Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Scenario i režija: Miloš Radović; Glavne uloge: Lazar Ristovski, Branka Katić, Sajmon Lindon, Olivera Marković, Nikola Pejaković, Jovana Milovanović
Jedina dobra stvar u vezi s filmom Pad u raj jeste to što se u jednom trenutku završava. Dok sam ga gledao, imao sam utisak da neće nikad. Potpuno očajan, ozbiljno sam razmatrao sledeći scenario: Umro sam i otišao u pakao za filmske kritičare i sada moram da gledam ovo za vascelu večnost. Prebirao sam po svojim gresima tražeći neki koji bi bio dovoljno težak da zaslužim ovakvu kaznu. I setio sam se – to mi je zato što sam jednom prilikom izvređao Toma Kruza. Nemam boljeg objašnjenja, a i svako drugo bi bilo podjednako glupo.
Navođenje argumenata zašto je ovaj film loš bilo bi uzaludno bez prethodnog pokušaja da se pronađu razlozi zašto je on uopšte snimljen. Pad u raj obrađuje najmalerozniju temu naše kinematografije, bombardovanje iz ‘99, kroz odnos dvaju pripadnika suprotstavljenih strana: američkog pilota i lokalnog švercer–patriote, i s očiglednim ciljem da obezbedi lako prepoznavanje tipiziranih predstava o Srbiji tih dana. Na početku vidimo srušeni most, saznajemo da je to granica sa susednom zemljom u kojoj se nalaze vojnici UN-a, koji našem tipičnom predstavniku, snalažljivom polukriminalcu, predaju mrtvačke sanduke u kojima se, kako se ispostavlja, nalazi crnoberzijanska roba. Šta nije u redu sa ovim opisom? Ništa, sem toga da nije postojala rečna granica, na kojoj je srušen most, sa državom u kojoj su bili plavi šlemovi. Ovo je dakle žanr–scena koja služi da u jednom kadru ponudi par prepoznatljivih referenci gledaocu sa zapada Kontinenta, koji o ovome ionako ne zna ništa sem takvih sličnih slika koje je video na televiziji. Da bi se film učinio prijemčivim za stranu publiku, što je bio jedan od osnovnih ciljeva, on se lišio svakog iole vrednog umetničkog opravdanja, kao i sposobnosti da formuliše bilo kakvo značenje u kontekstu domaće recepcije.
Pre nego što se zapitate: zar su ta dva pogleda na nas, odavde i odande, toliko različita da se isključuju, obratićemo pažnju na jedini pravi izvozni žanr naše kulture. Ono što je Goran Bregović uradio pretvorivši pušku kalašnjikov u refren istoimene pesme jeste paradigma nečega što se može nazvati komercijalna autobalkanizacija sopstvenog balkanstva. Ovo oružje od svoje prvobitne namene postaje simbolički instrument našeg usuda, neka vrsta metafizičkog megafona, omiljenog pomagala za prenošenje stavova suprotnoj stani, da bi ga jednim saltom mortale Bregović pretvotio u tra–la–la poskočicu za dobro uhranjene i bezbrižne Evropljane koji s vremena na vreme plate da svoje popodne zašećere jednim folklornim kasapljenjem. Isti princip je lako uočljiv u Padu. Reditelj prikazuje događaje i likove onako kako misli da zapadnoevropski producenti, koji su finansirali većinu troškova snimanja, misle da treba da izgledaju. Oni ga i produciraju samo zato da bi njihova publika mogla da vidi neke lude Srbe kako se majmunišu, psuju, sivoekonomišu ili vitlaju oružjem iz koga pucaju bez nekog posebnog razloga – služi im, dakle, isključivo za lokalnu upotrebu, ne toliko kao slika nas ovde, već kao priručno sredstvo njihovog vlastitiog samoodređenja kao Centra čiji je Balkan pripadajuća Periferija. Sličan princip se može detektovati u jednom nedavno otkrivenom žanru nazvanom „etnička komedija“, čiji su primerci Moja mrsna pravoslavna svadba ili Mambo italijano. To su kolekcije popularnih stereotipa (mambo nije italijanski ples), manje ili više neduhovitih, o jednoj etničkoj manjini kao konstruisanoj drugosti u kojoj se nadetničko društvo samodopadljivo reflektuje.
Reditelj i scenarista ovog mirakla Miloš Radović, koji je koliko prošle godine prijatno iznenadio sa filmom Mali svet, stilskim i žanrovskim osveženjem domaće produkcije, čini se da se malo preforsirao i ishitreno uleteo u realizaciju Pada. Kao da je gola, fizička, mogućnost snimanja filma kod nas već jedno malo čudo kome je teško reći ne. A bilo je, po njegovim izjavama, i malo disanja za vrat od strane producenata. Iz svega nije teško zaključiti da je autor bio pod jakim uticajem autocenzure ili cenzure, ili obeju, ishod je isti: neubedljiv film, ispod njegovih mogućnosti i reputacije. Ako i prihvatimo da Pad kao komedija ne mora da bude neki suvoparan realizam, da je u njemu sve malo pomereno i nategnuto kako bi likovi imali prostora da delaju van banalnosti svakodnevnog života koji je u Srbiji smešan koliko i prevrtanje po kontejneru – nije morao da bude baš toliko banalan i neuverljiv. U jednom trenutku film zaluta u nekakav lakomisleni džejmsbondizam. Njegova dva junaka odluče da izvrše atentat na Miloševića i u tu svrhu skuju plan spram koga naum one opskurne grupe nesrećnika poznate kao Pauk, gde oni kindapuju Miloševića i na sankama ga odvode u nepoznatom pravcu, zvuči kao brifing u Pentagonu.
Činjenica da sam posle dugo vremena iz usta jednog od protagonista čuo moju omiljenu psovku ( J…. li ti nanu naninu ), kao i epizodna pojava Biljane Srbljanović, koja izgleda fenomenalno kao i uvek, pomogla mi je da preguram ovaj film i da živ i zdrav izađem iz bioskopa na svetlo dana.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve