Povratak otpisanih

Trećeg decembra, šestočlano Apelaciono veće Tribunala u Hagu, pod predsedavanjem sudije Teodora Merona, rešavalo je o žalbi Tužilaštva na odluku prvostepenog veća o puštanju Jovice Stanišića iz pritvora (od 28. jula 2004). Franko Frenki Simatović izgleda da nije bio sporan. Apelaciono veće nije bilo zadovoljno žalbom tužilaštva i odbilo ju je, iz čega se da zaključiti da će Jovica i Frenki uskoro stići u Beograd, pod obećani budni nadzor ministara Dragana Jočića i Zorana Stojkovića. Ministar Stojković izjavio je, tokom unakrsnog ispitivanja letos u Hagu, da će „ponovno hapšenje Jovice Stanišića biti savršeno jednostavno“ i Apelaciono veće uzelo je tu izjavu ozbiljno – uprkos ukazivanju Tužilaštva na sve gore stanje saradnje Vlade Srbije sa Tribunalom; na to da razni generali i drugi optuženi hodaju okolo bezbrižno i razmišljaju hoće li se, kao gen. Dragomir Milošević, predati sami ili će se oslanjati na izjave Jočića i Stojkovića da hapšenja neće biti.

U svom odgovoru na žalbu tužilaštva, Jovica Stanišić i njegovi branioci Knops i Džordaš istakli su više zanimljivih argumenata. Pre svega, Stanišić tvrdi da je pokazao dobru volju za saradnjom, jer je „pre donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom pristao da razgovara sa istražiteljima Tužilaštva više dana i da im preda 19 dokumenata“. Tužilaštvo u svojoj žalbi, međutim, tvrdi da ta saradnja nije bila baš od srca i da ih je Stanišić, hajde da kažemo, lagao oko nekih važnih stvari; sve u svemu, da njegova saradnja nije bila „od vrednosti“. Navodi se i izjava Bernarda O’Donela, istražitelja Tužilaštva, koji je sa Stanišićem razgovarao u novembru 2001. O’Donel kaže da su „informacije koje je g. Stanišić dao o aktivnostima srbijanske državne bezbednosti bile značajno različite i inkonzistentne sa informacijama dobijenim od drugih izvora povezanih sa DB-om… G. Stanišić poricao je bilo kakve veze Službe državne bezbednosti sa vojnim akcijama i vojnim formacijama u Bosni. Tvrdio je da srbijanski DB nikada nije imao oružane formacije tokom rata u Bosni i da u tom ratu niko od pripadnika DB-a nije bio aktivan. Uprkos podnetim dokazima od drugih pripadnika DB-a koji protivreče njegovim tvrdnjama, on se držao svog stava sve vreme razgovora… G. Stanišić izjavio je da… srbijanska DB nije bila prisutna u Bosni, jer je to druga država. G. Stanišić tvrdio je da Arkan nije imao nikakve veze sa srbijanskim DB-om, suprotno obimnom dokaznom materijalu primljenom iz mnogobrojnih izvora.“ Tužilaštvo je dalje tvrdilo da je Stanišić izjavio kako specijalne jedinice DB-a (JSO) „nisu postojale pre 1996, kada su formirane, dakle da srbijanski DB nije imao jedinice koje su operisale u Bosni pre 1996. Istražitelj (O’Donel), međutim, imao je podatke od mnogih svedoka da su jedinice DB-a bile operativne za vreme rata.“ S obzirom na zvanični podatak Vlade Srbije da je Jedinica za specijalne operacije (pod drugačijim privremenim kodnim imenom, doduše) osnovana 4. maja 1991, a koji podatak je poznat svim vrapcima iz Bačke i sa Banjice, biće da je Jovica Stanišić sa uživanjem vodio Bernarda O’Donela za nos žednog preko vode, sve investirajući u svoju budućnost lojalnog šefa Službe, novog Aleksandra Rankovića, koji se drži zvanične verzije do kraja.

Sledeća tačka argumentacije odnosila se na to poseduje li Jovica Stanišić „informacije koje bi mogle demotivisati Vladu Srbije da ga ponovo uhapsi“; ta bi se formulacija mogla prevesti na običan jezik i kao: može li Jovica da ih uceni? Kakve sve informacije Jovica Stanišić poseduje ne zna niko osim njega; čak ni Slobodan Milošević. Tužilaštvo se poziva na Stanišićevu izjavu dr Ofermanu da on, Jovica, „još poseduje vitalne informacije, čak iako trenutno nema nikakvu političku moć“; da li bi te informacije mogle biti „demotivišuće“, zavisilo bi od toga ko je trenutno na vlasti u Srbiji, zaključuje Tužilaštvo. Stanišić odgovara da su tri uzastopne vlade Srbije ponudile garancije za njegovo puštanje iz pritvora, pa je, prema tome, problem nepostojeći. Da je Jovica u posedu zanimljivih informacija, to ostaje nesporno svima…

