Amarkord

U novijoj istoriji parlamentarizma u Srbiji bilo je pet velikih opozicionih koalicija: Udružena opozicija Srbije 1990, Depos I 1992, Depos II 1993, Zajedno 1996. i DOS 2000. DOS je nastajao dve godine i trajao još tri. Od tri godine vladavine, dve i po je bio u unutrašnjem sukobu. Ti sukobi su proizlazili iz vlasti, ali i iz predistorije.

U toku nastanka, DOS je uspešno marginalizovao jednog lidera opozicije (Vuka Draškovića), a u periodu vlasti pokušavao da marginalizuje i drugog – Koštunicu, otpisao je ideologa (Labusa), a očitim nehatom nije spasao život inspiratoru (Đinđiću).

ROĐENDAN: Najpre je formirana koalicija Savez za promene (SZP) 1999. Te godine u onim posleratnim mesecima, u Srbiji razrušenoj NATO bombama, pred opozicijom se ukazuju dva puta – za izborni put se najdirektnije opredeljuju SPO i Nova demokratija, a, s druge strane, Savez za promene (SZP) organizuje mitinge po Srbiji i najavljuje da će opštom blokadom i protestima srušiti režim Slobodana Miloševića. Pokušaji nisu mnogo uspešni.

U tom kontekstu pojavljuje se ideja o prelaznoj ekspertskoj vladi koja bi organizovala nove izbore i donela neophodne mere za normalizaciju odnosa sa svetom. To će dovesti najpre do slavljenja eksperata u okviru DOS-ove propagande do njihovog potcenjivanja 2003.

Tadašnji san o novom ujedinjavanju cele opozicije trajao je do Preobraženjskog mitinga opozicije 19. avgusta 1999. u Beogradu, kada se odigrala scena koja je tada bila raspršila snove o ujedinjenju čitave opozicije u jedan blok. Kralj trgova Drašković je izviždan.

Taj događaj predstavlja eho ranijeg obračuna iz perioda raspada koalicije Zajedno kada je Drašković najurio Đinđića s mesta gradonačelnika Srbije, a ovaj njega nije podržao u predsedničkoj trci 1997.

Onda su seli da se opet svi mire i tako je nastao DOS.

U Demokratskom centru održava se 14. oktobra 1999. okrugli sto opozicije o izbornim uslovima uz priličnu meru saglasnosti oko zajedničke platforme. Srpski pokret obnove prihvata da kroz parlamentarnu inicijativu iznudi razgovor o izbornim uslovima, ali to ne uspeva.

Kako je dolazila zima 2000, opoziciona javnost se po već stečenom refleksu nadala da će režim pasti devetog marta koji prvi dođe. Opozicione partije dogovaraju se o zajedničkoj deklaraciji od 10. januara 2000, koji se uzima kao rođendan DOS-a.

Veliki prolećni zajednički opozicioni devetomartovski beogradski miting održava se 15. aprila 2000, pa je zbog beskrajnog odlaganja taj datum nazvan „45. mart“. To je onaj dan zapamćen po verbalnom ispadu Nenada Čanka koji je dao kreativno tumačenje upravo promovisane platforme o preuzimanju vlasti bez revanšizma tako što je pomenuo vešanje na banderama onih koji se drznu da ugroze narodnu volju.

RACIJA: Režim pokazuje nervozu: blokira čitavu Srbiju da bi onemogućio opoziciono okupljanje 9. maja 2000, radi podrške pretučenim i uhapšenim aktivistima Narodnog pokreta Otpor. Počinje zastrašivanje. Donosi se tzv. antiteroristički zakon. Na Draškovića su izvršena dva atentata (ako ta reč još znači zločinački napad i pokušaj ubistva) na Ibarskoj magistrali u jesen 1999. i u Budvi u junu 2000. Ostao je u Crnoj Gori izolovan od zbivanja u Srbiji.

