Kablovski distributivni sistem (KDS) za dvosmerni prenos informacija je mreža budućnosti i vrlo tražena usluga. Uz fotelju ili kauč i daljinski upravljač, u naše domove i rečnik sve češće ulazi kablovska televizija. A kako?
Sve što je potrebno je potpis na papiru kojim će biti dokazano da je ta i ta firma sklopila ugovor sa stanarima i da će već za manje od mesec dana čitav komšiluk uživati u blagodetima kablovske televizije. Time se dobija pedesetak kanala. S ugovorima, naravno, treba biti pažljiv, jer uglavnom nisu standardizovani, promenu cene diktira kabl-operater i u većini slučajeva nema izbora paketa usluga.
Srećnici su u roku od mesec dana dobili obećano, pa i nije bilo potrebe da se razmišlja o bačenim parama. Oni drugi su za to vreme, već zaraženi idejom o kablovskoj u dnevnoj sobi, odlučili da potraže drugog provajdera. Koliko ih, zapravo, ima? Na području Srbije i Crne Gore trenutno bitiše sedamdesetak plus jedan provajder kablovske televizije. Onaj jedan je u Crnoj Gori, tj. u Budvi, verovatno aktivan samo u sezoni, a to bi bilo upravo sad.
U Srbiji je, s onih sedamdesetak distributera (zovimo ih tako, iako su kabl-operateri), situacija sasvim drugačija. Fudbal, crtaći, filmovi, moda, muzika… Prema rečima distributera, svi programi su uredno plaćeni i za svaki postoji ugovor o pravu distribucije. Pa ipak, često se događa da omiljeni kanali jednog dana jednostavno nestanu i umesto njih se pojavi siva stranica na kojoj piše da ubacimo karticu za kodiranje. Po rečima Predraga Milićevića, direktora marketinga Srpskih kablovskih mreža (SBB), pri sklapanju ugovora korisnici dobijaju kartice za kodiranje uz pomoć kojih rešavaju taj problem. „Kao jedinom nacionalnom distributeru koji pokriva 47 odsto korisnika u Srbiji u interesu nam je da su regulisana sva prava s ponudom i kanalima“, kaže Milićević.
PIJACA PRAVA: Za obezbeđenje autorskih prava kablovski operateri vode intenzivne pregovore još od 2003. godine. Postoji više organizacija koje se bave zaštitom raznih autorskih prava i s kojima se vode pregovori: EBU –prava prenosa uglavnom državnih TV kanala, AGICOA – prava audio-vizuelnih dela, VG Media – asocijacija nemačkih komercijalnih medija, Markoni i Proelektro – koji se bave zaštitom prava komercijalnih TV stanica. Kod nas se pregovori vode direktno sa SOKOJ-em koji iz praktičnih razloga, kao tehničko lice, zastupa organizacije EBU, AGICOA, VG Media i prava na muzička dela. Slični pregovori su upravo završeni u Makedoniji a još se vode u Hrvatskoj. Prvi ugovor te vrste zaključen je u Nemačkoj.
Kod nas su pregovori pijačnog tipa i vode se pre svega oko visine naknade jer su operateri svesni da će sva prava morati da izmire i stalo im je da se to pitanje napokon reši. U ime kablovskih operatera vodi ih asocijacija Yu Cable koja obuhvata više od trideset operatera, mada će svaki operater zaključivati poseban ugovor i s njima i s KDS PTT-om i SBB-om. Ugovorom će biti obuhvaćeni i domaći TV programi kao i prava emitovanja i reemitovanja za njih što je, kako kažu u SOKOJ-u, bila jedna od stvari oko koje je bilo najteže doći do sporazuma. Operaterima se činilo mnogo logičnije da plaćaju prava za muziku s MTV-ja nego za onu s Pinka, mada su i jedni i drugi jednaki pred zakonom. Asocijacije koje zastupaju autorska prava za sada su svesne situacije u kojoj se nalazi država i tržište, tako da su dale ponudu s cenama nižim nego bilo gde u Evropi. Na ovaj način uskoro će se doći do prava za velik broj državnih i privatnih kanala.
