Samo malobrojni, koji svoj posao obavljaju osigurani potpisanim ugovorom, u slučaju nesreće imaju pravo na odštetu. O onim drugima, većina i ne želi da priča. Odredbe Zakona o zaštiti na radu mahom se ne poštuju, a kazne za to su, ako se i naplate, minimalne. U svakom slučaju, nedovoljne da bilo šta promene
U okviru kursa istraživačkog novinarstva studentkinje Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Mirjana Popović i Jelena Kisin, u junu su uradile istraživanje na temu zaštite na radu
U državi Oregon, vozač koji razvozi cveće za jednu cvećaru bio je zamoljen od svog poslodavca da kupi slatkiše za njegove radnike. Vozeći se nazad u cvećaru, vozač je pojeo nekoliko slatkiša i slomio zub. Sud za žalbe u državi Oregon potvrdio je da je povreda zuba pokrivena, jer se vozač za vreme nesreće nalazio na poslu. Kako bi se naš junak proveo u Srbiji, nije pitanje za milion dolara. Čak i kada bi stručnjaci njegovu povredu procenili na toliki iznos, on verovatno ne bi imao strpljenja da sačeka konačnu presudu i isplatu naknade, jer bi se moglo desiti da čeka osam godina.
AKO MOŽEŠ – IZBEGNI: U Zakonu o zaštiti na radu jasno se navodi da je svaki poslodavac dužan da svakom radniku obezbedi sigurno mesto za rad. Zaposleni svoje pravo ostvaruje opštim aktom i ugovorom. U praksi, međutim, situacija je drugačija. Sektor inspekcije Ministarstva za rad je, nakon rada na terenu, zaključio da se privatni preduzetnici uglavnom ne pridržavaju obavezujućih stavki Zakona i da ne obavljaju redovne provere sredstava za rad. Većina privatnih preduzeća tako ima propisnu dokumentaciju samo za ona oruđa za rad koja su nabavljali kada su osnivali svoja preduzeća, ali ne i za ona koja su nabavljali u daljem periodu. Mnogi od njih su čak uvezli mašine iz inostranstva i tako, bar na prvi pogled, unapredili proizvodnju, ali su iste mašine za radnike ostale potpuna nepoznanica, jer – uputstva za rad nisu bila prevedena. Pored toga, radnici neretko rade na improvizovanim mašinama, nastalim sklapanjem delova uvezenim iz inostranstva. Ove mašine nemaju propisnu dokumentaciju, a rukovanje njima vremenom ide u „rok službe“. Pitanje koje se nameće, a na koje je odgovor nemoguće dobiti glasi: kako radnik može da se sačuva od povrede na ovakvoj spravi i ko odgovara za ovako grubu povredu Zakona?
Vlasnik jednog privatnog preduzeća sa dvadesetoro zaposlenih, P.T., tvrdi za „Vreme“ da je tačno da se odredbe iz Zakona o zaštiti na radu uglavnom ne poštuju, da radnici nisu zaštićeni od povrede na radu i da njihova prava, ukoliko se desi neka nezgoda, nisu određena, ukoliko se pretpostavi da je ugovor uopšte i potpisan: „Evo, ja prvi mogu reći: svako dodatno osiguranje radnika predstavlja direktan atak na ‘gazdin’ džep i, verujte mi, svaki privatnik će to, ako može – izbeći.“ A čini se da može. Devedesete su za sitne preprodavce, privredne „stručnjake“ i one koji su imali rođaka ili komšiju na visokom položaju u mesnoj zajednici značile raj na zemlji. Kada se tome pridodaju rat, nestašica, inflacija i opšta beda, eto idealnih uslova za one koji znaju za malo da dobiju mnogo. Danas je za manipulaciju potrebno malo više znanja, ali su se kockice opet baš nekako dobro namestile onima koji bi malo zaobišli pravila igre. Zemlja u tranziciji do konačnog, pozitivnog ishoda mora da prođe kroz niz neželjenih situacija. Rast broja nezaposlenih, nepotpun i privremen radni odnos, rast broja malih i srednjih preduzeća i preduzetništvo, rad na crno, pad kontrole uslova rada, sve je to imalo velikog udela u drastičnom povećanju broja smrtno povređenih na radu.
