Srića

Kuća je bila na samoj obali, ali dovoljno daleko da joj ni najveća plima ne dođe do praga. Maslinjak i vinograd sa par stabala smokava bili su nešto dalje, ali dovoljno blizu da se do njih dolazi pešice. Uz dva tovara (iliti, po našem, magarca), sasvim dovoljno da bi se živelo kao u bajci. Bilo je to početkom onog veka, pre ratova, kada su svi Dalmatinci još živeli u Dalmaciji i kada pojava piratskih i raznih drugih brodova oko šibenskih ostrva nije bila nimalo čudna… Na tom mestu i u to vreme, Šime je zacrtao da bi negde do Božića po svaku cenu trebalo podići zidove za ovce – što je u prevodu značilo da ukućani bar jedan dan provedu na plaži ispred kuće iskopavajući šljunak i noseći kamenje. I bi tako. Od jutra do negde pred večeru. Kad je Šime procenio da je stvar završena i da kamenja i šljunka ima dovoljno, naloži ukućanima da prestanu s radom. Nagovarala ga je njegova Marketa da kopaju još malo, jer se „nikad ne zna“, ali on ostade nepokolebljiv u stavu da „ništa nije priša“.

Sutradan, tek što je svanulo i tek što je natočio prvu čašu bevande za taj dan, ugleda Šime lađu koja uplovljava negde između Srime i Prvić Šepurina. Odmah potom, ugleda čamac koji se spušta sa par nekakvih mornara u njemu. Nekih pola sata kasnije, kad je već bio kod druge čaše, isti ti mornari usidriše se naspram kuće, na par metara od plaže, priđoše onoj rupi iz koje su ukućani juče vadili šljunak i izvukoše lopate. Uz šest lopata šljunka, neznanci su zatim iz iste rupe izvadili veliki, vremenom načet, ali ipak okovan sanduk. Šta je u njemu bilo, nikada se nije saznalo, ali na osnovu pažnje s kojom su ga preneli do čamca i zatim podigli na brod, na osnovu žurbe s kojom je sve to obavljeno, bilo je mesta za zaključak da bi Šime, da je samo poslušao Marketu i naredio nastavak posla uspeo da obezbedi ne samo decu već i čukununuke. Da li od očaja ili od kajanja, tek, Šime je umro nedelju dana posle toga.

***

Kuća je bila na istom mestu; maslinjak, vinograd i smokve takođe; more je i dalje bilo onako lepo i ribom bogato, a i tovari su još služili. Jedina razlika bila je što je vreme bilo gadno: Dalmatinci su još živeli u Dalmaciji, ali već podeljeni na ustaše, komuniste i izdajnike; brodovi su i dalje uplovljavali, ali na njima je uglavnom bila vojska; život kao iz bajke pretvorio se u nešto drugo. Inače levičarski orijentisan, Tome se svrstao uz komuniste, ali je radio onako iz pozadine: logistička pomoć drugovima na frontu, riba i vino za begunce, poneki čamac do Prvića. I tako od ’40. do ’43. Sve dok ga izvesni nacionalno ostrašćeni komšija Ivo nije prijavio italijanskoj komandi kao „komunističkog žbira“. Kao takav, Tome je iste večeri uhapšen, ispitivan i mučen – do trenutka kada se, želeći da nekako izbegne čupanje noktiju čime su mu pretili, nije dosetio da bi mogao da, kao, „izda“ lokaciju jednog već poznatog skloništa koje upravo zbog te „poznatosti“ drugovi odavno nisu koristili.

Sutradan, tek što je Tome pušten i tek što je natočio prvu čašu bevande za taj dan, vest je stigla do sela. Pričalo se, dakle, da je baš te noći nekoliko drugova bežalo od potere i da su baš te noći odlučili da se sakriju u ono poznato sklonište – bilo je toliko poznato da su računali kako ih Italijani tu neće ni tražiti. Vođeni Tominim iskazom, potražili su ih baš tu. Poginulo ih je šestoro.

Sve dok drugovi nisu došli na vlast, Tome je dugo tonuo u sebi. A onda su mu drugovi pružili šansu da potone i konkretno – šest meseci razvlačen je kao izdajnik po raznim logorima, da bi potom bio oslobođen optužbi i pušten da se pridruži familiji koja je već bila transportovana daleko od kuće, daleko od smokava i maslinjaka, u veliku žitnicu. Živeo je još dugo – lagano umirući od stida, od kajanja, krivice i žudnje za morem koje više nikada nije video. Na spomeniku podignutom šestorici poginulih drugova i dalje stoji da su ubijeni zahvaljujući izdajniku, a šjor Ivo još uvek je živ.

***

Iako su more, kuća, maslinjak, vinograd i smokve bili na istom mestu, sve ostalo bilo je drugačije. Dalmatinci su već živeli na raznim stranama sveta, a umesto brodova, u zaliv su uplovljavali samo luksuzni gliseri koji su rasterivali ribu i pravili probleme. Na ostrva oko Šibenika Marinko je dolazio kao turista tokom leta, dok je preko godine vreme ispunjavao uobičajenim poslovima i jednim hobijem. Koristeći zavidno znanje matematike i kombinatorike, pokušavao je da „provali“ sistem loto listića: u plavoj svesci tvrdih korica uporno je računao kombinacije, varijacije, procente greške i verovatnoće, skoro manijakalno ubeđen da ljudski um može da pobedi „onaj glupi točak“. Ponedeljkom po podne je svoje zaključke praktično sprovodio zaokružujući brojeve na tiketu, da bi utorkom izvlačio poslednju banku iz džepa, uplaćivao i potom budno pratio izvlačenje čekajući da ona dugonoga plavuša izvuče baš njegove cifre. I nikad ništa. Trojka, poneka četvorka, tek da koliko-toliko pokrije troškove.

Jednog utorka malo se preračunao, pa je tek na blagajni shvatio da mora da se odrekne jednog tiketa – za samo taj jedan nije bilo dovoljno novca. Ljubaznoj službenici koja ga je već odavno upoznala pružio je lepezu svojih deset tiketa i pustio je da izvuče jedan koji će, tako je bar planirao, iskoristiti sledeće sedmice.

Sutradan, tek što se konačno pomirio s činjenicom da ni sinoć nije postao milioner i tek što je srknuo prvi gutljaj kafe za taj dan, počeo je da analizira izvučenu kombinaciju i shvatio da mu je tu nešto poznato. Na uplaćenim tiketima zaista nije bilo izvučenih brojeva, ali na onom koji je ljubazna službenica odabrala kao višak, bila je ta dugo sanjana petica.

Marinko nikada nije postao milioner. I više nikada nije zaigrao loto.

***

Baba nikada nije komentarisala priče koje su na neki način odredile život njenog svekra, muža i sina. Nije se bavila analizom i kritikama. Ipak, činilo se bez razloga, onako usput, često je znala da kaže kako se „bolje roditi bez pameti nego bez sriće“.