Am­ne­zi­ja

Ne mo­gu se tač­no se­tit’ le­ta, ali se za­to do­bro se­ćam da sam ime Džej­so­na Bor­na pr­vi put čuo u Mil­ni, na Bra­ču, dok sam sa ro­di­te­lji­ma če­kao čam­dži­ju ko­ji nas je sva­ko­dnev­no no­sio do omi­lje­ne pla­že. Če­tr­de­se­to­go­di­šnja go­spo­đa ko­ja je iz­najm­lji­va­la so­be tu­ri­sti­ma, a ko­ja se sva­koj sme­ni, iz go­di­ne u go­di­nu, ža­li­la ka­ko je „da­nas“ te­ško pro­na­ći do­brog mu­ža, ra­ši­ri­la je ru­ke i pra­ska­vim gla­som, ap­so­lut­no me­lo­dra­ma­tič­no, za­va­pi­la: „E, li­po mo­re, što me­ni u ma­ri­nu ne is­pli­va ka­kvi Born.“ Ne znam da li se toj sim­pa­tič­noj gospi do­pa­da ri­mejk Bor­no­vog iden­ti­te­ta u ko­me Met Dej­mon baš ne mo­že da se se­ti, ali sam si­gu­ran da je bi­la odu­še­vlje­na pr­vom ekra­ni­za­ci­jom po­pu­lar­nog ro­ma­na Ro­ber­ta La­dla­ma sa Ri­čar­dom Čem­ber­le­nom u glav­noj ulo­zi.

Tu­ma­čio ga Met ili Ri­čard, da­nas ili pre dve-tri de­ce­ni­je, Džej­so­nu Bor­nu se isto hva­ta. Sud­bi­na se s njim ni­je igra­la. Ži­vot mu je uda­rao ću­ške. On je, ipak, bio faj­ter i do­če­kao he­piend. Do sle­de­ćeg na­stav­ka! Tu je kre­nu­lo iz ­po­čet­ka. Na­o­pa­ko. No, Džej­so­nu Bor­nu je po­šlo za ru­kom ono što ni­je uspe­va­lo ni naj­ve­šti­jim po­li­ti­ča­ri­ma. Born je po­be­dio se­be. Born je po­be­dio svo­ju bi­o­gra­fi­ju.

Na­kon dva met­ka ko­ja je za­ra­dio na bro­du, sko­čio je u hlad­no mo­re. Ma­lo se da­vio, a on­da je iz­gu­bio svest. Ta­la­si su ga iz­ba­ci­li na za­ba­če­nu oba­lu kao Svif­to­vog Le­mju­e­la Gu­li­ve­ra. Ume­sto Li­li­pu­ta­na­ca, pro­na­šli su ga ri­ba­ri, i tu smo sti­gli do glav­nog pro­ble­ma či­ta­ve Bor­no­ve pri­če. Džej­son Born ni­je mo­gao da se se­ti! Tu se ro­di­la naj­po­zna­ti­ja svet­ska am­ne­zi­ja. Nje­go­va am­ne­zi­ja bi­la je krat­ko­traj­na, iako po­sto­ji du­go­traj­na, a obe na­stu­pa­ju zbog fi­zič­ke po­vre­de ili ne­kog dru­gog or­gan­skog pa­to­lo­škog pro­ce­sa. Za­bo­ra­vlja­ju se do­ga­đa­ji ko­ji su se de­si­li u od­re­đe­nom pe­ri­o­du. A glav­nom ju­na­ku Bor­no­vog iden­ti­te­ta, u tom od­re­đe­nom pe­ri­o­du, do­go­di­lo se sva­šta. On se bu­di, opo­ra­vlja i po­ku­ša­va da ži­vi nor­mal­no, ali, nje­go­va mrač­na bi­o­gra­fi­ja, ko­je se na svu sre­ću ne se­ti od­mah, pred­sta­vlja opa­snost za dru­ge epi­zo­di­ste La­dla­mo­ve pri­če. Po­ku­ša­va­ju­ći da iz­vu­če ži­vu gla­vu, Born se, osim sa svo­jom slu­žbom iz pro­šlog ži­vo­ta, su­ko­blja­va sa glav­nim ne­ga­tiv­cem u ovoj li­te­rat­no-film­skoj pri­či: sa svo­jom mrač­nom pro­šlo­šću. Noć­ne mo­re iz pro­šlo­sti ne da­ju mu mi­ra. Bio je sa­vr­še­no oruž­je, a sa­da je sa­vr­še­na me­ta. Iako je po­re­đe­nje sa Svif­to­vim Le­mju­e­lom Gu­li­ve­rom bi­lo sa­svim slu­čaj­no, po­je­di­ni par­či­ći svif­tov­ske i la­dla­mov­ske pri­če mo­gli bi se po­klo­pi­ti. Baš kao što li­li­pu­tan­ska „dr­žav­na slu­žba“ po­ku­ša­va da is­ko­ri­sti Le­mju­e­la Gu­li­ve­ra u svo­je svr­he, če­mu se on su­prot­sta­vlja iako će ka­sni­je u Brob­ding­na­gu pro­me­ni­ti svoj stav, ta­ko i Džej­son Born, bro­do­lom­nik, za­plju­snut ta­la­som, po­ku­ša­va da ži­vi sa­svim nor­mal­no, ali ga „ve­li­ki me­ha­ni­zam“ uzi­ma na zub.

