Postoji li – ili, pak, ne postoji? – čuveni snimak razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić? Oko tog jednostavnog pitanja – da ili ne? – nikako da se postigne konsenzus u našoj izvršnoj i pravosudnoj vlasti. Pošto jedna stvar ili postoji ili ne postoji, ona ne može istovremeno i da postoji i da ne postoji; reč je o elementarnoj logici, koja, međutim, u vlasti ne mora da postoji, kao što nam iskustvo pokazuje
Direktor Bezbednosno informativne agencije (BIA) Rade Bulatović dao je prošle nedelje veliki ceremonijalni intervju NIN-u, a povodom novoustanovljene krsne slave Agencije, 8. oktobra (prepodobna Efrosinija, umesto da za slavu uzmu Sv. Apostola Tomu, zvanog Neverni, jer, kao svaki dobar obaveštajac, nije prihvatio procenu o vaskrsenju Isusovom dok nije svojom rukom pipnuo rane). Proslava je, uzgred, održana u Kristalnoj dvorani Palate federacije; bivši načelnici, direktori i zamenici nisu bili pozvani. To je, međutim, sporedno protokolarno pitanje.
U svom ceremonijalnom intervjuu NIN-u Rade Bulatović rekao je mnogo toga, uglavnom očekivanog od starog i iskusnog socrealističkog stručno–političkog radnika iz komunističko-JUL-skog doba: mi smo, svi smo; mi ćemo, sve ćemo; hladna glava, vruće srce, čiste ruke i u tom pravcu. Pritom mu se omaklo nekoliko indikativnih detalja.
U posebno istaknutom okviru, direktor BIA o „navodnom transkriptu telefonskog razgovora između Dejana Milenkovića Bagzija i njegovog advokata Biljane Kajganić“, koji je i sam „pomenuo“ (NIN), kaže:
„To je jedna potpuno isfabrikovana priča. Zašto se to pojavilo u novinama, to treba pitati novinare (obratite pažnju na množinu; M.V.). Naravno, to nije tačno. To ne postoji…“
NIN: Znači, uopšte ne postoji?
R.B.: Ne postoji takav razgovor. Ne da ne postoji, nego je izmišljen (Dobro… M.V.). Zašto je izmislio (obratite pažnju na jedninu; M.V.), treba pročitati pažljivo tekst i videti šta ga je motivisalo.“
NIN: Znači, nije ni prisluškivan telefon Biljane Kajganić?
R.B.: To ne znam. BIA se tim nije bavila. Nikakav dodir sa Bagzijem nismo imali.“
Ah, da: naslov ceremonijalnog intervjua direktora BIA za NIN bio je „Ne postoji unutrašnji neprijatelj“. Po objavljivanju spornog teksta u „Vremenu“ od 9. septembra, direktor BIA je bio izjavio da je cilj tog teksta „destabilizovanje države“…
Nego da se mi vratimo na suštinu stvari: povodom objavljivanja spornog teksta u „Vremenu“ od 9. septembra, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu zahtevalo je od nadležne uprave u MUP-u Srbije da „prikupi obaveštenja“ zbog osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo odavanja službene tajne. U prvom trenutku kao osumnjičeni bio je imenovan general-major policije Boro Banjac, bivši načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije; kada je ta kvalifikacija naišla na izvesne reakcije u policiji, zahtev je prekvalifikovan, pa je osumnjičeno „N.N. lice“, to jest nepoznati počinilac. Po tako formulisanom zahtevu Okružnog državnog tužilaštva, nadležna policijska uprava obavila je informativne razgovore sa više lica, a na okolnosti vezane za krivično delo odavanja službene tajne. Ishod tih razgovora nepoznat je (osim u jednom slučaju), ali ostaje činjenica da je Okružno javno tužilaštvo postupalo po osnovanoj sumnji da je počinjeno krivično delo odavanja službene tajne i da za to intimno i privatno sumnjiči gen. Banjca, što se vidi iz formulacije zahteva upućenog policiji.
Da je citat spornog razgovora u „Vremenu“ od 9. septembra bio „isfabrikovan“, da „to ne postoji“, da to „nije tačno“, da je taj razgovor bio „izmišljen“ – kako tvrdi direktor BIA u NIN-u – Okružno javno tužilaštvo zahtevalo bi od policije da prikupi obaveštenja zbog postojanja osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo širenja lažnih vesti, uznemiravanja javnosti i već u tom pravcu. Ali ne: Okružno javno tužilaštvo Beograda smatra da je bilo došlo do odavanja službene tajne.
„Isfabrikovani“, „nepostojeći“, „netačni“ i „izmišljeni“ razgovor ne može biti službena tajna; takav „razgovor“ može biti samo lažna vest koja je eventualno uznemirila javnost – ili je javnost ostala ravnodušna… Da bi nešto bilo „službena tajna“, to nešto mora da postoji i da bude zaštićeno nekom klasifikacijom tajnosti; ali najpre treba da postoji. Očigledno je da Okružno javno tužilaštvo smatra kako taj sporni razgovor postoji u obliku i svojstvu dokumenta zaštićenog oznakom službene tajne. Očigledno je takođe da direktor BIA smatra da je reč o „fabrikaciji“ i „izmišljotini“ koja „ne postoji“.
Direktor BIA kaže da se Agencija „time nije bavila“, kao i da ne zna da li je „telefon Biljane Kajganić bio prisluškivan“. Pre svega, niko ga nije ni optužio za prisluškivanje njenog telefona, ali pustimo to sad (BIA je slušala Bagzija, a gđa Kajganić je tu upala kao kolateralna šteta, sve verujući da je veza sigurna). Bulatović kaže i da „nikakav dodir sa Bagzijem nismo imali“; ni za to ga niko nije optužio – osim što ga je gđa Kajganić u tom kontekstu pominjala, ali neka to oni vide između sebe; „Vreme“ s tim nema ništa. Mi tvrdimo samo da je do tog razgovora došlo; da je snimljen i prepisan; da je uredno zaveden gde treba i da ga se izbrisati i proglasiti nepostojećim ne može. Toga je, očigledno, svesno i Okružno javno tužilaštvo.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
