnika zabašuri. S druge strane, prilično je jasno da je bar deo vlade imao nameru da kriminalizuje opoziciju i da je u što većoj meri poveže s organizacijom atentata. Nekoliko prvih nedelja vanrednog stanja negovana je revolucionarna retorika, događaji su tumačeni kao nastavak borbe s ostacima bivšeg režima i renegatima koji ih tolerišu, što je isključivalo parlamentarni konsenzus. Većina komentatora je, na primer, zaključila da je Koštunica odsekao sebi prst kada je neposredno posle atentata predložio da se formira privremena koncentraciona vlada.

DSS, koji se osetio ugroženim takvim razvojem prilika, a verovatno i izgubio deo podrške, najpre kritikuje samo zavođenje vanrednog stanja, a posle toga, iz dana u dan, postavlja pitanja vladi i policiji vezana za istragu u kojima želi da ukaže na propuste u istrazi, ili na formalne ili neformalne veze ili kontakte državnih činovnika i vladinih funkcionera s ljudima iz podzemlja.

DSS ne ume da „izgradi slučaj“ i da ga maksimalno eksploatiše, kao što to, na primer, ume DS, pa i vlada, što se recimo s obe strane videlo u slučaju uhapšenog Koštuničinog savetnika Bulatovića. Ova stranka, međutim, primenjuje drugu tehniku, pitanje koje zagrize ne otvara dalje, ali ga ne ostavlja i na njega se s vremena na vreme vraća. Ova stranka još podseća na nerazrešeno ubistvo Momira Gavrilovića iz avgusta 2001. Novo takvo pitanje koje će biti ponavljano kao ono „u cara Trojana kozje uši“ svakako je spisak gostiju u Šilerovoj ulici u Zemunu.

NONŠALANCIJA: Kad se sve to s leva i desna sabere, a mora se sabrati, postajaće sve jasnije kako naša politička elita začuđujuće nonšalantno pokazuje pomanjkanje osećaja za konflikt interesa, tu crvenu liniju koja se u razvijenim demokratijama ne može preći bez sankcija, na kojoj se gradi kredibilitet, ili se politički propada. U vezi sa samom istragom u početku se pojavio problem savetnika, u daljem toku na drugoj strani problem kumova, pašenoga i oktobarskih saboraca, što je, valjda, više od brata rođenog.

Istraga otkriva da su značajni najosetljiviji delovi državnog aparata bili žrtva kriminalne infiltracije – ako zapravo nije i obrnuto, ako delovi osetljivih državnih aparata zapravo nisu podivljali i kriminalizovali se.

Postoji sumnja da će, ako se istraga proširi na praćenje tragova novca, ta slika biti još mračnija. I pre nastavka istrage ka mreži prljavog novca, nekako se lako pokazuje i nekako „s podrazumevajućim nehatom“ komentariše da je u Srbiji novac, makar bio čist i suviše blizu politike – da imamo stare ekstraprofitere oporezovane i neoporezovane, ali da i sada neko ima nove sinekure, pa na štetu države bere med i skida kajmak ekstraprofita.

Aferu s pobijenim pticama, zbog koje ministar tuži novine umesto da kaže nešto o svojoj objektivnoj odgovornosti, stiže afera s oružjem, koju stiže afera sa šećerom, a ovu nova afera s oružjem…

To nije samo nusprodukt potrage za donatorima i liderima za novi vek, čak nije samo ni znak nezrelosti nove političke elite, lakomosti vlasti na slast i mast već pre svega konstrukciona greška, krucijalna slabost sistema, nedopustiva poroznost države. A razdvajanje novca i politike je prva stepenica na tom dugom usponu „ka Evropi“.

Neophodno je doneti i, još važnije, primeniti zakon o konfliktu interesa, zakon o finansiranju stranaka, kodeks ponašanja političara, mehanizam kontrola prihoda, poklona, institucionalizovanje dužnosti da se svuda na svakom mestu polaže račun i ponaša dostojno, rečju, neophodno je uozbiljenje države.

Veliki deo tog posla mora biti obavljen u parlamentu, baziranom na verifikovanoj narodnoj volji, čiji je rad omeđen ustavom – i javna kontrola i donošenje ključnih zakona i definisanje ključnih pravila igre. Ni reformska mantra ni „reformski ekskluzivizam“ malih partija i tome šledujušćij njihov „bonapartizam“, ni pohvale iz inostranstva na račun hrabrih srpskih reformista ne mogu voditi potrebnoj političkoj stabilnosti.

KRNjI PARLAMENT: Od parlamenta nema bolje institucije za formulisanje politike i rešavanje društvenih konflikata. Taj i takav parlament je međutim praktično razoren krpljenjem većine, navodno radi reforme i viših interesa.