Raspad velikih preduzeća sa organizovanim sistemom bezbednosti zaštite na radu odneo je sa sobom i dobru staru praksu stroge kontrole sigurnosti radnika. Ako se to pogleda okom „čoveka iz naroda“ moglo bi se još i zaključiti da je sistem društvenog samoupravljanja sa razvijenom mrežom društvenih preduzeća činio sve da zaštiti svog radnika – proletera. Privatni preduzetnik, danas mali bog mnogima, međutim, ne mari mnogo za bezbednost svog zaposlenog. Prema Zakonu o radu, koji je na snazi više od 50 godina, u slučaju da inspekcija zakuca na prava vrata i kazni firmu koja ne poštuje propise o zaštiti na radu, poslodavac je dužan da plati kaznu u iznosu od 500 do 10.000 dinara. Nije potrebno isticati da ga ova sankcija neće preterano potresti i navesti da poboljša uslove u kojima njegovi zaposleni rade. Prema rečima Vere Božić-Trebfalt, šefa Odseka za upravno-nadzorne poslove Ministarstva za rad i zapošljavanje, pred nama su ipak svetlija vremena. „Unija poslodavaca Srbije bez prigovora je prihvatila nastojanje Ministarstva da se u novom zakonu odrede znatno veće kazne za nepostojanje propisa o bezbednosti na radu, veće u poređenju sa onima koje stoje u trenutno važećem pravnom aktu“, kaže Vera Božić-Trebfalt. Prema njenoj proceni, te brojke bi porasle i do milion dinara, pa bi u tom slučaju poslodavcu konačno bilo vrlo bitno da ima obezbeđenu preventivu.
BOljE SPREČITI: Preventiva podrazumeva strogu kontrolu u tri osnovne sfere: tehničkoj, medicinskoj i obrazovnoj. Čini se da je nemoguće da se na početku XXI veka bilo koji radnik povredi samo zato što ne zna posao koji obavlja. Međutim, u uslovima kada se teško nalazi bilo kakvo zaposlenje, kada je učestala pojava rad na crno i teška ekonomska situacija, ne biraju ni radnici ni poslodavci. Prvima nije ni na kraj pameti da priupitaju za zaštitu, a drugima da obavljaju stroge provere kvalifikovanosti radnika, što često rezultira nesrećama.
Profesor dr Petar Bulat sa Instituta za medicinu rada tvrdi za „Vreme“ da je svaka povreda neuspeh prevencije: „Zakon predviđa edukaciju svih zaposlenih, ali se to u naše vreme retko dešava. Rukovodioci se ne pridržavaju odredaba o zaštiti na radu. Poslodavcima dobro dođe loš zakon, pisan za neke druge društvene sisteme, da izbegnu odgovornost ako im se povredi radnik i otpuste ga bez odštete. S druge strane, poznati su nam slučajevi gde se poštuju zaštite ugrađene na samim mašinama. Doduše, i radnici pokušavaju da izbegnu neke oblike prevencije, kako bi skratili postupak i obezbedili sebi vreme za dokolicu i obaveznu kafu. Postoje, dakle, manipulacije sa obe strane: i lažna svedočenja o povredi i izbegavanje poslodavca da prijavi slučaj povrede na radu.“
NAGODBA ILI PROCES: U slučaju povrede na radu, stepen povrede utvrđuje lekar, a okolnosti u kojima se ona dogodila utvrđuju inspektor zaštite na radu i rukovodeće lice. U našim preduzećima je čest slučaj da lice zaduženo za proveru bezbednosti na radnom mestu bezbednost uopšte ne poštuje. Postrojenja sa malim brojem zaposlenih, obično privatna preduzeća, uglavnom nemaju radnika odgovarajuće struke za obavljanje ovog posla, a neka preduzeća radnike ovog profila čak proglašavaju tehnološkim viškom ili ih šalju na neplaćeno odsustvo. „Povredom na radu“ smatra se svaka povreda koja povlači nesposobnost za rad u trajanju od najmanje jednog dana, dok se svaka povreda koja za sobom povlači više od tri dana bolovanja smatra „teškom telesnom povredom“. Prema rečima Vere Božić-Trebfalt, svaku povredu tog tipa će, po novom zakonu, morati da tretira inspektor, a tridesetak specijalista će se baviti samo utvrđivanjem povreda. Danas radnik svoja prava za naknadu štete ostvaruje na sudu. Ukoliko se ne nagodi s poslodavcem, ulazi u priču dugu sedam-osam godina i naknadu dobija klasičnim parničnim postupkom. Novim zakonom o osiguranju predviđeno je da se radniku omogući da, čim se povredi, traži direktnu nadoknadu štete, izbegavajući ovaj mukotrpan i dug put građanske parnice. Glavnu ulogu u toj priči igraće poslodavci i sindikati, koji će procenjivati rizik rada i doprinosa, i na osnovu toga određivati i naknadu za povredu na radu. Najzad, u kolikoj će meri ovako smišljen zakon pronaći svoju stvarnu primenu, osetiće radnici posle njegovog usvajanja. U trenutku pisanja ovog teksta (jul 2004), sindikati radnika nisu želeli da raspravljaju na ovu temu. Pitanje je samo kako li će Zakon prihvatiti poslodavci.
