Izborio se

Čak 330 članova Glavnog odbora Demokratske stranke podiglo je prošle nedelje u beogradskom Centru Sava ruku kada je na red došlo izjašnjavanje o tome da li je ova partija na nedavnim decembarskim izborima, pod vođstvom Borisa Tadića, postigla dobar izborni rezultat (dobacili su do 481.249 glasova i 37 mandata). Nekoliko minuta kasnije, samo osam ruku ostalo je u vazduhu kada je isto pitanje dobilo obrnutu formu – da li smatrate da je stranka na izborima mogla da prođe mnogo bolje da je vođena drugačija kampanja, što inače misle dva potpredsednika DS-a, Zoran Živković i Čedomir Jovanović.

Na osnovu takvog rezultata glasanja lako bi se moglo zaključiti kako je Boris Tadić, sa nekoliko više nego ubedljivo dobijenih rundi u borbi za čelnu stranačku poziciju i mesto naslednika Zorana Đinđića, prebrinuo sve brige i kako sasvim spokojno čeka 21. februar kada će skupština DS-a birati novog predsednika. Takvu podršku i većinu teško je, uostalom, prokockati za nešto više od mesec dana. Do tog datuma ostalo je, međutim, bar još nekoliko rundi, a u vrhu DS-a mnogo je grogiranih, ugrožene su mnoge karijere, nevoljno se sklapaju neki kišobrani koji su u protekle tri godine štitili krupne pare napravljene u Miloševićevo vreme, tinjaju razna nezadovoljstva, ali i džigljaju nove unutarstranačke ambicije i jedna stvar neprekidno doziva drugu. Istovremeno, čitava ta unutarstranačka priča smešta se u mnogo širi okvir biranja nove srpske vlade u čemu bi DS trebalo da, aktivno ili pasivno, odigra prilično važnu ulogu. Ili bar odigra tako da se ubrzo opet nekako domogne vlastodržačke pozicije.

IMA JOŠ DA SE IGRA: U partiji koja je rešavanje svoje liderske krize i svih dilema oko učešća ili neučešća u budućoj vladi stavila na potpun uvid javnosti (za razliku od svih ostalih ovdašnjih partija) ima, međutim, i dosta podzemne borbe, političkih udaraca koji nisu baš uvek vidljivi, očiglednog hranjenja tabloida pričama koje ne odgovaraju suparničkoj strani i sasvim zavidnih zavereničkih kapaciteta zbog čega se sadašnja Tadićeva ubedljiva prednost na poene ne može baš sasvim sigurno proglasti za konačnu pobedu. Iza nosioca liste DS-a na nedavnim izborima i dalje stoji (videlo se to i na prošlonedeljnoj sednici GO-a stranke) većina partijskih odbora po unutrašnjosti, ali ne stoji još mnogo toga što često može biti presudno za konačan uspeh – neki neformalni partijski centri i operativci koji su u protekle tri godine imali ogromnu moć i praktično vladali Srbijom, kao i većina finansijera i moćnih „prijatelja“ stranke. Na skupu koji će 21. februara birati novo stranačko rukovodstvo učestvovaće i odlučivati neuporedivo više ljudi nego prošle nedelje u Centru Sava – njih 1700.

Budućnost DS-a vrti se očigledno negde u trouglu – nosilac liste Boris Tadić – odlazeći premijer Zoran Živković – skrajnuti i ambiciozni Čedomir Jovanović, pri čemu je ovaj poslednji trenutno bez šansi da preuzme kormilo stranke, bar dok je ona ustrojena na način da poslednju reč o svemu donosi članstvo, a ne uski neformalni krugovi. Neki od poznavalaca unutarstranačkih prilika kažu da se u DS-u naziru bar još dve struje – „beogradska“ (diskretno je vodi predsednik gradske vlade Nenad Bogdanović) koja bi mogla da postane nešto glasnija i prepoznatljivija samo ako sukob Tadić–Živković dobije na žestini tako što bi razarao stranku, i „lokalna“ koju već godinama stalno kače uz ime poznatog stranačkog bundžije Slobodana Gavrilovića iz Užica.