Ko ima pravo da se bavi kablovskom distribucijom? Po postojećim zakonima – niko. Dobro, skoro niko. Prema saveznom zakonu o sistemu veza iz 1988 koji se još primenjuje. Radio-televizija Srbije (RTS) je nosilac prava razvoja kablovske televizije kao jedna od „radio-difuznih organizacija Jugoslovenske radio-televizije“. Međutim, to pravo jednostavno ne može niti želi da koristi. Predsednik udruženja kablovskih distributera Yu Cable Franc Presetnik, koji je inače godinama radio u RTS-u, kaže da je razlog zbog kog RTS nije koristio prava da se bavi KDS-om taj što su smatrali da bi razvojem i povećavanjem broja kanala sami sebi postali konkurencija.
GUŽVA U VAKUUMU: Prazninu je iskoristio svako ko je sabrao dva i dva. Veliki broj sitnih operatera u zakonskom vakuumu ostvaruje lepe zarade. Procedura za dobijanje dozvole ide preko urbanističke saglasnosti koja je preduslov za dobijanje građevinske dozvole. Pošto detaljni urbanistički planovi nisu postojali, Sekretarijat za urbanizam nije bio u prilici da izdaje saglasnost. Time je čitav postupak zaustavljen na samom startu, a takva je situacija i danas. Novi zakon o telekomunikacijama propisuje tehničko-tehnološki minimum za operatere, pa je veliki broj manjih distributera bio prinuđen da uđe u sastav većih. Na konstataciju i pitanje koliko to odgovara daljnjem razvoju KDS-a, pre svega korisnicima, France Presetnik kaže: „Ne slažem se s konstatacijom da na polju KDS-a vlada haos. Dobra je stvar što je liberalizovan zakon i što je svako u mogućnosti da se bavi tim poslom. U pitanju je zdrava konkurencija koja mora biti na prvom mestu. Mi trenutno zaostajemo za Evropom 13 do 15 godina i jedino na ovaj način, privatnom inicijativom, KDS može da se razvija. Pravi razvoj kod nas je počeo pre manje od četiri godine i tokom tih godina uspeli smo da, najviše zahvaljujući liberalnom zakonu, smanjimo zaostatak.“
Haos ili ne, činjenica da je Telekom jedini vlasnik prava na telefonsko-telegrafsku (TT) kanalizaciju otežava i onako ne baš sjajno stanje. Zakon o telekomunikacijama iz 2003. godine u članu 10 reguliše sprečavanje monopola i monopolske aktivnosti, ali u članu 109. potvrđuje monopol Telekoma na fiksnu telefoniju – do 9. juna 2005.
Telekom je po zakonu u mogućnosti i obavezi da TT kanalizaciju izdaje zainteresovanim klijentima. Dragan Kovačević, zamenik direktora Direkcije za biznis korisnike pri Telekomu, kaže: „KDS je prvo počeo masovno da ulazi u kanalizaciju Telekoma, zajedno sa ostalim operaterima. Na kraju je sklopljen dogovor po kom operaterima iznajmljuju cevi pod određenim uslovima. Doduše, ne koristi se samo Telekomova infrastruktura nego i vodovod i gasna infrastruktura, idu svuda gde mogu da provuku kablove.“ Saradnja između Telekoma i operatera je prilično dobra; svi koji su ilegalno položili kablove u Beogradu dobili su dokumentaciju gde se kablovi tačno nalaze a i Telekom ima pregled onog što je urađeno, pa ne seče kablove pri rekonstrukciji mreže.
„Majčinska“ firma Telekoma, „PTT Srbija“ takođe ima prava za distiribuciju kablovskog sistema i to radi s više ili manje uspeha. Međutim, u PTT KDS-u, firmi koja se bavi distribicijom kablovskog sistema, niko nije bio ovlašćen ili voljan da na ovu temu razgovara. U svakom slučaju, činjenica je da je PTT ostao bez novca kojim bi mogao da razvija svoju KDS mrežu. Novac je potrošen na kupovinu akcija Telekoma od italijanskog STET-a. PTT je 1997. prodao 49 odsto akcija vlasništva Telekoma, novoosnovane firme koja se bavi telefonijom. Od toga, 20 odsto je kupio grčki OTE, a 29 odsto Italijani. Malo je poznata činjenica da su Italijani bili primorani da kupe taj deo, jer je u Dejtonskom paketu dogovorena i kupovina akcija Telekoma. Prinuđeni da odreše kesu, verovatno bi veoma brzo digli ruke od Telekoma i predali svoj deo akcija da je Telekom usvojio desetogodišnji plan u kome bi se Grci i Italijani pojavljivali kao garant za podizanje kredita za dalji razvoj Telekoma. Plan nije usvojan i kao spasilac se pojavila tadašnja vlada Srbije, otkupljujući za 195 miliona evra deo akcija koji je STET platio 497 miliona evra. Tako je PTT ostao bez para. Sada se kao spasilac pominje i Telekom, uz mogućnost da otkupi deo PTT-a koji se bavi KDS-om, ili da se na osnovu ulaganja novca utvrdi novi udeo u vlasništvu.
