Neobavešteni direktor BIA

Direktor Bezbednosno informativne agencije (BIA) Rade Bulatović dao je prošle nedelje veliki ceremonijalni intervju NIN-u, a povodom novoustanovljene krsne slave Agencije, 8. oktobra (prepodobna Efrosinija, umesto da za slavu uzmu Sv. Apostola Tomu, zvanog Neverni, jer, kao svaki dobar obaveštajac, nije prihvatio procenu o vaskrsenju Isusovom dok nije svojom rukom pipnuo rane). Proslava je, uzgred, održana u Kristalnoj dvorani Palate federacije; bivši načelnici, direktori i zamenici nisu bili pozvani. To je, međutim, sporedno protokolarno pitanje.

U svom ceremonijalnom intervjuu NIN-u Rade Bulatović rekao je mnogo toga, uglavnom očekivanog od starog i iskusnog socrealističkog stručno–političkog radnika iz komunističko-JUL-skog doba: mi smo, svi smo; mi ćemo, sve ćemo; hladna glava, vruće srce, čiste ruke i u tom pravcu. Pritom mu se omaklo nekoliko indikativnih detalja.

U posebno istaknutom okviru, direktor BIA o „navodnom transkriptu telefonskog razgovora između Dejana Milenkovića Bagzija i njegovog advokata Biljane Kajganić“, koji je i sam „pomenuo“ (NIN), kaže:

„To je jedna potpuno isfabrikovana priča. Zašto se to pojavilo u novinama, to treba pitati novinare (obratite pažnju na množinu; M.V.). Naravno, to nije tačno. To ne postoji…“

NIN: Znači, uopšte ne postoji?

R.B.: Ne postoji takav razgovor. Ne da ne postoji, nego je izmišljen (Dobro… M.V.). Zašto je izmislio (obratite pažnju na jedninu; M.V.), treba pročitati pažljivo tekst i videti šta ga je motivisalo.“

NIN: Znači, nije ni prisluškivan telefon Biljane Kajganić?

R.B.: To ne znam. BIA se tim nije bavila. Nikakav dodir sa Bagzijem nismo imali.“

Ah, da: naslov ceremonijalnog intervjua direktora BIA za NIN bio je „Ne postoji unutrašnji neprijatelj“. Po objavljivanju spornog teksta u „Vremenu“ od 9. septembra, direktor BIA je bio izjavio da je cilj tog teksta „destabilizovanje države“…

Nego da se mi vratimo na suštinu stvari: povodom objavljivanja spornog teksta u „Vremenu“ od 9. septembra, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu zahtevalo je od nadležne uprave u MUP-u Srbije da „prikupi obaveštenja“ zbog osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo odavanja službene tajne. U prvom trenutku kao osumnjičeni bio je imenovan general-major policije Boro Banjac, bivši načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije; kada je ta kvalifikacija naišla na izvesne reakcije u policiji, zahtev je prekvalifikovan, pa je osumnjičeno „N.N. lice“, to jest nepoznati počinilac. Po tako formulisanom zahtevu Okružnog državnog tužilaštva, nadležna policijska uprava obavila je informativne razgovore sa više lica, a na okolnosti vezane za krivično delo odavanja službene tajne. Ishod tih razgovora nepoznat je (osim u jednom slučaju), ali ostaje činjenica da je Okružno javno tužilaštvo postupalo po osnovanoj sumnji da je počinjeno krivično delo odavanja službene tajne i da za to intimno i privatno sumnjiči gen. Banjca, što se vidi iz formulacije zahteva upućenog policiji.

Da je citat spornog razgovora u „Vremenu“ od 9. septembra bio „isfabrikovan“, da „to ne postoji“, da to „nije tačno“, da je taj razgovor bio „izmišljen“ – kako tvrdi direktor BIA u NIN-u – Okružno javno tužilaštvo zahtevalo bi od policije da prikupi obaveštenja zbog postojanja osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo širenja lažnih vesti, uznemiravanja javnosti i već u tom pravcu. Ali ne: Okružno javno tužilaštvo Beograda smatra da je bilo došlo do odavanja službene tajne.

„Isfabrikovani“, „nepostojeći“, „netačni“ i „izmišljeni“ razgovor ne može biti službena tajna; takav „razgovor“ može biti samo lažna vest koja je eventualno uznemirila javnost – ili je javnost ostala ravnodušna… Da bi nešto bilo „službena tajna“, to nešto mora da postoji i da bude zaštićeno nekom klasifikacijom tajnosti; ali najpre treba da postoji. Očigledno je da Okružno javno tužilaštvo smatra kako taj sporni razgovor postoji u obliku i svojstvu dokumenta zaštićenog oznakom službene tajne. Očigledno je takođe da direktor BIA smatra da je reč o „fabrikaciji“ i „izmišljotini“ koja „ne postoji“.

Direktor BIA kaže da se Agencija „time nije bavila“, kao i da ne zna da li je „telefon Biljane Kajganić bio prisluškivan“. Pre svega, niko ga nije ni optužio za prisluškivanje njenog telefona, ali pustimo to sad (BIA je slušala Bagzija, a gđa Kajganić je tu upala kao kolateralna šteta, sve verujući da je veza sigurna). Bulatović kaže i da „nikakav dodir sa Bagzijem nismo imali“; ni za to ga niko nije optužio – osim što ga je gđa Kajganić u tom kontekstu pominjala, ali neka to oni vide između sebe; „Vreme“ s tim nema ništa. Mi tvrdimo samo da je do tog razgovora došlo; da je snimljen i prepisan; da je uredno zaveden gde treba i da ga se izbrisati i proglasiti nepostojećim ne može. Toga je, očigledno, svesno i Okružno javno tužilaštvo.