Ostale opozicione stranke 22. jula usaglašavaju kriterijume za jedinstven izborni nastup bez, kako se tada smatralo, snažnog Draškovića. Slab rezultat SPO-a ubedio je DOS da je njegovo zajedništvo vrednost po sebi i da će biti kažnjen svako ko ga napusti. Pre osvajanja vlasti ta teza se pokazala tačnom. Posle pobede – nije.

POBEDA: Najneuspešnija opozicija u Jugoistočnoj Evropi, posle deset godina, u leto 2000. nalazi uspešnu formulu u konglomeratu 18 partija i drugih građanskih asocijacija.

Nakon svog poraza na predsedničkim izborima 24. septembra 2002, Slobodan Milošević je pokušao da se vadi, pokušao je da iznudi održavanje drugog izbornog kruga i izgubio sve.

Građanstvo je odlučilo da brani izbornu pobedu, masa ljudi, predvođena liderima DOS-a, slivala se u Beograd kao lavina, vojska i policija nisu pokazivale nimalo entuzijazma u suprotstavljanju narodu. Milošević je mogao samo da se oseti kao komandant kome je otkazana poslušnost, mada su neki u tom kontekstu sebi pripisali prevelike zasluge.

Kad je počelo publicističko feljtoniziranje i izvesna vesternizacija prevrata, značaj „statista“ je umanjen; tu zaboraviše da nam duguju najmanje po par zimskih cipela za protestnu šetnju, a u prvi dramaturški plan došli su zakulisni dogovori između predstavnika opozicije i režima, kao i predaje bez borbe pojedinih jedinica policije i bezbednosnog aparata.

Tada je oko političkih lidera koji preuzimaju vlast formirana jedna pretorijanska garda sumnjiva golom oku, ali govorilo se „neka“ ili „mora tako“. Sledi preuzimanje carine, Narodne banke.

Da su dogovori sa najvažnijim oficirima vojnog rukovodstva i komandantima bezbednosnog aparata bili odlučujući za pad Miloševića, ne može biti tačno. Da je izbegnuto izvesno krvoproliće, to je izvesno. Nekog aranžmana je tu bilo, što će se pokazati kao tragično 12. marta 2003, kada je pripadnik specijalnih policijskih jedinica, navodno u saradnji sa zemunskim kriminalnim klanom, ubio srpskog premijera Zorana Đinđića.

Peti oktobar, ma koliko sada situacija izgledala dramatično, imao je izvestan kraj. Ljudi su to osetili. Slavna revolucija, dan kada je Srbija našla svoju dušu…

Na izborima održanim 23. decembra 2000. Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila je dvotrećinsku većinu u srpskom parlamentu. Nova srpska vlada sa premijerom Zoranom Đinđićem na čelu, koja je zakletvu položila 25. januara 2001, od tada je pružala veoma protivrečnu sliku. Imala je stručnjake koji skoncentrisano rade nešto što se hvali u svetu: Božidara Đelića (finansije) i Gorana Pitića (privredni odnosi sa inostranstvom), ili Aleksandra Vlahovića (industrija i privatizacija), Gašu Kneževića (prosveta), ili Gordanu Matković (socijalna politika), a na saveznom nivou Miroljuba Labusa, Mlađana Dinkića. Posle je i polovina ekonomskih reformista izbačena iz igre i oterana u opoziciju. Jedan od njih, Dinkić, pokazao se kao nezgodan protivnik vlade.

Na drugoj strani, olako se demonstrira volja vlade da radi i preko sivog kabineta, neformalnih aranžmana uz otvoreno potcenjivanje parlamenta, procedure. To je ugrozilo i one oblasti u kojima se verovalo da ima najviše uspeha: na primer privatizaciju ili javne nabavke, sistem kontrole porekla novca. Taj posao nije mogao biti završen bez institucionalne konsolidacije. Zagovornik drugog pola te reformske jabuke, onog legalističkog, bio je Koštunica, koga je većina saputnika iz oktobra želela da eliminiše. Bekstvu ekonomskih reformatora od legalizma doprineo je taj sukob, ali i mnogobrojni dežurni ideolozi neodgovorni za dugoročnu štetu nastalu produženjem jednog vakuuma.