Otac fe­no­me­na zva­nog Bor­nov iden­ti­tet je Ro­bert La­dlam. On je autor 21 no­ve­le, a do sa­da je od­štam­pa­no 210.000.000 pri­me­ra­ka nje­go­vih knji­ga. Pre­ve­den je na 32 je­zi­ka. Ušao je u isto­ri­ju ža­nr knji­žev­no­sti, dr­že­ći se kri­la­ti­ce „pr­ven­stve­no pi­šem kao za­ba­vljač“. Po­seb­no se spe­ci­ja­li­zo­vao za po­li­tič­ki tri­ler. La­dlam je svo­ju pr­vu no­ve­lu ob­ja­vio 1971. go­di­ne ka­da mu je bi­lo če­tr­de­set če­ti­ri. Pre to­ga se ba­vio glu­mom i bio pro­du­cent. Pi­sao je sve do smr­ti 2001. go­di­ne.

„Bez ob­zi­ra na to da li pi­še­te ko­mič­no ili dra­ma­tič­no, pi­še­te kao čo­vek ko­me ne­što sme­ta, kao čo­vek ko­ga ne­što pla­ši ili vre­đa. To upra­vo ja či­nim. Pri­zna­jem da sam po­ne­kad upla­šen, naj­vi­še zlo­u­po­tre­bom mo­ći od fa­na­ti­ka ili eks­tre­mi­sta bi­lo ko­jih bo­ja. Mr­zim na­si­lje, za­to me ono bo­li. Kad su mo­ji ju­na­ci po­go­đe­ni, oni pa­te i umi­ru, a ne vra­ća­ju se u ak­ci­ju, po­put Džo­na Vej­na.“

Ro­bert La­dlam je na­pi­sao i ob­ja­vio tri knji­ge u či­jem na­slo­vu sto­ji pre­zi­me Born: Bor­nov ul­ti­ma­tum, Bor­no­va nad­moć i kraj­nje svo­đe­nje ra­ču­na Bor­nov iden­ti­tet. Te­ško da će se mi­ste­ri­o­znost Bor­no­vog iden­ti­te­ta sa Ri­čar­dom Čem­ber­le­nom, u re­ži­ji Ro­dže­ra Jan­ga, ika­da po­no­vi­ti, ali je za­ni­mlji­vo pra­ti­ti ki­ne­ma­to­graf­sku evo­lu­ci­ju ovog fe­no­me­na. Li­ma­nov ri­mejk sa Me­tom Dej­mo­nom gu­bi na mi­ste­ri­o­zno­sti, ali do­bi­ja na ak­ci­ji i opa­snim sce­na­ma.

Ono što nas oče­ku­je je­ste Bor­no­va nad­moć, u re­ži­ji Pa­u­la Gre­en­gras­sa, opet sa Dej­mo­nom u glav­noj ro­li. Glav­nu žen­sku ulo­gu, kao i u Li­ma­no­vom ri­mej­ku, igra Fran­ka Po­ten­te, tre­će­mi­le­ni­jum­ska he­ro­i­na iz Ti­kve­ro­vog ostva­re­nja Tr­či, Lo­la, tr­či. Fran­ka Po­ten­te, kao i Dej­mon, da­ju fe­no­me­nu Born je­dan no­vi imidž. No, sta­ri je šme­ker Čem­ber­len i vi­de­će­mo ko­ja će ver­zi­ja po­sle sve­ga pre­vag­nu­ti na film­skoj va­gi.