Čitava ta stranačka ponuda našla se za trpezom prošle nedelje u Centru Sava. Tadić je nastupio sa pozicije onoga koji je DS spasao sigurnog kraha i ko s punim pravom, uz podnošenje izveštaja o izbornom uspehu, istovremeno ističe i kandidaturu za šefa stranke. Nastupio je kao v.d. direktora onog Đinđićevog stranačkog preduzeća koji u izveštaju kaže da je godina bila teška, da uprkos nekim drugim glasovima nema viška i 13. plate, i kako je došlo vreme da se prvo popuni partijski manjak. Tvrdio je da se više od onoga što je postignuto nije moglo postići, ne izrekavši sasvim do kraja tačan opis i dijagnozu onoga što je zatekao kada je postao nosilac partijske liste – a to je da su se u Srbiji suviše dugo gomilale afere koje niko nije rešavao i da je previše dugo trajalo poigravanje zakonima i voljom građana, a to je sve išlo na negativni konto DOS-a i Vlade na čijem je čelu stajala Demokratska stranka.

Iako je na priznanju da se u srpskom parlamentu glasalo iz Bodruma i uz upotrebu lažnih poslaničkih kartica kasnije gradio kampanju „čistih ruku“ i na tome napravio svojevrstan psihološki preokret koji je demokratama vratio znatan broj glasova, Tadić nije bio do kraja ubedljiv s pričom kako je za pravu verziju ovog skandala saznao suviše kasno, navodno tek pošto je Neda Arnerić priznala da je neko glasao umesto nje (na tome su ga kasnije prilično ubedljivo lovili njegovi politički oponenti, pre svih Čeda Jovanović). U Tadićevom govoru bilo je po nekim procenama i prilično narcisoidnosti – tvrdio je da demokrate nisu postigle više jer je tek u poslednjoj nedelji predizborne kampanje (dakle prekasno) deo njegovog ličnog, izuzetno visokog rejtinga i popularnosti uspeo nekako da se transferiše i zalepi za čitavu stranku. Tako zalepljen za stranku, Tadić će 21. februara pokušati da i definitivno postane predsednik DS-a.

Jedan od stranačkih funkcionera kaže u razgovoru za „Vreme“ da najveću opasnost za samog Tadića u neposrednoj budućnosti predstavlja njegovo okruženje, u kome se već nakrcalo „previše preambicioznih ljudi“ kojima su naglo porasli apetiti. „Oni ga stalno guraju u neku vrstu konflikta unutar stranke i ako ne odoli takvim savetnicima, mogao bi da umanji inače ogromne šanse da postane stranački lider. Živković će još neko vreme procenjivati da li da se uopšte upusti u trku za predsednika DS-a i ako vidi da je bez šansi, pokušaće da se privremeno skrasi na nekoj drugoj poziciji. Ako Tadić ne odigra narednih nedelja previše tvrdo, između njih dvojice je možda moguć neki kompromis i Živkovićevo odustajnje od kandidature. Nevolja je što i u DS-u ima raznog partijskog šljama koji uvek gleda da profitira na takvim sukobima. Nešto slično onome što se na početku događalo u samom DOS-u – i tamo su neki liderčići i igrači malog formata neprekidno gurali Đinđića i Koštunicu jednog na drugog da bi oni profitirali“, kaže naš sagovornik.

POTISNUTI PREMIJER: Živković, iz koga takođe štrči liderska ambicija (koju povremeno uspeva da kontroliše), osporavao je naravno da se na izborima nije moglo postići više. Smetala mu je Tadićeva „ja pa ja“ kampanja i prećutkivanje uspeha i reformskog kursa Vlade. Očigledno je bio najviše pogođen Tadićevim insistiranjem da se u toku kampanje drži podalje od mikrofona i javnih nastupa i da kao odlazeći premijer uglavnom statira ili izigrava dekor na binama sa kojih se Srbiji poručuje – „bori se“, naravno uz Borisa Tadića. Po sopstvenom priznanju, Živković je uz pretnju da će i fizički pokušati da otme mikrofon došao nekako do prilike da se tokom kampanje ipak oglasi na završnoj beogradskoj konvenciji, kad već nije mogao u svom Nišu. I pre sednice GO-a stranke, Živković je u raznim prilikama tvrdio da je DS mogao da osvoji još 150.000 glasova samo „da je kampanja bila primerena“. Po njemu, u novom sazivu srpskog parlameneta demokrate su mogle da podele i onaj višak za koga Tadić tvrdi da jednostavno više ne postoji.