SPORI TRKAČI: Po rečima Dragana Kovačevića, PTT ima problema zbog nedostatka sredstava, što je posledica neoptimalnog poslovanja prethodnog rukovodstva. „Ulaganje u KDS nije naša strategije jer planiramo širenje u ADSL-u (asimetrična digitalna pretplatnička linija koja omogućava velike protoke, na strani pretplatnika od 176 kb/s do 640 kb/s) kao i multimedijalne usluge, mada bi to za nas moglo da bude korisno jer bismo tu infrastrukturu mogli da iskoristimo i za naše potrebe. Ipak, za nas to nije vitalno pitanje. Ako naš akcionar nije u stanju da nađe novac, uvek može da ponudi akcije po tržišnim uslovima. Vrlo brzo će se pokazati da su rukovodstva i PTT-a i Telekoma blizu rešenja. Veći deo posla s PTT-om je olakšan uz pomoć Vlade i mislim da ćemo od avgusta imati sasvim drugačiju situaciju u pogledu obaveza PTT-a prema vraćanju telekomunikacija.“
U međuvremenu, PTT gubi trku s najvećim rivalom SBB-om, koji ne samo da trenutno ima najveći broj korisnika već je dodatnom kapitalizacijom 2002. godine od Investicionog fonda i Agencije za prekomorske investicije američke vlade dobio finansijsku injekciju od deset (prema nekim procenama 12) miliona dolara. „Mnogi misle da je taj novac uložio Džordž Soros“, kaže Predrag Milićević (SBB). „Međutim, istina je da je on samo jedan od akcionara i da je novac dobijen na tenderu, a jedan od akcionara je i Evropska banka za obnovu i razvoj.“ SBB je trenutno najveći distributer, čemu je doprineo i Telekom, s kojim SBB nije imao problema oko zakupa TT kanalizacije. PTT je svojim žalbama na račun Telekoma postao dosadan i sebi, a najviše korisnicima koji su, izgubivši strpljenje, zatražili raskid ugovora i pronašli sreću na drugoj strani. „Naši tehničari odlaze u zgrade samo ako je u pitanju proširenje mreže. Nemamo dovoljan broj ljudi koji bi išli po zgradama i huškali ljude da raskidaju ugovore sa distributerima“, odbacuje Milićević optužbe PTT-a za otimanje korisnika. „I kada dođe do raskida ugovora, to se dešava samo u slučajevima nezadovoljstva korisnika koji nas sami pozovu.“
Kako je već napomenuto, u PTT-u tokom dve nedelje nije bilo nikog ovlašćenog da na ovu temu razgovara. S druge strane, zastupnik velikog broja distributera France Presetnik kaže: „SBB je nametnuo trku u broju programa. Teško je očekivati da će manji distributeri, od kojih su retki dobili novac sa strane kao SBB, moći da izdrže tu trku. PTT kao državna firma ionako ne bi smela da se bavi komercijalnim poslovima. Javni servisi su druga stvar i tu je državi mesto.“ Tihomir Živanović, predsednik Udruženja za zaštitu prava korisnika telekomunikacionih, informaciono-komunikacionih, radio i televizijskih usluga Telekobra i stručni savetnik sindikata Telekom Srbija takođe kaže da PTT po zakonu nema prava da državne pare ulaže u razvoj KDS-a.
STARA PRIČA: Možda bi situacija bila drugačija da je tim za izradu Zakona o telekomunikacijama prihvatio predlog dopune po kom bi se Telekomu oduzelo pravo nad podzemnom infrastukturom i tako ostavila mogućnost da, ukoliko nema raspoloživih resursa, operater izgradi sopstvene linije. Optužbe PTT-a, da im Telekom ne izdaje svoju kanalizaciju, automatski bi pale u vodu. Ovako se prepričavaju priče koje se graniče sa zdravim razumom. Po rečima Tihomira Živanovića, u Smederevu, gde je bilo velikih problema s uvođenjem kablovske televizije, Telekom je PTT-u izdavao metar kanalizacije za 14, dok je isti taj metar privatnicima naplaćivao – četiri dinara.
