B92
prenosi analizu londonskog „Obzervera“ o turistčkim potencijalima Srbije: „Beograd je, posle previše godina defanzivnog preispitivanja, zahvaljujući prilivu strane pomoći i investitora, tokom protekle dve godine povratio svoj stari kosmopolitiski duh, napisala je u ‘Obzerveru’ novinar i publicista Iv En Prentis. Na stranicama turističkog dodatka tog lista ona je uputila poziv Britancima da posete Srbiju, ispisujući pravu odu hrani bez genetskog inženjeringa i lepoti devojaka kao sa stranica ‘Kosmopolitena’, šarmu grada i njegovih ljudi, pomalo neotesanih samo posle velikih sportskih manifestacija kada im proradi patriotizam. Opise drugih delova Srbije, poput Novog Sada, Dunava i Kopaonika, prati i konstatacija autora da će malo koji Britanac potražiti opuštanje u zapuštenim i oronulim srpskim banjama koje, po njenom mišljenju, više liče na tužno odeljenje staračkog doma nego na mesto koje promoviše lepotu i krepkost. Srbija je idealna destinacija za svakoga ko ne beži od avanturizma na odmoru, ko ne voli duga putovanja avionom, ali voli da se druži sa domaćinima, poručuje svojim sunarodnicima Iv En Prentis uz upozorenje da Srbija nije za one koji traže zapadnjački luksuzne vikende u nekom stranom gradu.“
Ivan Gavrilović,
pevač i patriota, opisuje san koji mu je pre osam godina promenio život: „Sanjao sam četiri apostola. Jedan mi se prikazao kao jevrejski bog. Uglavnom, njih četvorica su bacili kukasti krst u jedan ogroman kazan ispred njih. Osetio sam jačinu i veličinu mog sna vere. Od tog momenta krst postaje najvažnija stvar u mom životu, postaje vodilja mene samog.“ („U fokusu“)
Dušan M. Jovanović,
kritičar folk muzike, poznat po tome što ni za koga nema reč pohvale, ovog puta osvrće se na delo Jelene Karleuše i njenu tvrdnju da, pošto je rođena u Beogradu, nema urođene „trilere“, odnosno folk vokalne ukrase: „Što se trilera tiče, oni se ne stiču po mestu rođenja niti su za njih potrebni posebni klimatski uslovi, nego je u pitanju talenat, poklon majke prirode koja sama određuje da li je neko za muziku ili nje. Nije to kupus, koji se iz urbanističkih razloga ne sadi na Terazijama u Beogradu, dok uspeva u Murtenici.“ („U fokusu“)
Nebojša Pajkić,
dramaturg i suprug, o sebi i još ponečem: „Pripadnik sam tri vojske koje su izgubile: desničar, nacionalista i muškarac. Muškarci su izgubili rat od žena. One vladaju i za razliku od drugih muškaraca, koji nisu svesni toga, nastojim da funkcionišem odlično kao rob. Pristajem i na bičevanje po potrebi, jer to može da bude korisno u emocionalnom smislu. Ona je nadređena, ja podređen, a takav seks je najbolji. Uostalom, robovlasnički period je bio najbolji. Rađe bih imao sultana nego Zorana Živkovića.“ („Star“)
Dragoljub Crnčević Crnke,
frontmen rok grupe Point Blank, o rokenrolu i tehno muzici: „U svetu je rokenrol kao pokret bunta odavno ugašen, a nametnuta je tehno muzika koja nije ništa drugo do indijske mantre. Kad nešto ponavljaš po hiljadu puta, moraš da poludiš. Zato je potpuno razumljivo da tehno ne mogu da slušaju bez ekstazija. Taj pravac je nametnut kako bi vlast lakše pravila i kontrolisala robot generaciju.“ („Star“)
Bora Đorđević,