PAT POZICIJA: Po statističkim podacima kojima raspolaže Institut za zaštitu zdravlja „Dr Milan Jovanović Batut“, u 2003. godini su u 26 okruga Srbije zabeležene čak 504 teške povrede na radu. Od 33 smrtne povrede, deset je zabeleženo samo u Beogradu. Najviše nesreća, ukupno 218, desilo se u privredi i rudarstvu, 72 u građevinarstvu, dok su se u poljoprivredi povredile 54 osobe. Ubedljivo najveću stopu povreda na radu ipak ima Vojvodina – čak za sto odsto višu u odnosu na centralnu Srbiju. Prof. dr Petar Bulat konstatuje da je to zanimljiv podatak, ali da se ne može sa sigurnošću reći zašto je to tako. „Možda Lale više rade, a možda se samo više povređuju“, kaže Bulat i dodaje da „ipak, moramo uzeti u obzir i činjenicu da na tom području prednjači prehrambena industrija, kao i da se dešava mnogo povreda na poljima koje niko nikada i ne prijavi“. Ovoj izjavi u prilog idu podaci koji govore da samo na području Banata u doba žetve bude 50 slučajeva odsečene šake i da ti ljudi ostaju invalidi i trajno nesposobni za rad. S obzirom na to da više nisu osiguranici, nemaju pravo ni na kakvu odštetu. Poljoprivrednici nisu bili dosad, a po rečima Vere Božić-Trebfalt neće biti ni odsad osigurani za povredu na radu, jer je u njihovom slučaju nemoguće kontrolisati uslove za rad. No, ništa bolji položaj ne zauzimaju ni oni koji redovno uplaćuju svoja osiguranja – po Zakonu o penzijsko-invalidskom osiguranju, koji je na snazi od 2. aprila 2003. godine, radnik koji doživi povredu na radu nema prava da i dalje radi, a samo oni koji ostanu invalidi imaju pravo na invalidsku penziju. Dakle, zaključak je da čovek koji je onesposobljen za rad na dotadašnjem mestu, nema šansu da bude kvalifikovan za drugo radno mesto – postaje obespravljen.
POMOĆI IMA, ALI REZULTATA JOŠ NE: Očigledno, mnogo je faktora u procesu osiguranja bezbednog mesta za rad, ali i neobrazovane radnike i neposlušne gazde ima ko da nadzire. Ministarstvo za rad SAD i Međunarodna organizacija rada za jugoistočnu Evropu (MOR) donirale su krajem aprila 500.000 dolara namenjenih obrazovanju srpskog Inspektorijata za rad. Pojačanim kontrolama uslova rada, sigurnosti radnika i rada na crno, naša zemlja bi trebalo da se približi standardima Evropske unije. Iako već zadovoljavamo zahteve MOR-a za broj inspektora na prosečan broj zaposlenih, što podrazumeva jednog inspektora na 8.000 – 10.000 radnika, ta dugo priželjkivana Evropa će nas, po svoj prilici, malo sačekati i to nije slobodna procena umerenih pesimista, već to govore izgubljeni životi: Dragoljub Stanišić, star 49 godina, vozač, radnik ASP Strela, a.d. Aranđelovac, poginuo u sredu, 12. februara 2003. godine u 16.30 časova; Miodrag Vasić, star 41 godinu, poginuo u subotu 17. maja 2003. godine na poslu čišćenja mlina u Žitoprometu, Draginje, za vreme prekovremenog rada; Rajko Novetić, 24 godine, radnik na mašini, neobučen, bez zaštite i osiguranja, zaposlen u PP „Marko“, Šabac, poginuo 14. oktobra 2003. godine u deset časova, i još na desetine stradalih.
Do evropskog načina života čeka nas još dug put, ali čak ni ti Evropljani nisu izmislili spektakularne sisteme rešavanja ovog pitanja. Dovoljno je malo dobre volje i elementarno poštovanje zakona i ljudskog života. Jedna italijanska firma montirala je na ulazu u svoj pogon brojač koji beleži broj dana u kojima se nijedan radnik nije povredio. Čini se grandiozno, zar ne? Ali, pokušajte vi da dođete na posao jednog dana i da ne nađete brojač na nuli.
Prema zvaničnim podacima, u Srbiji godišnje strada preko 20.000 radnika. Zaposleni se najčešće povređuju zbog neobučenosti i nebezbednih javnih mesta, a neobrazovani radnici stradaju desetak puta više od visokoobrazovanih. Po statistici, profil radnika koji je najskloniji povredama izgledao bi ovako: muškarac, između 46 i 50 godina, sa srednjom stručnom spremom, zaposlen u industriji ili rudarstvu. Najveća je mogućnost da mu šake budu povređene utorkom, dok radi za mašinom, u prvoj smeni.