Šef Tadićevog političko-marketinškog tima Dragan Đilas odgovorio je na ove optužbe na stranicama „Kurira“, objašnjavajući ono što samom nosiocu liste očigledno nije bilo baš sasvim zgodno da javno kaže (ili bar to nije zgodno u ovoj fazi borbe za lidersku poziciju): „Hajde da budemo potpuno iskreni. Vlada koju je predvodio Živković izgubila je poverenje građana i poslanika u parlamentu i zbog toga smo i imali prevremene izbore. Prema svim istraživanjima, rejting Vlade i samog Zorana Živkovića bio je izuzetno nizak, a za posao koji sam ja radio apsolutno je nevažno koliko je on sam kriv za takvu situaciju. To je činjenica, i gotovo. Zato je sasvim logično da njegovo pojavljivanje u kampanji nije moglo doneti glasove listi DS – Boris Tadić“, tvrdio je Đilas, dodajući doduše da se sa „primerenijom kampanjom na Živkovićev način“ moglo ukupno dobiti 150.000 glasova.

Osim mogućnosti da se negde „nađe“ sa Tadićem i sačeka neko bolje vreme za juriš na čelnu partijsku poziciju, Živkoviću, po nekim tvrdnjama, ostaje i druga opcija – da uz pomoć Čede Jovanovića u narednih mesec dana ipak pokuša da dokaže kako stranka zaslužuje boljeg vođu od sadašnjeg vršioca dužnosti. Rušenje Tadića bilo bi po tom navodnom scenariju samo usputna stanica u pokušaju da se spreči formiranje neke Koštuničine „oročene vlade“, zatim odlože lokalni izbori (i tako spreči gubitak Beograda i Novog Sada) i sačeka konsolidovanje partije koja bi vremenom vratila poziciju broj 1 na srpskoj političkoj sceni. Ovakvo „viđenje“ eventualne Živkovićeve budućnosti pati, međutim, od viška vizije i strategije – političari u Srbiji uglavnom kombinuju najdalje do sutrašnjeg ručka, retko vide ili naslućuju baš deset poteza unapred, što se u ovoj priči pripisuje Živkoviću i Jovanoviću (njih dvojica na poslednjoj sednici GO-a često su gađali u istu Tadićevu metu, ali nisu delovali kao dobro uigran i skladan dvojac). U ovoj teoriji ima i nešto elemenata zavere jer u svojim javnim nastupima odlazeći premijer ne zvuči kao neko ko će u startu pokušati da podmetne nogu svakom pokušaju da se formira manjinska ili većinska vlada demokratske opcije. Po onome šta govori o novoj vladi, Živković je neuporedivo bliži Tadiću nego Jovanoviću.

BUM, BUM, PA ODMOR: Od trojice najuticajnijih demokrata, Čedomir Jovanović je prošle nedelje jedini pokušao da drži kakav-takav programski govor upozoravajući prisutne da je u političkoj ponudi u Srbiji i dalje prilično upražnjen prostor među onima koji bi da Beograd zaista približe Evropi. I on je smatrao da je Tadićeva kampanja bila loša i sasvim konkretno primetio da je nosilac liste DS-a upadljivo izbegavao da uoči izbora pominje Hag, budućnost državne zajednice i rad Vlade, i zapitao se da li se to neko stidi onoga što je Vlada postigla. Bar u nekoliko navrata zvučao je kao političar koji je sasvim uveren da Srbija ne zna dovoljno da ceni sve ono što je vlast u kojoj je on zauzimao značajne pozicije u protekle tri godine učinila za sve nas, i s dozom superiornosti pozvao stranku da ignoriše nesposobnog Koštunicu i pusti ga da se udavi u pokušajima da zakrpi neku vladu. Koštunicu je proglasio i za Miloševićevog naslednika, što je moglo da zvuči i kao nostalgično podsećanje na ona „politički lakša“ vremena kada je protivnik bio tako jasno markiran (a Čeda tako popularan), ali i na poziv svima da se ujedine oko novog Miloševića. Jovanović se pokazao i kao ogorčeni protivnik brutalne iskrenosti u politici – gotovo s prezirom pomenuo je falsifikovanje glasanja za izbor guvernera Narodne banke u Skupštini Srbije. Zatim je s nešto boljševičkog žara ustvrdio da uostalom i nije važno kako je guverner izabran, već je neuporedivo važnije da smo dobili dobrog i stručnog guvernera.