pesnik, muzičar i patriota, o predstavnicima vlasti i o pesmama u kojima ih kritikuje: „Tih Tarzančića se ne treba bojati jer ono što zaslužuje zajebavanje – treba da bude zajebavano. One posle Tita zvao sam Liliputancima, a ove sad Tarzančićima. Izraz sam pozajmio iz kompjuterskog slenga. Inače, to je parče govanca koje se uhvati za dlaku koja raste iz guze. Mislim da je takav njihov politički uticaj i važnost u ovoj zemlji. Ne podnosim i ne prihvatam da mi sudbinu kroje bivši šibicari, narkomani i pederi. To je moj stav, jednostavno, ne priznajem ih.“ („Star“)
Gane Pecikoza,
menadžer, otvorenim pismom obraća se onima koji su ga napali zbog propusta u organizaciji budvanskog festivala: „Odavno govorim da na estradi rade teži bolesnici nego što su pacijenti bolnice ‘Laza Lazarević’. Jedan od njih je Dragan Brajović Braja, kompozitor i tekstopisac pesama čiji je rok trajanja identičan onom koji ima jogurt.“ („Svet“)
Dejan,
beogradski striper, objašnjava i otkriva: „Profesorima u srednjoj školi mogu da zahvalim što sam postao svestran i talentovan za mnoge poslove. Na vreme su me izbacili iz škole, tako da nisam završio ni srednju školu, zato što sam u drugoj godini zavukao profesorki ‘prstenac’. Mladost, ludost. Ali, ne žalim. U potpunosti sam zadovoljan sobom i neke poslove obavljam čak i bolje nego da sam se četiri godine školovao za tu struku. Recimo, kostime za nastup šijem kao profesionalac. Najkomplikovaniji je bio kostim Indijanca. Išao sam na selo, jurio kokoške, čupao im perje.“ („Svet“)
Magazin „Svet„,
u rubrici „Kašika, viljuška, nož“, prikazuje jedan od čuvenih beogradskih restorana: „U želji da operemo ruke, uputili smo se ka toaletu do kojeg se stiže uskim i neverovatno fobičnim spiralnim stepenicama, na čijem nas je kraju dočekala skoro mumificirana baba-sera, kao odbegla iz najboljih Karpenterovih filmskih ostvarenja.“
Zorica Nikolić,
novinar nedeljnika „Arena“, u reportaži o radu noćne smene u gradskoj policiji, piše: „Mirne, tihe i nadasve idilične letnje noći svedoče da je Beograd konačno postao vilinski grad iz bajke. Dok sam kao Ejpril O’ Nil (novinarka iz crtanog filma o Nindža kornjačama – prim. ur.) sa četiri neustrašive i simpatične nindža kornjače krstarila gradom ‘udobno’ zavaljena u policijskoj marici, moje novinarsko oko nije uočilo nijednog Kranga, Gargamela, čak ni Peru Kojota.“
Zoran Živković,
premijer Srbije, o imovini Janjuševića i Kolesara: „Bilo je vidljivo da Janjušević i Kolesar nemaju materijalnih problema, pa sam ih jednom pitao odakle im novac. Rekli su mi da je to novac koji su zaradili sopstvenim biznisom još pre 2000. godine. Čak sam se lično potrudio da proverim jednu pritužbu na Zorana Janjuševića da je nekog poslovnog partnera iz Niša, po njegovim trvrdnjama, oštetio za milion maraka. Janjušević mi je obilnom dokumentacijom dokazao da je reč o posledicama poslovnog rizika u poslu koji se loše završio zbog sankcija.“ („Večernje novosti“)
Ljubiša Rajić,
profesor Filološkog fakulteta, o uzrocima „odliva mozgova“: „Imamo Ministarstvo prosvete koje se ne interesuje za Univerzitet, Univerzitet koji je nezainteresovan za sebe i Ministarstvo za nauku i tehnologiju koje predstavlja politički i akademski nesporazum.“ („Večernje novosti“)
Srđan Milivojević,
aktivista Narodnog pokreta Otpor, o prednostima Otpora u odnosu na postojeće političke partije: „Nemamo preletače i prevrtače, nismo bili veš-mašina za pranje biografija niti gnezdo za kameleone svih boja.“ („Politika“)
