Nema sumnje, živimo u vremenu sveopšte kupoprodaje. Licitira se na sve strane, nabijaju se i obaraju cene, ničije postaje nečije, propadaju nekad moćne firme, rastu privatna bogatstva – uopšte, moglo bi se reći da je Srbija nepovratno otkrila i priznala novac kao meru stvari. Tu ima svakojakih priča, ima srećnih i nesrećih kupaca i prodavaca, a i onih koji u svemu tome vide samo krađu, podvalu i greh, koji ne prave razliku između cementare i Moldavke, pa im se svako malo priviđa Strašni sud.
Ne znam kako je onima koji kupuju šećer ni onima koji prodaju duvan, ali sad znam kako je šećeru i duvanu. „Vreme“, mala manufaktura, koja upravo puni trinaest godina i, dakle, ulazi u pubertet, stekla je ove sezone nešto poučnih iskustava s kupcima. Kao što ste svakako primetili, u ovoj zemlji svi već neko vreme vapimo što za sponzorima, što za strateškim partnerima. Tako smo se i mi jednog dana malo pogledali i zaključili da, nije da baš nikako ne možemo sami, ali možda je baš sad pravi trenutak da se dobro udamo.
U stvari, moram da priznam da mi u ovoj redakciji posedujemo samo manji deo sebe, što znači da smo pretežno predmet trgovine, pa je tako sve zapravo počelo od toga što se našem većinskom vlasniku obratio neko zainteresovan baš za nas, ovakve kakvi smo. Nama se odmah dopao, onako na neviđeno, pre svega zato što se mi njemu sviđamo, a zatim što smo čuli da je bogat, stranac, štaviše – Nemac. Odmah smo shvatili da se najzad našao neko pametan, ko zna šta mi vredimo i samo smo se pitali šta je dosad čekao.
Kad je proletos prvi put došao da malo pogleda robu, naš strateški partner imao je lik mladog, samouverenog predstavnika velike firme i bogate zemlje, koji se s naporom uzdržava da pokaže kako ga malo zanima bilo šta što roba ima da mu kaže. Ne zameram, čovek je već putovao ovim delom sveta i pazario nešto nama slično, uključujući i jedan ovdašnji dnevnik, pa je valjda bio čuo mnogo raznih priča, a sve što ga je zanimalo bilo je nekoliko brojki o poslovnim rezultatima.
Elem, Žarković i ja ručasmo s tim Nemcem i njegovim saradnicima, sve o trošku naše sirote firme. Oni rekoše kako su o nama čuli samo lepo, kako poštuju naš dobar glas, a onda jedan otvori primerak „Vremena“, baš tamo gde se neko bio pošteno raspisao, te ne beše mesta za fotografiju. Zaludu smo probali da im objasnimo kako je to najvažniji tekst u broju, kontroverzan i senzacionalan, oni su vrteli glavama i poturali nam pod nos neku njihovu mustru, nešto najšarenije, svo od ogromnih naslova i vrištećih fotografija. Bojali smo se da ćemo navući kakvu kožnu bolest ako to pipnemo, a siguran sam da je ovaj naš proizvod na njih delovao još gore.
Ali, one izdajničke cifre stadoše na njihovu stranu. Nismo mogli poreći da je naše poslovanje trenutno donekle neveselo, mada naravno veoma perspektivno, to jest lako popravljivo uz nešto investiranja u ljude, tehniku, organizaciju i marketing. Oni su se složili, a i ručak im je prijao. Posle smo sve objasnili redakciji koja je pokazala, recimo, umereno oduševljenje za nastavak pregovora.
Umerenost se odnosila na sve ono što bi taj mogući novi vlasnik želeo da menja u ovom, inače, tako savršenom preduzeću, a oduševljenje je bilo sasvim precizno usmereno na viziju naših budućih plata. Mislim, ako dolaze Nemci, onda to znači da stari „jugo“ postaje novi BMW, zar ne? Ali, šta ako to znači da se stari „jugo“ samo popravlja, a da „Vreme“ postaje šarena laža?
Tako smo iskusili tipične tranzicione dileme i strahove. Razumeli smo da mi na sebe gledamo jako drugačije nego oni i da tu razliku možda nije moguće premostiti. Mislim da smo se složili da smo mi nešto kao siromašni aristokrati, a takvoj sorti je veoma teško odrediti cenu. Ali, postalo je jasno i to da nešto od našeg načina poslovanja može da se dotera, došli ti Nemci ili ne.
Naši partneri se posle serije prolećnih sastanaka nisu javljali celo leto, a mi smo brižljivo proučavali situaciju, nalazili slabosti i rupe koje je valjalo zakrpiti. Oni su bili velikodušno obećali da za početak niko neće biti otpušten, ali to nije sprečilo neke od nas da za sebe počnu praviti neke druge planove. Uopšte, počeli smo da se pripremamo za dolazak nečeg nemilosrdnog, pušači su se već videli kako zimi cvokoću na terasi, a urednici su se pitali čime bi to mogli da privuku pažnju nekih novih čitalaca.
Ako su naši sagovornici u pravu, ovaj list morao bi da izgleda, recimo, uzbudljivije, što se ne može postići drugačije osim na račun dobrog ukusa, ozbiljnosti i pameti. Izgleda da opstanak na tržištu zahteva više poslovne grubosti i barem za trećinu manje mozga nego što ga ovde trenutno ima. Još ne znam šta ćemo da uradimo s ovim naravoučenijem, ali upravo smo dobili mali predah i odlagaanje.
Naš Nemac zvao je opet Žarkovića i mene da nas izvesti da se njegova kuća povlači iz posla, kao i iz drugih poslova u gradu, zemlji i regionu.
Dakle, sad znate kako da ručate na račun „Vremena“, mada je taj patent star barem koliko Gogoljev Revizor. Što se nas tiče, sutra ćemo se možda hvatati za glavu, ali danas smo nekako bezrazložno srećni što za sada sve ostaje kako je bilo. Ne, nismo mi ništa uradili da obeshrabrimo tog Nemca, nije da ne verujemo u tržište i tranziciju, nismo protiv visokih tiraža i skupih oglasa. I znamo da nije lepo što nismo više žalili što ovaj posao nije obavljen. Popravićemo se, neizostavno, prvom prilikom.