„Te priče slušamo već tri i po godine“, kaže Dragan Kovačević: „Ključno je da se vidi da li smo mi akcionaru naplatili nešto od te usluge. Mi smo kompanija koja je morala sve te kompanije da dovede u neku vrstu jednakog položaja prema nama, svima smo ponudili ugovor o tri dinara po metru, pa i PTT-u koji do sada nije platio ništa niti je potpisao ugovor. Očekujemo da će novo rukovodstvo rešiti ovaj problem; protokol se trenutno nalazi kod njih i valjda će ga potpisati.“ PTT se našao na udaru i predsednika Udruženja kablovskih distributera Francea Presetnika jer su, kako kaže, iz budžeta potrošili 800 miliona evra za KDS a priključak koji košta 20 do 30 naplaćivali su 235 evra.
KOMŠIJSKO DVORIŠTE: Da nije sve tako crno pokazuje i stanje u komšiluku: Republika Srpska i Federacija imaju slične probleme. Ipak, po pitanju ugovora o distribuciji kanala zakon je strog i bilo kakav vid piraterije je strogo zabranjen. Halil Kahrica, direktor firme BH kabl Net iz Sarajeva, kaže da nisu imali nikakvih problema s građevinskim dozvolama jer su opštine nadležne za infrastrukturu. Za sada još ne nude propratne usluge kao što su internet, Pay TV i ostale, jer još nije došlo do integracije sitnijih distributera.
Jedan od najvećih distributera, ELTA, pokriva gotovo kompletan prostor RS i dobar deo Sarajeva. Aco Kabanica, vlasnik i potpredsednik udruženja kablovskih operatera u BiH kaže za „Vreme“: „Svoje iskustvo iz Slovenije, države u kojoj su sve regulative uređene i u kojoj već 12 godina radimo preneli smo u RS i Federaciju. Od 1998. godine tamo je sve zakonski uređeno i radi se profesionalno. Što se tiče BiH, evropska regulativa i Zakon o telekomunikacijama moraju da se poštuju. S te strane je mnogo bolja situacija nego u Srbiji. Ipak, ni to nije pomoglo mnogo u pokušaju izgradnje sopstvene kanalizacije. U RS s Telekomom nismo imali nikakvih problema, dok s Telekomom Federacije imamo najniži stepen komunikacije. Pri pokušaju izgradnje sopstvene kanalizacije od njih smo dobili načelnu saglasnost za pravljenje, ali nismo dobili planove njihove kanalizacije kako ne bi dolazilo do presecanja. Problem smo nekako uspeli da rešimo i za sada pokrivamo Sarajevo, i to je jedini grad za sada u kom nudimo i internet.“
Što se tiče Hrvatske, zakon koji oduzima monopolistička prava na kanalizaciju je umnogome pomogao razvoju KDS-a. Podzemne mreže su daleko prihvatljivije i danas tamo postoji uređena zajednica sa nekoliko velikih distributera.
EVROPSKA POSLA: U Srbiji je, 2002. godine donet, Zakon o radiodifuziji a pre nešto manje od godinu dana, u aprilu 2003. Zakon o telekomunikacijama. Ovi zakoni su željno iščekivani jer se mislilo da će rešiti probleme u oblasti telekomunikacija gde KDS spada. Osnovni smisao Zakona o telekomunikacijama je deregulacija cele oblasti, što za kablovsku TV znači da se sistem davanja licenci premešta iz državnog tela na nezavisan organ, u ovom slučaju Agenciju za telekomunikacije. Za kablovsku TV i internet oblast predviđen je sistem opšteg odobrenja, što zapravo vodi istim minimalnim tehničkim uslovima, nižoj ceni i većoj konkurenciji. Agencija propisuje ko se i na koji način može baviti distribucijom radio i televizijskog programa; ona obavlja i kontrolu. Međutim, Zakon o telekomunikacijama se ne primenjuje jer Upravni odbor Agencije još nije formiran. Imamo Zakon koji reguliše celu oblast, ali se ne primenjuje i cela stvar praktično ostaje na istom. A kada počne da funkcioniše, videće se jesu li opravdane zamerke da Agencija za telekomunikacije ima velika ovlašćenja, od izdavanja dozvola, preko kontrole, rešavanja sporova, do propisivanja tehničkih uslova i drugih poslova.
