Jedna svadba, dva razvoda…

Demokratska stranka pokreće kampanju za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. Predsednik Republike Boris Tadić to je saopštio u razgovoru sa 650 potencijalnih kandidata demokrata za narodne poslanike. Malo kasnije se videlo da je to zapravo dugoročna kampanja: kandidate će nominovati opštinski i resorni odbori, Forum žena, Demokratska omladina, sadašnji poslanički klub. Slede testiranja, izbor 250 poslaničkih kandidata, njihova obuka…

Predsednik Tadić je nesumnjivo bio pod unutrašnjim pritiskom svoje partije da zaoštri odnose sa Koštunicom i da pokretanjem neke inicijative konsoliduje DS. Čedomir Jovanović, bivši potpredsednik, isključen je iz DS-a zbog kritika na račun šefa stranke. Jovanović dobija izvesnu podršku medija, ali to će mu malo značiti – istorija partijskih slučajeva od Trockog do danas kaže da onaj ko isključuje protivnika po pravilu ne greši.

Tadić je ostvario izborni uspeh i došao na čelo Demokratske stranke distancirajući se od jednog dela bivše vlade. Moglo je da se pretpostavi da se taj obračun ipak ne može završiti prostim prebrojavanjem glasova na godišnjoj skupštini stranke. Jedna grupa članova DS-a traži da se u ovoj stranci dozvoli frakcijsko delovanje. Inicijativni odbor Jovanoviću bliske Liberalno-demokratske frakcije, na čijem čelu je Srećko Pecikoza, traži od Predsedništva stranke da se razvije diskusija o novonastaloj situaciji. Članovi LDF-a najavili su da će uputiti upitnike svim opštinskim odborima DS-a, da bi saznali kakav je stav članstva o frakcijama.

Očito je da vođstvo DS-a procenjuje da frakcijska inicijativa može razjediniti stranku hronično sklonu deobama. Tadić primećuje da samo nekoliko partija u Evropi dozvoljava aktivnost frakcija, a i da su one u opoziciji.

Formiranje frakcija pominjano je nekako usput u vreme kada je najavljivana integracija stranaka ostatka DOS-a sa Demokratskom strankom, pošto su se neki nadali da bi u frakciji ipak mogli da zadrže nešto od starog identiteta.

Ranije najavljeno kolektivno ukrupnjavanje političke scene kroz integraciju samo je delimično ostvareno a rezultiralo je u floskuli koja kaže da nema dobre svadbe bez najmanje dva razvoda. Demokratski centar je prišao Demokratskoj stranci i predsednik ove bivše stranke Dragoljub Mićunović postao je predsednik političkog saveta stranke. Bilo je nagoveštaja o ulasku GSS-a u DS, ali to nije realizovano. DS se odlučio za selektivan prijem pojačanja – ušlo je nekoliko članova Građanskog saveza, na primer Gašo Knežević. U politički savet DS-a ušao je i nestranački bivši ministar Božidar Đelić.

U samom Građanskom savezu došlo je do krize, koja je možda izazvana i dilemama oko toga da li GSS treba da sačuva svoj identitet. Goran Svilanović je podneo ostavku na mesto predsednika stranke, i otišao da radi u Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope. Nekoliko istaknutih funkcionera istupilo je iz GSS-a. Prošle nedelje je 128 članova te stranke potpisalo platformu „Poziv na razgovor i dogovor“, ali nisu usaglašeni stavovi niti je anketirano članstvo, već je održana Izborna skupštini stranke, na kojoj je za novog predsednika Građanskog saveza Srbije izabrana Nataša Mićić. Posle toga, potpisnici platforme su, polazeći od novonastale situacije u GSS-u, doneli odluku o osnivanju frakcije koja će delovati u okviru GSS-a kao organizaciono politička celina. Frakcija nosi naziv „11. decembar“, na njenom čelu je nekadašnja predsednica GSS-a Vesna Pešić, a članovi koordinacionog odbora su Marija Obradović, Nebojša Popov, Vesna Rakić-Vodinelić…

Treća adresa između te dve krizne tačke jeste Centar za modernu politiku, koji je vezivan uglavnom za ime Čedomira Jovanovića, a u čijem su formiranju učestvovale i pojedine ličnosti iz različitih nevladinih organizacija, manjih partija i neki od osporavanih članova bivše vlade. Bivši predsednik Vlade Živković pojavljivao se povremeno u javnosti sa izjavama koje govore da ga nije napustila politička ambicija. Njegovo ime je vezivano za osnivanje jedne nevladine organizacije, a on sam je izjavljivao da će se baviti – konsultantskim poslovima, što naš zakon o sukobu interesa, za razliku od na primer slovenačkog, ne zabranjuje.