START: Prva godina je obećavala: otvaranje zemlje, međunarodno priznanje, pregovori o otpisu dugova, udaranje temelja tržišnoj privredi, monetarna stabilnost.

Međunarodni faktori se zapravo nisu obazirali na to da će iznuđivanje izazvati raspad šarolike koalicije, već su trgovački odmah ispostavljali račun. Možda nisu suštinski ni brinuli mnogo o održanju te vlade. Pospešivali su hrabre, umesto promišljenih odluka.

Nova vlast je bez predaha odmah morala da se suoči s politikom štapa i šargarepe i odlučila se za taktiku predusretljive konstruktivnosti. Šargarepa je bila prilično velika. Govorilo se o milijardama dolara i dobroj perspektivi za uključenje u evropske integracije. Novac je počeo da ulazi, pohvale su pljuštale, ali traženo je da se ispinjavaju i neki zahtevi u trenutku kada je bilo jasno da će njihovo ispunjenje potkopati vladajuću koaliciju.

Rascep su ubrzavale još neke okolnosti dvovlašća i kohabitacije. Koštuničina pobeda a samo relativan uspeh DOS-a, na izborima za oba doma jugoslovenskog parlamenta održanim 24. decembra 2000. godine, doveli su do neke vrste dvovlašća. SPS je u tom trenutku mogao da sastavi saveznu vladu i DOS bi imao samo izabranog predsednika savezne države koji nema vlast u Crnoj Gori. Crnogorski SNP se u tom trenutku odlučuje da uvaži volju građana Srbije i ulazi u koaliciju s DOS-om. To je potez takođe dalekosežno važan, a javno potcenjen.

Neki od tih elemenata kohabitacije su politički dramatizovani, a neki nisu. Na primer, Koštunici je zamerano što na osnovu postoktobarskog autoriteta nije hteo da smeni bivšeg šefa tajne policije Radeta Markovića i načelnika Generalštaba Pavkovića, koga je on držao uglavnom zato što su tražili da ga smeni. Ostatak DOS-a je zamerao zbog zadržavanja Miloševićevog Pavkovića, ali ga je posle smene nakratko propagandno prigrlio sve dok ga u martu 2003. nije uhapsio zbog navodne umešanosti u atentat na Vuka Draškovića.

Bio je, međutim, u tom aranžmanu još jedan element dvovlašća – pasivni mandat dotadašnjeg predsednika Milana Milutinovića istekao je 29. decembra 2002. Na pritisak vlade, Milutinović se 20. januara predao Tribunalu. Premijer Đinđić mu je u jednoj prilici odao priznanje da nije ničim ometao proces reformi u Srbiji. U tom Milutinovićevom slučaju izvesnu ulogu igrala je i želja većine u Predsedništvu DOS-a da osujeti predsedničke ambicije lidera Nove Srbije Velimira Ilića, koji je s kolonom Čačana opremljenim teškom mehanizacijom „tačno u podne“ (malo ranije) petog oktobra 2000. došao pred Skupštinu i postao miljenik Beograđanki. To produžavanje mandata kao na aparatu za dijalizu izvrglo se posle u otvoreno potcenjivanje institucije Predsednika Republike, što će ući u žižu političkih kontroverzi dvadesetak meseci kasnije.

Ne treba zaboraviti da u to vreme i tzv. oslobodilačka politička kultura deluje autonomno. Kao i u nekim drugim istočnoevropskim revolucijama bez krvi, pevalo se igralo, čestitalo, trijumfovalo, seirilo, plakalo od radosti, bdelo radi zaštite revolucije, podgrevao se vlastiti narcizam i, bogami, kako to inače biva, u tom interegnumu, odmah, počelo da se krade – prvo sat u Skupštini, pa nešto fotelja…

Protiv partizanštine tada govore Drašković i Koštunica, čija je popularnost u to vreme u sondažama javnog mnjenja upoređivana s Titovom, ali to niko ne sluša. Ima nešto preče. To je vreme kada naprosto nije moglo da se živi od revolucionara i prvoboraca. Da su tada sakupljeni krv, znoj i suze prolivene u lovačkim pričama o ličnim doprinosima borbi za našu stvar, Dunav bi još bio crven, a na Lidu bi bila slana plaža.

