U tok glavnog pretresa u predmetu ubistva Zorana Đinđića neko stalno pušta šum i skreće pažnju sa osnovnih pitanja. Odjednom je strašno važno šta je pokojni premijer mislio o ovom i o onom svom saradniku, a manje je važno to ko ga je i zašto ubio. Pa je važnije podržati sopstvenu hipotezu o "drugom strelcu" natežući najnovije iskaze svedoka, iako ti iskazi govore suprotno. Opet ispada da je potpuna i pažljiva rekonstrukcija zločina neophodna
Pošto je jedan tabloid već došao do zaključka da je „CIA nišanila Đinđića“ i – sutradan – da je „Kolin Pauel odveo Legiju“ (oba puta čak i bez upitnika), ostali tabloidi već su udarili u razmatranja tipa „ubili ga njegovi“, mada za to ne mogu da ponude ni indicije, a kamoli dokaze (neizbežni „eksperti“ poput Marka Nicovića, Bože Spasića i kavaljera Milovana Drecuna, od kojih čovek više ne sme ni usisivač da uključi, a kamoli radio ili televizor); očekuje se još samo da neko od optuženih ili svedoka izjavi kako je Đinđić ubijen u svađi oko monopola na trgovinu heroinom. Skandali sa majicama JSO-a i „intervjuom kapetana Džoa“ u „Kuriru“ (da je ubistvo Đinđića bilo „politički opravdano“), a naročito mlitave ili nikakve reakcije nadležnih vladinih funkcionera na te skandale ukazuju u kom pravcu se cela priča skreće: sve dalje od same stvari, a sve više ka političkim intrigama koje sa zločinom nemaju nikakve veze, ali imaju sa preovlađujućom političkom linijom koju diktira Demokratska stranka Srbije, uz terciranje radikalskih i socijalističkih saveznika.
NALAZI: Ali, vratimo se činjenicama. Glavna tema protekle nedelje bila su svedočenja očevidaca atentata, policajaca iz neposrednog obezbeđenja Zorana Đinđića. Ima tu, kriminalistički gledano, dve stvari koje treba razdvojiti odmah: prva stvar je egzaktni nalaz balističkih veštaka i uviđaj kriminalističke tehnike; druga stvar je percepcija događaja od strane neposrednih svedoka koji su u trenutku atentata bili najbliži premijeru Đinđiću.
Ono do čega su veštačenja i uviđaj stigli je sledeće: Zoran Đinđić je ubijen, a Milan Veruović povređen sa pojedinačna dva hica ispaljena u razmaku od 3,7 sekundi; jedan od ta dva projektila (naši balistički i sudsko-medicinski veštaci smatraju – onaj koji je pogodio Veruovića; nemački veštaci iz Saveznog kriminalističkog instituta u Vizbadenu veću verovatnoću daju onome koji je pogodio Đinđića) udario je o kameni dovratak ulaza br. V Vlade Srbije u dvorištu Nemanjine 11, raspao se u mnogo fragmenata od kojih je manji deo završio u stepeništu Vlade i tamo je pronađen; drugi projektil je po svoj prilici rikošetirao i nikada nije pronađen; dve i samo dve čaure kalibra 7,62 X 50 mm NATO (.308 Winchester; civilno ime za isti metak) pronađene su ispod prozora zgrade u Gepratovoj 14, sa čijeg drugog sprata je potpukovnik i pomoćnik komandanta (za rezervni sastav) Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije Zvezdan Jovanović priznao da je pucao na Đinđića i Veruovića; obe čaure ispaljene su iz puške „Heckler und Koch“, model G-3 SG 1, koja je pronađena i povezana sa licem mesta preko vlakana nađenih na njoj; udaljenost od pozicije strelca do mete bila je 129 metara, sa visinskom razlikom najmanje 14 m; za obe čaure bilo je jasno iz koje marke i tipa oružja su ispaljene i pre priznanja Zvezdana Jovanovića i pronalaska puške (ta puška ima specifičan trag na ispaljenim čaurama); puška potiče iz skladišta JSO-a (nedostaje jedna od osam, ali još nije saopšteno ko ju je zadužio – ako je uopšte evidentirano, to jest); balističko veštačenje fragmenata košuljice zrna pronađenih u hodniku Vlade Srbije u odnosu na latentnu (pronađenu) pušku bilo je nemoguće zbog njihove veličine (previše sitni).