Radnik ima pravo na odštetu i ukoliko se dokaže da boluje od profesionalnog oboljenja. Svaka zemlja ima svoju listu ovih bolesti, naša broji 56 i kraća je od francuske i italijanske. Stručnjaci smatraju da ova lista mora biti promenjena, pri čemu bi se uvrstile još neke bolesti. Poslednji put liste je bila izmenjena 2003. godine, i to tako što je samo prepisana. Institut za medicinu rada za ovaj posao nije bio konsultovan.
Zaposleni u sremskomitrovačkoj fabrici hartije najavljuju podizanje privatnih tužbi protiv odgovornih
Radenko Mijatović (42), radnik sremskomitrovačke fabrike hartije Matroz, preminuo je 22. avgusta u bolnici u Zvečanskoj ulici u Beogradu, dva dana posle operacije kojom su lekari pokušali da mu saniraju teške opekotine zadobijene 18. avgusta, kada je sa dvojicom kolega, Zdravkom Ćorićem (47) i Savom Jovanovićem (50), pretakao sumpornu kiselinu na otvorenoj rampi firme. Kako „Vreme“ saznaje iz Centra za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici u Beogradu, gde su teško povređeni radnici 19. avgusta prebačeni iz bolnice u Sremskoj Mitrovici, Zdravko Ćorić i Sava Jovanović se i dalje nalaze u stanju životne opasnosti, a prema rečima dr Alenke Dobovšek, specijaliste plastične i rekonstruktivne hirurgije, još je rano davati bilo kakvu prognozu o daljem toku njihovog lečenja. Njima dvojici je prošlog vikenda urađena transplantacija kože sa dobrovoljnih davalaca, a za sledeću operaciju potrebno je obezbediti još dobrovoljnih donatora krvi i kože.
Do nesreće je, prema zvaničnom policijskom saopštenju, došlo „dana 18. 8. 2004. u krugu JKP-a Matroz oko 9.30 časova, kada se dogodila eksplozija na vagonskoj cisterni sa sumpornom kiselinom prilikom pripreme za istakanje kiseline u cisterne, jer sumporna kiselina koja je za potrebe fabrike dopremljena od dobavljača nije odgovarala propisanom kvalitetu. Na prirubnici, otvoru za pretakanje, bilo je polomljeno nekoliko brezona. Radnici su pokušali da je osposobe aparatom za elektrozavarivanje, a varničenje je verovatno izazvalo eksploziju vodonika, koji je izbacio manju količinu sumporne kiseline kroz otvor pored oštećenih brezona. Pri eksploziji kiselina je isprskala trojicu radnika izazvavši teške opkotine.“
I dok policija tvrdi da je eksplozije bilo, u poslovodstvu Matroza tvrde suprotno. Argument ovih drugih je da sumporna kiselina ne može da eksplodira. Tehnički direktor Matroza Dobrila Panić rekla je za „Politiku“ da nije bilo nikakvog varenja i da varnica nije mogla izazvati paljenje sumporne kiseline, pozvavši se pri tom na tvrdnje svojih kolega iz šabačke „Zorke“, koji sumpornu kiselinu za potrebe Matroza distribuiraju iz Mađarske. Panićeva je dodala da je istakanje ovakvih materija svakodnevni posao u Matrozu i da do sada nije bilo incidenata, ali je ipak izrazila sumnju da je pre punjenja ove cisterne sumpornom kiselinom u njoj bio neki drugi hemijski element, koji je u kontaktu sa sumpornom kiselinom izazvao hemijsku reakciju rezultirajući prskanjem kiseline. Generalni direktor JKP-a Matroz Dragan Milenković izjavio je 20. avgusta za „Politiku“ da će njegovo preduzeće, uz istragu koju sprovode nadležni organi, sprovesti i posebnu istragu o događaju, insistirajući na utvrđivanju odgovornosti svakog pojedinca.
Zaposleni u JKP-u Matroz kažu za „Blic“ da se nesreće slične ovoj neretko dešavaju u fabrici jer nema ni zaštitne opreme ni protivpožarne ekipe koja je dužna da prilikom ovakvih radova bude prisutna uz radnike. „Iako se znalo da je cistertna oštećena, neko je naredio istakanje koje je odnelo Mijatovićev život i nanelo teške povrede Ćoriću i Jovanoviću“, tvrde radnici Matroza, koji su najavili i podizanje privatne tužbe protiv odgovornih. Živka Đurić, pomoćnik ministra za inspekcijskle poslove u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, potvrdila je za „Blic“ da je reč o nemaru i grešci u proceduri, koja se pripisuje šefu bezbednosti protiv koga će najverovatnije biti podignuta krivična prijava. Đurićeva je uz to potvrdila da su trojica radnika radila bez odgovarajuće radne obuće i odeće, a da li će prijave biti podnete protiv još nekoga, znaće se tek po završetku istrage.
Jasmina Lazić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