To je proizvelo jednu lošu inerciju koja je skratila vek DOS-a.

Vlada je je baš u Skupštini pokazivala previše sklonosti za aranžiranje, tj. za vladavinu van institucionalnih ograničenja. Na prigovor da zadržava funkcionere iz bivšeg režima, Koštunica odgovara da je vlada zadržala stari način voluntarističke vladavine.

ELAN: Nekoliko prvih meseci vladavine DOS-a nova vlast se uglavnom čudila šta su ovi pre nje radili. Zatekli su pustoš i ruine, dugove, prazan budžet, neutoljene socijalne potrebe.

Nova vlast je počela s velikim elanom koji je demonstrirao Đinđić.

Očito je, međutim, da su prvi kontakti novih upravljača s jednom devastiranom državnom upravom bili traumatični. Jedan ministar pričao je vašem hroničaru kako je prvih dana imao elementarni problem: on nešto govori, činovnici kojima je postao šef nešto odgovaraju, on ne razume šta pričaju, oni pokazuju da ni oni njega ne razumeju, a on je opet u dilemi da li ga naprosto zavitlavaju. Rešenje je morao da potraži zapošljavajući nove saradnike. U vladu su tim mehanizmom ušli izvesni ljudi čije će ponašanje potkopati tu vladu i nove političke miljenike.

Đinđić nije poznavao taj aparat, mada je brzo učio. Njegova energija je pokretala velik deo DOS-a, čak i one koji su ga osporavali, ali to nažalost nije bilo dovoljno. Nedostatak rutine administriranja nadoknađivao je improvizacijama, kreativnim rešenjima i potcenjivanjem logike institucija. To ga je dovodilo u konflikte interesa, što su politički oponenti koristili, ali najpogubnije je bilo to što nova vlast nije dobro kontrolisala ruinirani državni aparat ni njegove maligne izrasline. Dinamični premijer je zbog te praznine možda i izgubio život.

U izveštaju o okolnostima pod kojima je 2003. ubijen srpski premijer vidi se upravo to da dovedeno obezbeđenje i zatečene službe nemaju nikakvu međusobnu koordinaciju. Kod prvih su se prošvercovali i neki elementi koji nisu prošli adekvatan test bezbednosne provere. Sam izvršilac atentata je iz zatečenog kriminalizovanog državnog aparata.

OTVARANjE: Početak je i pored svega bio obećavajući. Jugoslaviji i Srbiji su u tim trenucima otvarana vrata međunarodnih institucija. Zastava pred Ujedinjenim nacijama. Koštunica evropski državnik godine.

Međunarodni faktori koji su aktivno radili na ujedinjenju opozicije radi rušenja režima Slobodana Miloševića nisu, međutim, radili i na očuvanju te pobedničke koalicije, koja je nasledila zemlju u ruinama, s društvom u previranju, s nemirima na južnoj granici.

Hapšenje Slobodana Miloševića 1. aprila 2001. i njegovo izručenje Tribunalu za ratne zločine u Hagu na Vidovdan 28. juna 2001. ostavljaju veliku pukotinu unutar koalicije DOS. Savezna vlada Zorana Žižića posle izručenja Slobodana Miloševića pada, no taj demarš crnogorskog SNP-a nije toliko ekstreman i ipak nije vodio u raspad krhkog federalnog aranžmana. Koštunica se protivi izručenju bez zakona. Ipak, konflikt je kontrolisan. Formira se nova Pešićeva savezna vlada. Sporovi oko zakona o saradnji s Haškim sudom traju godinu dana, na kraju je takav zakon ipak donet i po njemu je kasnije postupano.