SVEDOČENjA: Pređimo sada na svedoke: njih ima dve grupe – neposredno prisutni oko premijera i Milana Veruovića, njegovog pratioca, u trenutku kada su pogođeni (njih osam); i onih koji su jasno čuli pucnje (njih 37 saslušanih) sa izvesne udaljenosti. Svedoci iz ove druge grupe, dakle udaljeniji od mesta pogodaka, slažu se svi da su čuli samo dva jasna i glasna pucnja; procenjeno je da je razmak između njih bio oko 3,7 sekundi, što je dovoljno obučenom i veštom strelcu da sastavi nišansku liniju posle trzaja od prvog hica. Percepcija te grupe od 37 svedoka je konzistentna i bez značajnih razlika.
Akustička percepcija, doživljaj zvuka, kod neposrednih svedoka, međutim, drugačija je. Od deset njih koji su svedočili na glavnom pretresu prošlih desetak dana, samo jedan (Boban Purić) kaže da je čuo dva pucnja, a da za treći ne zna; tri svedoka (Milan Veruović, Jovan Đurić i Dragan Lalić) tvrde da su videli pogodak onoga što su čuli kao treći hitac u zid dovratka V ulaza u Vladu i „oblak bele prašine“; njih osam (Ljubiša Janošević, Jovan Đurić, Srđan Budimir, Jovan Drobnjak, Milan Veruović, Dražen Nastić, Aleksandar Bjelić i Srđan Babić) kažu da su čuli tri hica, od kojih je prvi bio upadljivo slabijeg intenziteta („Kao da je u Vladi pala stolica“, kaže Veruović). Po iskazima većine njih, razmak između tog prvog, slabijeg pucnja i narednog, jačeg, bio je veoma kratak („kao dlanom o dlan, brzo“), a naredni, treći hitac bio je istog intenziteta kao i drugi. U pogledu protoka vremena između drugog i trećeg pucnja nema saglasnosti: procene svedoka kreću se od „tri-četiri sekunde“ do dvaput toliko, ali svedoci koji nisu davali procenu vremena opisivali su radnje koje su činili ili videli u tom razmaku, što je veoma relativno i zavisi od šoka, iznenađenja i protoka vremena (sećanje nije reprodukcija; sećanje je rekonstrukcija na koju utiču razne okolnosti; šok je, kazaće vam svaki policajac koji je radio sa svedocima nasilnih zločina, velika smetnja sećanju).
ZVUK: Na osnovu svega ovoga može se postaviti sledeća radna pretpostavka, zasnovana na nalazima Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena: projektil iz puške H.u.K. G-3 kreće polaznom brzinom od 770 metara u sekundi; na cilj stiže 0,17 sekundi po opaljenju, brzinom od 680 m/s; tokom prolaska kroz telo Zorana Đinđića gubi brzinu predajući energiju i o tvrdi kameni zid udara brzinom od 406 m/s, dovoljnom da se rasprsne u fragmente. Zvuk, međutim, putuje brzinom koja je promenljiva; recimo samo da za Beograd, u normalnim meteorološkim uslovima (temperatura, pritisak, vlažnost) ta brzina iznosi oko 345 metara u sekundi. Projektil o kome je ovde reč, dakle, leti duplo brže od zvuka. Po takvoj pretpostavci, prvi, slabiji „pucanj“, praskavi zvuk, koji su neposredni svedoci čuli bio je udar projektila u Đinđićevo telo i u kameni dovratak; pucanj kojim je taj projektil ispaljen stiže nešto malo kasnije – 0,37 sekundi po opaljenju. To bi moglo da objasni doživljaj prva dva zvuka o kojima svedoci govore: prvi, slabiji i drugačiji i drugi, neposredno za prvim, jači i nedvosmisleno prepoznat kao pucanj iz puške. Ljudima koji se bave prigušivačima fenomen je odlično poznat, jer oni u eksperimentima imaju prilike da porede zvuk udarca projektila u metu kada taj zvuk nije „pokriven“ pucnjem vatrenog oružja: taj udarac zna da bude glasan, ali daleko tiši od neprigušenog pucnja. To objašnjava zašto su malo udaljeniji svedoci čuli samo dva pucnja. To što se fenomen prvog, slabog i narednog, jakog pucnja nije ponovio i kod drugog hica iz Gepratove, stručnjaci tumače jednostavno: jaki pucanj je digao adrenalin i paniku među njima i „uši su im zvonile“, pa normalno nisu obraćali pažnju na sporednije zvuke. Da je Zvezdan Jovanović koristio prigušivač (precizno rečeno: razbijač pucnja) na svom oružju, kažu stručnjaci, doživljaj zvuka oba pogotka bio bi isti kao i taj prvi, slabiji zvuk koji svedoci opisuju.