Kad se nekim od vladajućih političara prekonosira da su uzeli više vlasti nego što im po količini narodnog poverenja pripada, oni lako odgovore da zapravo nisu uzeli vlast nego da su „preuzeli odgovornost“. Takav način „preuzimanja odgovornosti“ u velikoj meri je ruinirao kredibilnost parlamenta u jednom namicanju većine, koja i pre i posle vanrednog stanja stoji na klimavim nogama. Vuk Obradović, na primer, ovih dana bez velikog uspeha podseća na to da vladajuća većina potpuno ignoriše čak tri presude Vrhovnog suda o statusu Socijaldemokratije. Ustavna rasprava počinje u znaku licitacija vezanih za rejting partija, način izbora predsednika Republike predmet je partijskih kalkulacija, vladajuća predsednica Skupštine saopštava da nema političkog konsenzusa oko novih izbora, dužinu njenog mandata ne mogu u ovom trenutku da otkriju ni zvezdočatci…

Posle neuspešnog ograničavanja medija svi su se raspevali da mediji treba da budu kontrolor vlasti. A institucija koja je „po difoltu“ stvarni i zaduženi kontrolor vlasti, parlament, dobija trabantsku ulogu i gura se u senku.

Direktor državne televizije (po zakonu ona će postati javni servis) obavestio je ovih dana predsednicu Skupštine Srbije da se RTS-u ne isplati da prenosi skupštinske sednice. Ko će poverovati da je to odluka tog direktora, a ne neke političke volje iz senke?

UKIDANjE TEKOVINE: Prenos skupštinskih sednica je pre toga ukinut zbog vanrednog stanja. Onda je po ukidanju vanrednog stanja objašnjeno da nisu obezbeđeni tehnički uslovi za njihov nastavak. Tako je tiho, očito ne po volji direktora televizije u tranziciji, pod jastukom vanrednog stanja, zapravo ukinuta jedna teško izborena politička tekovina, istorijski rezultat 9. marta 1991.

Velik deo političkih borbi u Srbiji u prethodnih deceniju i po vrteo se oko pristupa javnim medijima. Deo te tekovine osvojen je na ulici u demonstracijama, ne samo 9. marta 1991. već i juna prethodne godine, kada su na demonstracijama tučeni Mićunović i pokojni Pekić, ili godinu dana kasnije, 1992, kada su Srbiju nemiri potresali od marta do septembra (Vidovdanski sabor, peticije, medijski štrajkovi). Deo te borbe vođen je i u parlamentu, različitim tehnikama, uključujući tu i one tehnike „polulojalne opozicije“, kao što su bojkot ili opstrukcioni govor (Paroški 1992, dva sata bez prekida).

Oktobarski pobednici rano su pokazali netrpeljivost kada su bivše režimlije, a naročito radikali počeli u parlamentu da koriste opozicione patente iz devedesetih. Većina je pribegavala poslovničkim restrikcijama i drugim manevrima pod izgovorom da je ugrožena efikasnost reformatora i da opozicija proizvodi atmosferu linča.

Novi opozicionari – koji su sadašnju vlast kad je bila opozicija nazivali „snagama haosa i bezumlja“ – sada, naravno, govore o ugrožavanju ljudskih prava.

Naravno, oni traže skupštinske prenose, kako bi se obraćali biračima. Skupštinska govornica bila je osvojen kanal sa koga se očekuje da opozicija grdi vladu obraćajući se biračima onako kako zna i ume. To jeste obnovilo onaj, što bi rekao Slobodan Jovanović, politički mentalitet tribuna, bukača i večitih interpelanata. To sredstvo nije vodilo političkoj efikasnosti, ali je bilo važan segment našeg političkog života. Nema opravdanja da ono bude ukinuto od strane onih koji su se za to oruđe izborili.

Iz opozicionih krugova obnavljaju se zahtevi za raspisivanje vanrednih izbora. Vuk Drašković, nenagrađeni šampion ovde pomenute medijsko političke borbe, predvodnik onih mnogobrojnih juriša na TV Bastilju, koji voljom birača sada nema poslanike u Skupštini u intervjuu „Blicu“ ruga se vladajućoj garnituri: „Zapala mačke goveđa glava, pa hoće da je glođe što duže.“ On ponovo proziva Koštunicu da kao šef najveće opozicione stranke povede i podseća ga da se do vanrednih izbora ne može doći samo saopštenjima, niti borbom na jastuku i meku dušeku. Drašković lansira parolu „S Ravne gore na vanredne izbore“. Koštunica, s manje entuzijazma nego ranije, ipak poziva vlast da raspiše vanredne izbore. DSS vrši na vladu umeren verbalni i parlamentarni pritisak.

Vladajuća garnitura sada dobija javno-mnjenske signale da dobro stoji. Mnogi, uključujući i vašeg hroničara, sumnjaju u valjanost tih signala, s obzirom na to da su merenja vršena u vanrednom stanju. Ipak, ima jakih nagoveštaja da vladina strana, koja je imala kompleks da je nepromišljena, sada bolje stoji nego što je stajala juče, a verovatno bolje stoji danas nego što će stajati sutra. Nije jasno zašto se ona ne odlučuje da proveri narodnu volju i da ključnim institucijama povrati legitimitet. Nije sasvim jasno u čitavoj konstelaciji kakav će uticaj na političke taktike imati tok ustavne rasprave, niti to kada bi se ona mogla privesti kraju.

Bilo kako bilo, bez izbora se o ozbiljnijoj konsolidaciji državnih instutucija u ovako nedefinisanom stanju ne može govoriti. To je neki krpež-kuću-drži- aranžman na čijoj osnovi se ne mogu otvoriti vrata budućnosti.