Taj slučaj govori kako je zapravo pokazivan izvestan previd rizika od institucionalnog vakuuma. I spolja i iznutra slavljena je takozvana politička svrsishodnost, ali se time problem multiplikovao.

Kriza legitimiteta videla se i u srpskom parlamentu i tokom neuspelih predsedničkih izbora 2002. i ponovljenih 2003, u postupcima tokom vanrednog stanja u odnosu izvršne vlasti prema sudskoj.

Možda je institucionalna konsolidacija izostala ne samo zbog lošeg političkog mentaliteta već i zbog činjenice da je predugo ostalo nepoznato u kakvom ustavnom okviru živimo.

Savezna vlast konstituisana je na osnovu saveznog ustava iz 1992, ali velik deo svojih ingerencija (gotovo sve osim diplomatske i vojne) ona je obavljala isključivo na teritoriji Srbije. Posao kakvog-takvog ustanovljenja zajedničke države započet je Beogradskim dogovorom 14. marta 2002, dakle godinu dana po dolasku DOS-a na vlast, a šest meseci pošto je u Beogradu konstatovano da sporazum ne može biti postignut i da Crna Gora treba da odluči šta će na referendumu.

Po Beogradskom sporazumu, od 14. marta 2002, u prisustvu visokog predstavnika Evropske unije Havijera Solane, počelo je konstruisanje neke zajednice između Srbije i Crne Gore, ali izrada ustavnog teksta trajala je mesecima. Krajem 2002. usvojena je Ustavna povelja, zahvaljujući vaninstiucionalnom dogovoru Demokratske stranke s Đukanovićem.

Aranžman je bio očito loš, ali državna zajednica Srbija i Crna Gora primljena je u Savet Evrope. Formiran je savet ministara sa Svetozarom Marovićem na čelu. Koštunica je sišao s vlasti. Ta mirna primopredaja, inače važna kao presedan, izgubila je simbolički značaj zbog toga što vlast još nije bila omeđena hijerarhijom zakona i ustava. Dugo su vođene rasprave o tome da li promeni srpskog ustava treba da se pristupi uz poštovanje procedure (dvotrećinska skupštinska većina plus odobrenje promene na referendumu) ili da se toj promeni pristupi po metodu ustavnog diskontinuiteta, s obzirom na to da je Ustav Srbije koji je donet 1990. nadživeo SFRJ, SRJ i DOS.

Tako je odloženo institucionalno fiksiranje rezultata oktobarskog prevrata i reforma se nije odvijala u okviru konsolidovane institucionalne kontrole. To je pomoglo širenju različitih sumnji, koje su se mešale s očekivanim porastom socijalnog nezadovoljstva. Tom nezadovoljstvu doprinosio je utisak da pored uspešne formule za makroekonomsku stabilnost nema razumljive industrijske strategije i jasne ideje o tome šta učiniti s velikim sistemima.

AFERE: Rascep DOS-a ubrzan je posle afere Gavrilović, nazvane po bivšem policajcu koji je ubijen 17. avgusta 2001, neposredno pošto je boravio u kabinetu predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice. Slučaj nije rasvetljen, a tu aferu su pratile mnoge druge. Bilo ih je četrdesetak, od kojih su mnoge u kontekstu imale nešto iz oktobarskog danajskog poklona, neke su naprosto bile znak kvarenja vlasti u institucionalnom vakuumu.

Vladajuća politička grupacija sama nije bila stabilna da nadomesti ustavnu prazninu. Naprotiv, ona ju je svojom nestabilnošću povećavala.

Dosadašnja udruživanja srpske demokratske opozicije 1990, 1992. i 1997. karakterisalo je to da je iz koalicije izlazilo više članica nego što je u nju ušlo. U okviru koalicije DOS došlo je do rascepa u četiri partije članice: u Demokratskoj stranci formiranjem partije G17 plus; Socijaldemokratija se razdvojila na dva krila; iz SDU-a je izašla jedna grupa koja je formirala Pokret za normalnu Srbiju; iz Pokreta za demokratsku Srbiju izdvojila se frakcija koja je formirala Narodnu demokratsku stranku; od poslaničkog kluba Nove Srbije odvojila se poslanička grupa, a jedan odbor GSS-a i jedan funkcioner najavili su da će izaći iz ove partije. Prerastanje Otpora u političku stranku takođe predstavlja neku vrstu rascepa, doduše one nadstranačke dimenzije DOS-a. Taj natpartijski imperativ bio je jedan od snažnih elemenata političkog pritiska, ali se nije pokazao kao efikasan.