PRAŠINA: Tu sada ostaje još jedan segment iz ovih svedočenja: to što tri svedoka opisuju da su videli kako „oblak bele prašine“ leti iz kamenog dovratka ulaza br. V u dvorištu Vlade, sa mesta gde je „treći metak rikošetirao“. Ako je redosled događaja zaista bio takav, onda su verovatno u pravu naši sudsko-medicinski i balistički veštaci (Dunjić i Kunjadić): oni pretpostavljaju da je projektil koji je rikošetirao od dovratka onaj koji je prošao kroz Milana Veruovića (drugi koji je ispalio Zvezdan Jovanović). Bilo čija pretpostavka bila ispravna – naših ili nemačkih veštaka – jedan od dva ispaljena projektila koji su pogodili Đinđića i Veruovića fali: očigledno je rikošetirao od tla u dvorištu i odleteo ko zna kuda. Naime, po nalazu Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena (balistički nalaz, str. 4), „još uvek prepoznatljivi oblik delova košuljice“ (fragmenti nađeni u hodniku Vlade) „ukazuje da su ti delovi nekada sačinjavali jednu celinu“ (diese Teile ehemals eine Einheit gebildet haben). Dakle, jednu celinu, ne dve; uostalom, na dovratku ima samo jedan trag pogotka. Osim toga, masa nađenih fragmenata košuljice zrna i olova (1,82 gr.) je tek mali deo ukupne mase tog zrna (oko 9 gr.); sve ostalo se razletelo ko zna gde.
Ovde treba dodati i činjenicu da su neposredni svedoci (iz dvorišta Vlade) u prvim izjavama policiji i istražnom sudiji bili manje konzistentni i zbunjeniji nego na glavnom pretresu. Učesnici u tim prvim razgovorima kažu da je to normalno: to su ljudi iz obezbeđenja koji imaju iskreno osećanje krivice jer im je premijer ubijen u njihovom prisustvu, a nisu mogli da ga zaštite. Iskrenost tih svedoka ne dovodi se u pitanje; naprotiv: oni govore o onome što su doživeli, ali taj doživljaj neizbežno je obojen osećanjem krivice i šokom koji su pretrpeli. Godinu dana kasnije i u ovakvim, veoma drugačijim političkim i drugim okolnostima, njihova rekonstrukcija događaja drugačija je od one neposredno po atentatu. Zato njihova svedočenja sama po sebi predstavljaju tek deo složene celine dokaznog postupka.
SKRETANjE TEME: Zato deo dokaznog postupka nikako nisu olajavanja pokojnog premijera na kojima neki advokati insistiraju: te koga je Đinđić kritikovao pred pratiocem i vozačima; te šta je mislio o Borisu Tadiću, šta o Čedi Jovanoviću, šta o Bebi Popoviću, a šta o Dušku Mihajloviću. Jedan čovek blizak pokojnom Zoranu Đinđiću pita: „A što ne pitaju svedoke šta je Zoran pričao o Koštunici, Tomi Nikoliću, Radetu Bulatoviću, Aci Tomiću i ostalima? Ja znam šta je o njima govorio svakome i na sav glas, pa i pred pratnjom i vozačima; nego pitaju samo za njegove.“ Ljudi koji su bili bliski Đinđiću kažu da ovakav pravac ispitivanja svedoka ima politički cilj: rušenje ugleda i pokojnog premijera i njegovih stranačkih saradnika, što previše spremno dočekuju razni tablomongoloidi pa raspredaju fantastične priče, aludirajući da su premijera „ubili njegovi“, pak da zato predsednik veća Marko Kljajević zabranjuje dalja pitanja na te teme.
Sada je pitanje očuvanja elementarnog, minimalnog, dostojanstva pravosuđa da se ovo suđenje po delu ubistva Zorana Đinđića nastavi kako treba i bez diverzija i političkih intriga.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