Jovanovićevoj fajterskoj prirodi sasvim sigurno neće odgovarati da skrštenih ruku posmatra kako DS polako prelazi u ruke onih koji govore o povratku na nekakve kičmene i izvorne stranačke principe, koji se istovremeno bitno razlikuju od njegovog viđenja politike. Zlobnici unutar same stranke kažu da će Čeda zato najverovatnije „napraviti pauzu u spasavanju Srbije“, ali da će kasnije iz sve snage pokušati da dokaže kako Boris Tadić nije za demokrate nikakvo ostrvo spasa, već najobičnija trošna santa koja će se brzo otopiti. Jedan od sagovornika „Vremena“ iz DS-a koji nimalo ne deli Jovanovićeva politička uverenja priznaje da Čeda ima „nerv i petlju“ kakvu Tadić i Živković nemaju, ali da očigledno nema podršku članstva. „Da je deset godina stariji, obojicu bi smazao za doručak. Za njim se vuče poduži rep afera, ali on ne da na sebe, nikome ne ostaje dužan, ima petlju da izađe i održi onakav govor sa onako bezobraznom tezom da je nevažno kako je izabran guverner. Za njega je najbolje da se malo odmori, da mu se zaborave neke stvari, pa tek onda da pokuša da se vrati u politiku.“

Nevolja s kojom će se ubuduće suočavati stranka od čijih unutrašnjih potresa bitno može da zavisi i mogućnost formiranja buduće vlade jeste, sasvim sigurno, naviknutost da se, bar kada je o poslednje tri godine reč, na stvarnost gleda iz ugla vlastodršca. Optimisti unutar DS-a smatraju da bi posle 21. februara i okončanja borbe za lidersku poziciju stranka mogla da očvrsne i pametnim manevrisanjem pokuša da vrati deo glasača koji je otišao ka G17 plus i pokupi ono što se rasulo preko partija koje su ostale ispod cenzusa. Osim kadrovskog i moralnog, DS-u predstoji i ideološko pročišćavanje. Zvanično se ova stranka davno uputila ka socijaldemokratiji, nezvanično je prečesto služila kao dezodorans krupnom kapitalu koji je zaudarao na vreme kada se novac pravio samo uz blagoslov Miloševićeve tajne službe.

I taj posao ideološkog profilisanja stranke svakako će zavisiti od toga ko će preuzeti njeno kormilo. U predizbornom programu za bolji život i evropsku Srbiju, nazvanom „Budućnost, odmah“, Boris Tadić je obećavao posao za pola miliona ljudi, beskompromisno suzbijanje korupcije i kriminala i život u uređenoj i bezbednoj državi. Prošle nedelje u Centru Sava neki su mu zamerili da je s takvom pričom suviše ličio na one od kojih bi DS morao da se razlikuje po svaku cenu.

Rezultat glasanja na sednici GO DS-a ne znači da je za samog Tadića budućnost odmah počela. On, koji se svojevremeno hvalio i svojim vaterpolo umećem, svakako zna da između vaterpola i politike ima mnogo sličnosti – oni najteži udarci obično ostaju nevidljivi. A do 21. februara ima još mnogo da se igra.

Neda

Jedan od spornih momenata prošlonedeljne sednice GO DS-a bio je i izbor novih poslanika ove stranke. Njih će u budućem parlamentu biti 24 iz redova DS-a, dok ostalih 13 mesta, prema ranijem dogovoru, pripada GSS-u, DC-u, SDU-u i poslanicima sandžačkih partija. Mnogim učesnicima u raspravi zasmetalo je što su se na listi budućih poslanika našla i dvojica, kako se sumnja, aktera „afere Bodrum“, Bojan Pajtić i Aleksandar Radosavljević. Ispostavilo se, međutim, da uprkos prilično rasprostranjenom nezadovoljstvu ovako sastavljenom listom poslanika, GO nema mogoćnost da menja ono što je još ranije zaključilo predsedništvo stranke.

Među onima koji su javno izrazili neslaganje sa spornim imenima na listi bila je i Neda Arnerić, koja je direktno prozvala Pajtića i Radosavljevića da se bar pokaju za svoj doprinos brukanju stranke. Neki od upućenih u unutarpartijske kombinatorike smatraju da ovakvo javno prozivanje Pajtića nije bilo baš previše mudro za „Tadićevu struju“. Reč je o prilično uticajnom članu DS-a u Vojvodini, a na narednim partijskim izborima upravo bi opštinski odbori iz Vojvodine mogli da imaju presudnu ulogu prilikom odmeravanja različitih liderskih opcija.