Po rečima Dejana Popovića, inženjera telekomunikacija, ključna stvar bi trebalo da bude utvrđivanje broja i vrste „difuzera“ (u Zakonu o radiodifuziji pogrešno nazvanih emiterima!), jer bez toga nema plana raspodele frekvencija. „Problem će predstavljati i nova evropska regulativa iz 2002, koja ne predviđa izdavanje dozvola za kablovsku distribuciju. Još jedna od ključnih stvari prilikom donošenja novog zakona bi trebalo da bude usvajanje zajedničkog zakona o radio-difuziji i kablovskim distributerima“, dodaje naš sagovornik. „Trend je konvergencija telekomunikacionih, elektronskih masmedija (KDS) i informacione tehnologije. Zbog svega toga je svuda u svetu tendencija da to bude jedan zajednički zakon.“ Oblast telekomunikacija je komplementarna s radiodifuzijom, gde takođe postoji Radiodifuzni savet s povećim ovlašćenjima – što je bila i zamerka mnogih – oko čijeg formiranja se dizala velika prašina. Zakon o radi-odifuziji zapravo reguliše sadržaj i orijentaciju programa kablovskih televizija. Imamo, dakle, dve vrlo važne i srodne oblasti koje nisu regulisane ili su u procesu regulisanja. Najnovija informacija glasi da je Vlada Srbije usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji i uputila ga Skupštini na usvajanje po hitnom postupku. Izmene bi trebalo da otklone blokade u radu Saveta republičke radiodifuzne agencije.
Početak kablovske televizije vezuje se za 1948. kada su stanovnici jedne udaljene doline u Pensilvaniji postavili antenu na jedno od obližnjih brda i sproveli kablove do svojih domova. Ovakvi rani sistemi bili su u velikoj meri ograničeni: signal koji je prolazio kroz kablove morao je biti pojačan tako da su na svakih petstotinak metara bili postavljani pojačivači koji su snižavali kvalitet slike. Jedna prosečna linija je imala 30-40 pojačivača i ako bi samo jedan od njih zakazao korisnik bi izgubio signal. Zahvaljujući svemu tome kablovska je dobila reputaciju nepouzdanosti, i bila je korišćena samo u slučajevima kada TV prijem ne bi bio moguć na drugi način.
S rešavanjem pomenutog problema, početkom sedamdesetih, kablovska televizija počinje da ulazi u domove paralelno s već postojećim sistemima. Uz kvalitet slike, broj kanala povećan je na 90; 1976. pojavljuju se prvi „plati pa gledaj“ (pay per view) programi i sistem kakav danas poznajemo.
Optički kablovi i prelazak sa analognog na digitalni sistem dodatno su uticali na broj kanala i kvalitet prenosa tako da je bilo dovoljno imati sedam pojačivača u jednoj liniji, a od 1988. taj broj se smanjuje na dva. Još jedna prednost optičkih kablova je što je moguće imati oko 500 priključaka na samo jednom kablu. Digitalna tehnologija je omogućila prenos deset kanala po frekvenciji na kojoj je bilo moguće imati samo jedan analogni. Drugim rečima, moguće je imati skoro hiljadu kanala na današnoj opremi.
Ova poboljšanja dovela su i do stvaranja lokalnih mreža za brz pristup internetu, što je danas jedna od osnovnih usluga koju nude provajderi. Kablovski internet koristi TV kabl da bi korisniku omogućio pristup koji je daleko brži nego dial–up. Cela ta stvar funkcioniše tako što u samom kablu postoji uređaj (spliter) koji ga deli na deo za kablovski modem i deo za TV aparat. Brzine koje je na ovaj način moguće ostvariti kod naših provajdera kreću se do 256 kb/s.
Jedna od stvari koje korisnike ume najviše da iznervira su skremblovani i kodirani kanali. Skremblovanje je prvi put demonstrirano 1971. godine: jedan od signala koji se koristi za sinhronizaciju slike se uklanja i može se ponovo postaviti u domu korisnika ili kod samog provajdera. Kasnije se počelo s puštanjem signala koji su bili pomereni od frekvencije kanala kako bi pravili smetnje na slici. Kodiranje kanala je vezano za digitalne sisteme, signal je u tom slučaju šifriran i kako sistem ovu informaciju ne može da pretvori u išta upotrebljivo zamenjuje je plavim ekranom ili grafičkim prikazom kod korisnika.
