DJ Majstor

Kad i kako tačno prestaje socijalizam u jednoj „zemlji tranzicije“? Na ovo pitanje kanda je moguće odgovoriti na bezbroj suvoparno-statističkih načina, uzimajući u obzir kojekakve makroekonomske, makropolitičke, makroistorijske ili makrokulturološke pokazatelje – politički sistem, institucije, vlasnička struktura privrede etc.; ovde nas, megjutoa, zanima nešto sasvim drugo: kako to izgleda u običnom, stvarnom životu. U to ime, hajde da vidimo kako trenutno stoje stvari u jednoj od mojih omiljenih sociolkulturnih laboratorija – u autobusu, kako gradskom, tako bogme još i više u međugradskom. A naš će glavni „kulturalni junak“ biti – ko drugi nego vozač autobusa, ovde u svojstvu lika zvanog Majstor, kao prigodno stereotipizovane personalizacije jednog „klasnog“ kolektiviteta.

Putujući zemljom Srbijom u javnim prometalima, čovek može sasvim nepogrešivo da zaključi da je ona nekadašnja ustavna odredba o „diktaturi radničke klase“ ovde još uveliko na snazi, a da „socijalističko samoupravljanje“ i „društvena svojina“ nisu ni načeti u svojoj Svetoj Neprikosnovenosti: da nije tako, naime, sigurno bi se u ponašanju naših Majstora bar nešto promenilo od vremena Dubokog Komunizma, preko parapatriotske miloševićevske ere, pa do današnjeg, možeš misliti, proevropsko-kapitalističko-demokratskog vakta. A da se promenilo – nije se promenilo: osim što nas po legalno sklopljenom ugovoru između putnika i firme za koju Majstor radi (vozna karta, naime, nije ništa drugo do ugovor) prevozi od tačke A do tačke B (za naše rođene pare, a ne zato što je bio tako ljubazan da nas poveze, ionako mu je usput), svemoćni je Majstor i dalje nešto mnogo više od pukog „tehničkog lica“: on je despotski glavni i odgovorni urednik onog dela naših života koji ćemo provesti u njegovom društvu, stisnuti džumle u putujućoj limenci. Te su se, pak, limenke dosta promenile od vremena Firme Krstić, tako da sve više naših firmi raspolaže luksuznim autobusima, ne samo za letovanja, gastarbajterske i šoping ture, nego i za redovne linije. Avaj, ni najsavremenija tehnika uvezena iz zemalja našem socijalističko-pravoslavnom biću mrskog Novog Svetskog Poretka sama po sebi ne može da neutrališe bizarne lokalne, parafolklorne specifičnosti „ljudskog faktora“: recimo, WC postoji, ama je trajno zaključan iz nedokučivih razloga; klima-uređaj takođe postoji, ali radi samo ako je i Majstoru vrućina, i ako pri tome dotični naš Gospodar nije od onih ljudi koji duboko veruju da je to sokoćalo nekakva đavolja vradžbina sa kojom je krštenom čeljadetu bolje ne imati posla; da to nečemu valja, zar ne bi još naši stari to imali? I zar ne bi Nikola Tesla to izmislio i zaveštao srpskom narodu?! Vaše luksuzno prometalo takođe poseduje i najsavremeniji radiokasetaš sa mrežom moćnih stereo-zvučnika, što u lokalnoj praksi uglavnom znači da je DJ Majstor u prilici da vas psihoteroriše tako efikasno da vam nikakva bežanija po autobusu neće pomoći: njegov glasni turbo-folk arlauk sliva vam se odasvud pravo u kičmenu moždinu i prožima vas tako jako da vam tu ni jadni protivotrov u vidu vokmena ne može pomoći (a bio je efikasan u srazu sa onim staromodnim, krčećim zvučničićima po zastarelom sanosima); jedini logičan razlog što vam DJ Majstor to radi je to što, eto, voli to da sluša, i to sve sa prigodnim uživljavanjem – a da li je to i vaša ideja zabave, to vas niko ne pita: sed’ pa ćut’, i nemo’ da se mlogo praviš pametan. Razume se, luksuzni bus mora da ima i televizore, a dotični služe tome da biste se po 387. put prisilno suočili sa milim prizorima, ganutljivim prikazama i umnim replikama iz Žikine dinastije, Tesne kože ili neke slične debilane, iako vam je i prvi susret sa njima bio više nego dovoljan za nekoliko sledećih života. Potencijalnom luksuzu nije kraj: vaše mnogotočkaško Čudo Tehnike poseduje i ona lepa mala svetalca iznad svakog sedišta, koja putniku omogućavaju da po želji i u večernjim/noćnim uslovima čita ili radi već što mu je drago, a što zahteva osvetljenje (umesto da traći vreme bednom imitacijom spavanja ili pukim zurenjem u spoljno Ništa), i ta svetalca na novim i modernim autobusima stvarno rade; samo, dragi moji naivci, ne radujte se prerano što niste primorani da izigravate kokoši: Majstor vrlo lako može da odluči da vam ta svetla uopšte nisu potrebna, i da vam uskrati njihovo korišćenje – on, naime, raspolaže dugmencetom koje automatski gasi sva ta svetla. Izvorna, „projektna“ namena The Dugmenceta, naravno, nije to da Majstoru olakša daljinsko iživljavanje nad vama, nego da po okončanoj vožnji može jednim potezom da pogasi sve te lampičuljke, umesto da ševrda između sedišta gaseći ih pjehe. Samo, džaba vam sve to umovanje, kao što vam i glasno gunđanje i pozivanje na Svoja Prava retko kad pomaže: Majstor zna bolje. I biće po njegovom.

E sad, kakve sve ovo veze ima sa socijalizmom, (nevidljivom) tranzicijom i ostalim džidža-bidžama? O, ima, ima. Nije ovo tek nekakav trivijalan „sukob kulturnih obrazaca“, u kojem Nas „kulturne“, „urbane“ i „fine“ tlače tamo nekakve „šoferske seljačine“. Ma, koješta. Kada bismo zamislili nekakvu paralelnu Kosmosrbiju u kojoj DJ Majstor ima radikalno drugačiji muzički ukus – recimo, istovetan mome – i u kojoj bi, hajde da stvar teramo do apsurda, po autobusima tulio, štajaznam… nekakav avangardni džez, neki Don Cherry, Grachan Moncour III ili Art Ensemble of Chicago (što bi mojim ušesima bezbeli vrlo prijalo) suština bi ostala ista, a suština je u tome da je tehničko lice, za nadnicu unajmljeni Raspolagalac Sredstvom Za Rad onaj ko po svojoj ekskluzivnoj meri uređuje svoj radni ambijent – koji je zapravo onaj isti ambijent koji si ti, putniče de facto zakupio, kojem si takoreći privremeni suvlasnik (a „vlasništvo“ deliš sa ostalim putnicima, ne sa posadom!) – a u kojem nemaš nikakvih „viših“ prava osim onog elementarnog da se kako-tako prevezeš od te famozne tačke A do tačke B. A toliko „prava“ ima i svaka vreća krompira koju neki baja ubaci u kamion. E, to je sama srž, epicentar, fundament istorijske prikaze/nakaze realnog socijalizma: TI daješ pare, Drugi ih uzima zato da te voza i komanduje ti, i još treba da mu budeš zahvalan i da prihvatiš to kao Prirodno Stanje Stvari… Ti zapravo finansiraš vlastitu obespravljenost.

Dobro, ali gde je u svemu tome Uživanje? Kako gde?! Pa kod Majstora, bre!