Ovde treba primetiti još samo to da je vlast u ovom periodu bila suočena s povećanom osetljivošću javnosti, ali ta osetljivost nije išla kroz kakve-takve institucije.

I pored svih prosvetiteljskih pokušaja ili floskula, naše novinarstvo zaglavilo se između „brendomanije“, „divljeg kapitalizma“, kampanjske reformističke pravovernosti. To šminkersko reformatorstvo veoma lako zamenila je – haranga. U završnici, ta haranga je pogodila i verovatno u velikoj meri potkopala i samu vladu, mada kad se bude bolje istražilo, možda će se videti da je tehnika harange u vreme slatkog zagrljaja ohrabrivana upravo iz nekih vladinih kabineta.

Raslojavanje vladajuće koalicije najveću štetu izazvalo je u Skupštini Srbije, koja je trebalo da bude glavni instrument javne kontrole – to je skupština u kojoj se nije tačno znao poslanički sastav i u kojoj su mandati narodnih predstavnika postali predmet političke trgovine, žestokog sporenja i obraćanja sudskim i međunarodnim instancama. Veliki deo vlasti bio je u jednoj ad hok „instituciji“, Predsedništvu DOS-a, koje je izgubilo moć anticipacije i iscrpljivalo se u međusobnim kontroverzama. Koalicioni ugovor, u kome je do druge decimale bila precizirana raspodela moći, nije služio ničemu.

Po nekim procenama aktera (Svilanović), i 2002. i 2003. godina su za onaj oktobarski DOS izgubljene godine. Pitanje kada i da li treba raspisati vanredne izbore za Skupštinu Srbije, mesecima se valjalo kroz političke sporove. Vladina većina u toj skupštini bila je skoro do samog kraja protiv raspisivanja vanrednih izbora, koje su tražili DSS, SRS, SPS, SPO i SSJ. U kasnijem razvoju događaja, međutim, i neke članice DOS-a koje čine vladinu većinu počele se da govore o neophodnosti vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, pa i da se tako ponašaju.

DOS (onaj celi, a i onaj okrnjeni) kao politička alatka postao je neupotrebljiv i ostaje hroničarima da mere njegove učinke, a oni su vidljivi i iz ove puke hronologije. Oni su svakako i pozitivni i negativni.

Šta se u poslednje tri godine zapravo desilo u Srbiji?

Ogledalo kaže da se ponešto desilo. Promena je takva kao da je recimo Magbet ustupio mesto Kiss me Kate, ili da je umesto Stradije i Rodoljbaca postala aktuelna Pokondirena tikva. Ta velika i čudna koalicija ostavlja za sobom i poruku da je za vođenje države ipak potrebno više ozbiljnosti.

DOS je svakako jedna istorijski važna grupacija. Ona je prekinula jednu veoma lošu seriju u srpskoj političkoj istoriji, možda najgoru u skorije vreme. Srušen je jedan loš poredak. Trasiran je put u evropske integracije, udareni su neki važni temelji tržišne privrede.

S druge strane, nastavio je da deluje jedan loš politički mentalitet („kruga dvojke“), ostale su mnoge institucionalne praznine. Jedna od najnegativnijih posledica može se prebaciti i na pozitivnu stranu – činjenica da među političarima DOS-a i njihovim pratiocima ima dosta slučajeva kompromitacije, skandala i afera govori možda i o tome da je i pored svega porasla javna osetljivost i da vlast u Srbiji u narednom periodu ne može računati da će se održati pomoću arogancije i nadmenosti, pomoću propagande ili zabašurivanja.