Izvesne naznake na tu temu javljaju se u argumentaciji Stanišića i njegovih advokata: oni podsećaju da je „advokat jednog drugog optuženika pred Tribunalom, g. Robert Pavič (Pavich), svedočio pred prvostepenim većem da je od Stanišića dobio važne informacije i preneo ih Tužilaštvu. G. Robert Pavič izjavio je da ta dokumenta koja je dobio ‘sadrže informacije o izvesnim zločinima počinjenim u Hrvatskoj 1991. i Bosni i Hercegovini 1992. i ukazuju na umešanost visoke političke ličnosti koja trenutno očekuje suđenje pred Tribunalom’. Stanišić skreće pažnju Apelacionog veća na primedbu g. Paviča da su ‘na sastanku posle podnošenja tih dokumenata visoki činovnici Tužilaštva opisali njihovu pripremu i sadržaj kao profesionalne’.“

Neka čitalac sam nagađa ko bi bila ta „visoka politička ličnost“ umešana i u zločine u Hrvatskoj 1991. i u zločine u BiH 1992; ovde je važna izvesna spremnost Jovice Stanišića da umereno doprinese rasvetljavanju događaja.

Jovica Stanišić dobio je, kaže, garancije tri uzastopne vlade Srbije. Dobio je, međutim, i garanciju Vlade Sjedinjenih Država. Kad je o tim garancijama reč, on se poziva na Pravilo 70 Statuta Tribunala (materijal koji ne podleže pravilima o dostavljanju dokaza suprotnoj strani), pa kaže da bi „privremeno puštanje na slobodu moglo imati pozitivan efekat na javno mnjenje u Srbiji“. U odluci Apelacionog veća navodi se da Stanišić „dalje tvrdi kako pozivanje na njegov visoki položaj, za koji Tužilaštvo kaže da je razlog protiv puštanja iz pritvora, znači ignorisanje materijala iz Pravila 70 dve vlade a koji materijali pokazuju kako bi mnogima koristio upravo njegov visok položaj. ‘Naročito je reč o kvalifikaciji Vlade Sjedinjenih Država da je optuženi bio ‘pouzdani posrednik’ tokom veoma složene krize.’ Taj materijal, kako on tvrdi, dokazuje njegovu odanost vladavini prava i procedurama Tribunala.“

To je sada jedna situacija nadasve zanimljiva: Jovica se pokrio garancijama Vlade Srbije i Vlade SAD. Jedna vlada kaže da je njegovo ponovno hapšenje „savršeno jednostavno“, a druga da je bio „pouzdani posrednik“. Ionako je čovek „hteo da se preda“, ali su ga u akciji Sablja iznenada i ničim izazvani uhapsili i poslali u Ševeningen. Čak je i razgovarao sa istražiteljima – ej! – i čak pre usvajanja Zakona o saradnji sa Tribunalom, u novembru 2001! Ima razne informacije, ali njihova efikasnost, kako da kažemo, zavisi od toga ko je na vlasti… A njegovo puštanje iz pritvora svakako će imati „pozitivan uticaj na javno mnjenje u Srbiji“: Srbija jedva čeka Jovicu i Frenkija. Ministar Stojković se jedino u Stanišićevom slučaju pristao podvrgnuti unakrsnom saslušavanju u Hagu, proceduri nimalo ugodnoj i ne baš u skladu sa pojmovima koje o suverenitetu ima njegova stranka.

Jedan od problema na koji je Tužilaštvo ukazalo u svojoj žalbi – opasnost od uticaja na svedoke – Apelaciono veće otpisalo je uprkos postojanju izjava izvesnih pripadnika JSO-a da su morali pre i posle razgovora sa istražiteljima Haškog tužilaštva da sa Jovicom Stanišićem sravnjuju šta je rečeno. Veće je bilo zadovoljno Stanišićevim objašnjenjem da ima pravo uvida u potencijalni dokazni materijal.

Jovica i Frenki, dakle, dolaze u Beograd, u okrilje ministara Jočića i Stojkovića, koji će ih paziti i čuvati dok ne dođu na red u Hagu. Istovremeno ta ista vlada Srbije i ti isti ministri tvrde da neće hapsiti haške optuženike koji hodaju okolo, ali i da će „ponovno hapšenje Stanišića biti savršeno jednostavno“. Sukob između Tribunala i Vlade Srbije istovremeno eskalira iz dana u dan. Ambasador SAD za ratne zločine Prosper već otvoreno preti da će Haški tribunal raditi dok, bogami, ne završi sve, pa vi vidite. Njegova vlada, međutim, podržava puštanje iz pritvora Jovice i Frenkija.

Biće da je to ta „dvosmerna saradnja“.