Jedino neko sasvim neupućen u ovdašnje političke poslove može da postavlja glupa pitanja kao: Kako to da su i treći put propali izbori? Zašto nije promenjen izborni zakon? Zašto neko u demokratskoj zemlji bojkotuje izbore? Da li Srbija zna da u očima sveta izgleda smešno? Da li neko o tome brine? Da li političari očekuju da ih narod nagradi za idiotsko ponašanje?
Radikal Nikolić prošao je najbolje jer je ovog puta jedino kod njega sve bilo čisto i jasno. Od početka je prihvatio izbore, kakvi su da su, i pričao svoju priču, kakva je da je. DOS je hteo izbore, ali pod dokazano nemogućim uslovima, pošto su neki lukavi taktičari u toj koaliciji zaključili da je bolje da izbori opet propadnu nego da pobedi neko ko im nije po volji. Slično su rezonovali u DSS-u i G17 plus, pa su udarili u bojkot, koji je uspeo toliko dobro da je i njima samima neprijatno. Ne žure da istaknu svoje zasluge za ovakav izborni rezultat.
A Nikolić je zbilja dao sve od sebe, odustao je od najvećih gluposti po kojima se njegova stranka dosad prepoznavala, nikome nije pretio i verovatno je uspeo da dobije glas ponekog od onih koji su 5. oktobra bili na pravoj strani. Ali, teorija o velikom zaokretu Srbije ka krajnjoj desnici pokazaće se kao netačna već na parlamentarnim izborima. Radikali će sigurno proći slabije od Nikolića, mada će možda nastaviti da se oslobađaju radikalizma. Šešelja se ne odriču, pa dakle ni morbidnog bilansa njegove antiljudske politike. To znači da će se oni na vlast vratiti onda kad i on iz Haga. Ili ni tada, nego kad on postane tužilac, a Karla del Ponte zauzme njegovo mesto.
Naravno, teorijski je zamislivo da se svi bivši pobednici petooktobarske revolucije uzajamno likvidiraju, pa da na sceni ostanu samo „poražene snage“, ali kako je praktično nemoguće postići punu sinhronizaciju akcije, verujem da su upravo ovi predsednički izbori ipak bili vrhunac te igre.
Jedino pravo iznenađenje bio je rezultat Dragoljuba Mićunovića, odnosno DOS-a, odnosno pre svega Demokratske stranke. Verovalo se da on praktično nema konkurencije, uživao je veliku podršku medija, a kampanja se usredsredila na polemiku s bojkotašima. Glasati, izabrati predsednika, a zna se ko to može da bude. Neuspeh je ispao ogroman, a nije samo Mićunovićev.
Ako je Nikolić možda dobio više nego što mogu radikali, pitanje je da li je Mićunović dobio manje nego što može DOS ili ono što od njega bude ostalo. Možda nije. Izbori su pokazali da su afere, skandali, skupštinske mahinacije, petljanja, laganja, izborni trikovi, teško oštetili vladu, DOS i Demokratsku stranku iz koje je dolazila većina tih providnih marifetluka. Nemam ništa protiv da ta stranka plati najveći ceh, ali ne bih bio naročito zlurad, jer je iz tog istog izvora takođe dolazilo najviše pameti, dobre volje i veštine.
Glavni korisnici neće biti radikali, nego verovatno DSS i G17 plus koji bi posle izbora rado zajedno proslavili Novu godinu. Od nove vlade, sa ili bez DS-a, ne bi trebalo očekivati nikakvu veću reviziju dosadašnjeg reformizma. Ali, pošto se glavna polemika ovde vodi oko popustljivosti i prkosa prema svetu (to jest gospođi Del Ponte) i pošto će nova vlada želeti da izgleda nešto desnije i makar verbalno čvršće, to bi moglo da uspori i komplikuje mnogo toga.
Treba biti načisto s tim da je čitava ta priča o dostojanstvenom držanju čista šuplja demagogija. Ko bi to pristao, kad bi mogao da bira, da bude ponizan umesto dostojanstven? A ko tvrdi da izbora ima i da će on svetu i Hagu pokazati od šake do lakta (kao da to već nije isprobano), taj ili bezočno laže ili, još gore, nema pojma da je ova zemlja izgubila rat. Ako je sadašnja vlast to shvatala i pokušavala, makar i bez mnogo uspeha, da od Haga i Vašingtona izmoli nešto povoljniji tretman, to je nešto što zaslužuje svako poštovanje.
Jer to je značilo nositi krst i to tuđi, pristajati na to da vas ne razume ni vlastiti narod kojem pokušavate da pomognete. To je značilo trpeti da vas popljuju čak i neki stvarni krivci, poput tih istih radikala. Ta vlast se odricala vlastitog dostojanstva da bi nešto olakšala položaj i rehabilitovala poraženu zemlju. Gutale su se knedle, priznavalo se i izvinjavalo na sve strane, narodu se objašnjavalo da tako mora, čak i da je sve to baš lepo i dobro.
DOS i vlada krivi su za mnogo toga i jasno je da su ostali bez poverenja, ali to za šta ih opozicija najviše optužuje nije moglo da se uradi bolje i samo se nadam da nova vlada neće ozbiljno pokušati da tu nešto popravi. Jer može samo da pokvari. Jer se Beogradu ionako malo veruje, jer u svetu još mnogi misle da su se Srbi nekako jeftino izvukli i jer svaka veća svađa s gospođom Del Ponte još može mnogo da nas košta.
Ako se pojave nestrpljivi glasovi koji će reći da nas Evropa ionako ne želi i sporo prihvata, to bi lako moglo da ubrza neke druge stvari. Recimo, konačno rešavanje kosovskog pitanja i to onako kako se malo ko ovde nada. Bilo bi zato dobro da se primopredaja vlasti u januaru obavi bez podvala i uz svest o ozbiljnosti položaja zemlje prema spoljnjem svetu. To što Mićunovićeva kampanja nije bila uspešna ne znači da nam ne trebaju ozbiljni državnici. Ili makar samo ozbiljni ljudi.