Kablovski sistemi u svetu počeli su da nude i digitalnu televiziju, tj. DTV ili HDTV sistem. DTV koristi MPEG 2 enkodiranje kao i većina satelitskih sistema, ali dozvoljava i veličine prikaza koje se kreću od 640X480 do 1920X1080 piksela. DTV dekodira i prikazuje sliku kao kompjuterski monitor, uz visoku stabilnost i rezoluciju. Za praćenje ovakvog programa potrebno je imati odgovarajući TV aparat ili uređaj za konverziju digitalnog u analogni signal na standardnom aparatu.
Koaksijalni kablovi su svi kablovi koji dopiru do zgrada bilo podzemnim ili nadzemnim putem sve do TV prijemnika.
U sistemu KDS-a koriste se tri vrste koaksijalnih kablova:
glavni ili magistralni – određen za upotrebu na magistralnim pravcima, kao i na spojnim linijama KDS-a. Dužina je ograničena na nekoliko kilometara kako ne bi dolazilo do nagomilavanja termičkog šuma usred niza uključenih pojačavanja i efekta nagomilavanja povratno reflektovanih talasa;
distribucioni – dužina iznosi dva m;
pretplatnički – dužina iznosi nekoliko desetina metara, koriste se za polaganje u hodnicima, po spratovima i u stanovima.
Koaksijalni kablovi koriste se za prenos visokofrekventnih signala a čine ga:
unutrašnji provodnik – goli, kalajisan ili posrebren bakar, a kod izrazito visokih frekvencija koristi se čelična žica prevučena bakrom;
dielektrik – izolator koji mora imati visok otpor izolacije. Prema tipu materijala koji se koristi, dielektrik kablove možemo podeliti na izolovane punim polietilenom, penastim polietilenom i teflonom;
spoljašnji provodnik i električna zaštita – štiti signal od smetnji izazvanih uticajem spoljnih elektromagnetnih polja;
omotač – zavisno od zahteva može biti od nemigrirajućeg polivinil-hlorida, polietilena (u slučaju izlaganja kabla niskim temperaturama i vlazi), fluorpolimera (za visoku temperaturu, s visokom hemijskom i mehaničkom otpornošću).
Optički kablovi prenose podatke putem svetlosti. Koriste se na dugim relacijama ili na mestima kritičkog uticaja, takođe na deonicama gde se javlja problem s propusnim opsegom bakarnih kablova. Trebalo bi da se koristi na deonicama između naselja (magistralna ravan) i u naseljima pri povezivanju udaljenih blokova (delovi primarne mreže). Krajnji cilj KDS industrije u svetu je izgradnja takvog sistema koji će omogućiti potpuno iskorišćenje svih prednosti koje daje primena optičkih vlakana, što znači da u budućnosti optičkim vlaknom treba doći do krajnjeg korisnika.
Kod nas se koriste hibridne KDS mreže – kombinacija optičkih i koaksijalnih kablova – s tendencijom približavanja optičkih kablova korisniku. Prednosti optičkih kablova u odnosu na koaksijalne su velik prenosni kapacitet, mali prečnik kabla, malo slabljenje signala i neosetljivost na elektromagnetne smetnje.
(Izvor: Kablovska televizija, JP RTS)
U tekstu „Hvatanje u kablovsku mrežu“ („Vreme“ br. 706) došlo je do greške usled nesporazuma sa Predragom Milićevićem, direktorom marketinga SBB-a (Srpske kablovske mreže), gde je navedeno da se problem nestanka programa rešava karticama za kodiranje koje korisnici dobiju prilikom sklapanja ugovora. Kartice za kodiranje poseduju samo kabl-operateri. Pravo objašnjenje je sledeće:
„To je vrlo retka pojava, ali se zaista dešavalo da u risiveru u glavnoj stanici ponekad dođe do greške u prijemu signala određenog kanala. U tom slučaju risiver emituje navedenu poruku i naš korisnik, koji u tom trenutku gleda baš taj kanal, vidi poruku na svom televizoru, ali ta poruka od njega ne zahteva nikakvu akciju. Čim se to desi, dežurna ekipa resetuje risiver i on opet funkcioniše normalno, a naš korisnik opet vidi očekivanu sliku umesto zbunjujuće poruke. Nadamo se da je veliki tehnički zahvat koji smo polovinom jula imali u glavnoj stanici rešio i taj problem, jer je ugrađena nova digitalna oprema koja je deklarisana kao ‘imuna’ na navedene probleme.“
Izvinjavamo se SBB-u, Predragu Milićeviću i čitaocima.
