Jedna od najređe viđanih ljudskih osobina među likovima koji defiluju tv programima je – blagost. Danas bi rekli, tolerancija, ali blagost je mnogo lepša reč. Kada sam čuo da srpska pravoslavna omladina preispituje lik i delo blaženopočivšeg Dimitrija Dositeja Obradovića pišući novo pismo Haralampiju, pomislio sam kako bi danas izgledao TV duel sa njim. Za Dositeja kažu da je bio izuzetno blag, uz sve druge osobine koje mu ni danas ne opraštaju.
Kako to – vernik sa progresivnim idejama, sa ljubavlju za braću druge vere (brat je mio koje vere bio) i istog jezika. Verovatno bi mučeni Dositej bio zbunjen pred bučnim argumentima nekog od branitelja „serbstva“ i očajan što ni u XXI veku još nismo odlučili želimo li u civilizovanu Evropu ili ćemo onako po naški – polako sa strane uvek za sopstvenim repom.
Ukratko, pod okriljem SPC-a, ili nekih ljudi u njoj, danas se razračunavaju sa Dositejom, valjda zbog one poslovice – da su škole braćo preče od zvona i praporaca. Tužno je što se u našem pravoslavlju guše i osuđuju sva druga mišljenja osim određenih – koja opet nisu zvanično proklamovana već predstavljaju stavove nekih grupa unutar Crkve. Sa istorijom kakvu imamo i uz šaroliku etnologiju srpskog življa na Balkanu, to je samo bogatstvo Vere, a nikako jeres. Znači – Vladika Nikolaj može kolko ‘oćeš, Dositej jok, taj je bio pobegulja, belosvetski mondijalista i ljubitelj narodnog jezika, bošnjaka i horvata. Možda je i on deo prokažene misionarske inteligencije.
O ovoj temi se raspravljalo i u Utisku nedelje i na TV Politici, dok se BK i Studio B drže, što se kaže, zvanične politike Sinoda i ne talasaju. Nikad ne znaš da li neko može da baci anatemu na televiziju. Uopšte, čini mi se da će brkanje Crkve i države biti sledeći veliki problem ovdašnjih vlasti. Crnogorci veoma osećaju posledice tog zamešateljstva, a mi se samo prisetimo onog vampirskog opela nad odrom pokojnog premijera. Nije isključeno da mu za jedno dvesta godina ne sledi Dositejeva sudbina.
Slično istorijsko preispitivanje video sam na Info 24, gde je zbunjeni voditelj pokušao da obnovi sećanje na lik i delo druga Tita. U studiju su mišljenja sučelili penzionisani general Stevan Mirković i akademik Nikola Milošević. Imamo dakle večitu kalemegdansku temu (a nije šah), sagovornike odgovarajuće dobi i nemuštog voditelja. Gospodin Milošević je pokušao da ceo univerzum asocijacija svede na pitanje diktature i status Večitog doživotnog Vođe. Nije išlo, jer je protiv sebe imao više od 50 godina razvijanu srpsku kafansku antilogiku kombinovanu sa zakletvom – i posle Tita – Tito. U mnoštvu svojih današnjih značenja (od Elvisa do tajnog agenta) on postaje model određenog načina mišljenja, autoritarnog – koje nije nužno ideološki određeno. Slične argumente čućete i na Ravnoj gori , među filmskim četnicima – pa je to možda čvrsta osnova za nacionalno pomirenje. Emisija je ostala da lebdi u vazduhu – kao dim iz Njegovog tompusa, a voditelj je konstatovao da su gosti uprkos potpunom neslaganju ipak bili civilizovani. Svi smo zaista bili srećni zbog toga.
Nešto drugačiji vid elaboracije (ali svakako nenasilan) ima Bebi Dol u svojoj već kultnoj emisiji „Bla Bla Bebi“ na Art televiziji. Kultni status nije po definiciji oznaka vrhunskog kvaliteta, ali ima određene osobine. Ne preporučuje se nestrpljivim gledaocima niti onima koje nervira beeeogradski naglasak i sleng. Bebi ima prava da drži banku o modi, muzici i ovdašnjem životu, a pažljiviji gledalac će lako videti zašto je Beograd i metropola i kasaba. Najluđi detalj ove emisije jeste upravo paradoks da je instant diva Bebi Dol (potpuni vanzemaljac u sivoj beogradskoj realnosti) napravila najrealniju moguću sliku Beograda danas – gotovo dokumentarističku sliku duha. Da li to znači da će devojčice početi da izgledaju, govore ili pevaju kao Bebi – videćemo.