Dušan Veličković,
astrolog magazina „Zona sumraka“, o karmičkom horoskopu guvernera Narodne banke Srbije Kori Udovički: „Ona je u prošlom životu bila izuzetno bogata i moćna osoba. Sasvim je moguće da je bila vođa neke revolucije ili buntovnik protiv pravila koja su važila u to vreme. Iz prošlog života nosi veliku energiju, spremnost za promene i zagledanost u budućnost. Ali i ogromnu dozu besa protiv svih onih koji joj se suprotstavljaju. Izuzetno jakog karaktera, prekršila je pravila ponašanja i sve je previše sebi podređivala. Zbog ovih grehova je i dobila ulogu da u ovom životu služi narodu za njegovo dobro.“
„Zona sumraka“
otkriva da ima još nedovoljno poznatih stvari u kojima smo bili prvi: „Čarobnjaci iz Srbije su znatno pre svojih zapadnoevropskih ‘kolega’ došli u kontakt sa arapskom alhemijom, grčko-egipatskom filozofijom hermetizma i gnostičkim tekstovima Jambilaha, Plotina, Porfirija i Dionisija Areopagite.“
Radojica Đurić,
žitelj Noćaja kod Sremske Mitrovice, koji tvrdi da je kontaktirao sa Ajnštajnom i Nikolom Teslom i da je „doživotni rob elektronike“, otkriva: „Niš je stožer i središte mističnog krsta. Naime, na tom mestu se ukrštaju istorijski i novomilenijumski ‘Put svile’ koji prolazi iz tajnovitog i prelepog Dubrovnika i preko Carigrada ide sve do Šangaja. Zbog tog ‘Puta svile’, čuvari tajni na planeti naredili su da se ukloni iranski šah Reza Pahlavi koji je zabranio da pomenuti transkontinentalni put prolazi tuda. Na tom ‘Putu svile’ dalje se nailazi na veliki Kineski zid, zadivljujuće svetsko čudo koje su, praktično, izgradile Nišlije. Zid je, naime, sagrađen od crvene zemlje Ponišavlja… Veliki osvajači su nosili niško blato i tamo na licu mesta pravili od njega građevinski materijal za Kineski zid koji je tako postao neuništiv.“ („Zona sumraka“)
Velimir Ilić,
predsednik Nove Srbije, odbacuje mogućnost pomirenja demokratskih stranaka:
„Ma, nema vam ništa od svega toga. Ko, pobogu, da se miri i sa kim da se miri?! To naprosto neće moći. Neće Mićunoviću i ostalima iz vlasti upaliti ta fora po principu ‘puj, pike, ne važi…’. Kao, oni će sada da se lepo dogovore, a mi ćemo kao ovce da zaboravimo na sve njihove mahinacije i korupciju i opet sve iz početka…, neće to tako moći! Svi oni će vrlo brzo morati da objasne u kakvim su sve kombinacijama i sa kim i ko je koliko para od ove narodne sirotinje pokupio za sve ove godine!“ („Kurir“)
Vuk Drašković,
predsednik Srpskog pokreta obnove, o crnogorskom jeziku: „Pre skoro trideset godina nastojao sam da jednog od glavnih zagovornika crnogorskog jezika uverim da je to besmisleno, jer je Vuk Karadžić, od oca Stevana iz Drobnjaka i majke Jegde iz Nikšića, taj jezik svog zavičaja nametnuo kao jezik svih Srba, Hrvata i muslimana srpskog i hrvatskog nacionalnog porekla. Nije vredelo. On je insistirao na ‘činjenici’ da je treći padež različit, navodeći da ja, kao ‘velikosrbin’, u trećem padežu kažem ‘meni’, a on kaže ‘mene’. Malo sam razmislio, a onda mu pružio ruku i priznao ‘razliku’. Rekao sam: ‘Ubedio si me. Ja, kao velikosrbin, kažem: Oj, đevojko moja, napoj meni konja. Ti, kao avnojevski Crnogorac, kažeš: Oj, đevojko moja, napoj mene konja! To je, zaista, suštinska razlika.“ (NIN)