KRITIKA VLADE: Tadić je dakle bio pod mrežnim pritiskom u vlastitom širem okruženju da uđe u političku bitku s Koštunicom. Moguće je da je tom pritisku izložen i iz same Demokratske stranke, koja je nastojala da definiše svoju opozicionu poziciju u trenutku kada su postizborne sondaže javnog mnjenja širile uverenja da DS može ostvariti dominantnu ulogu na političkoj sceni.

Neki od analitičara i ranije su govorili da DS ne treba da prepusti opoziciono polje Srpskoj radikalnoj stranci i da treba da se pomeri ka socijaldemokratskoj osi. DS je zasad pojačavao svoj evropski imidž. U tim okolnostima odigralo se nekoliko epizoda koje će imati odloženo dejstvo. Tadić očito ima savetnike koji loše računaju – njegov poziv kosovskim Srbima i apel za harmoniju s međunarodnim faktorima nije naišao na odziv, što je nosilo rizik potkopavanja autoriteta šefa države. On je kasnije morao da objašnjava da nije on taj koji napušta u Skupštini zajednički usvojenu kosovsku platformu.

DS pokušava da se pozicionira kao opoziciona partija. Ono što nisu uradili poslanici DS-a u Skupštini pokušao je predsednik Republike, kada je govoreći pred poslaničkim kandidatima DS-a opisao narodno nezadovoljstvo i veoma negativno ocenio Koštuničinu vladu, rekavši da je ona nesposobna da bilo šta uradi u korist građana i da svojom politikom udaljava Srbiju od međunarodnih faktora.

Instrumenti koji stoje na raspolaganju predsedniku Republike jači su od predsednikove tvrdnje da je DS spreman da preuzme vodeću ulogu u budućoj vladi Srbije. Predsednik Republike možda pozove premijera i ministra i zahteva objašnjenje aktuelne politike. Toga do sada nije bilo, ako se ne računaju konsultacije s nejasnim zaključcima.

Premijer Koštunica je u tom konfliktu imao nekoliko krupnih hroničnih slabosti – njegova koalicija je delovala raštimovano, nije imao nikakvu medijsku podršku, njegov kandidat za predsednika Republike je loše prošao, rezultati na lokalnim izborima bili su skromni, a u pravljenju postizbornih lokalnih koalicija na njegov račun su stizale ideološke kritike za saradnju s radikalima, mada je DSS raspustio novosadski i severnobački odbor i mada su i drugi pravili koalicije preko „crvene crte“. Bekstvo jednog poslanika iz DSS-a protivnicima je davalo nadu da će se krunjenje vladine većine nastaviti.

Vlada je pod pritiskom liberalnih lobista, inače doktrinarno isključivih u obožavanju magičnih svojstava duge ruke Adama Smita, a i zbog zastoja u privatizaciji bila je prinuđena da napusti platformu revizije slučajeva nepoštene privatizacije (smena Branka Pavlovića s čela Agencije za privatizaciju) i da praktično redefiniše odnos prema temi politika–novac. Inkorporacija biznismena Zorana Drakulića u rukovodstvo DSS-a pozdravljena je u medjima kao jačanje ove stranke, ali je s druge strane to praktično potkopavalo stari imidž stranke zadrto principijelnih siromaha.

Pred Koštuničinom vladom pojavio se slučaj aranđelovačkog „Knjaza“. U tom slučaju legalistička vlada je napadana za krešenje legalizma. Održana je vanredna sednica vlade, pokrenuta istraga koja još nije dala rezultat. Kritičari vlade su zaključili da „imaju slučaj“.

DRUGA STRANA: Krajem prošle nedelje u intervjuu RTS-u Koštunica je konstatovao da će njegova vlada biti sigurna do proleća iduće godine pošto je do sada preživela četiri faktička glasanja o poverenju. Pre toga on se pohvalio da ipak ima pozitivne rezultate, da proizvodnja raste, da ima malog rasta zaposlenosti, da je skupština donela šezdesetak zakona, više nego u prethodnom periodu, da je parlamentarizam ojačan…

Kritičari, pre svega iz Demokratske stranke (Tadić i Mićunović), pozvali su se na narodno nezadovoljstvo i ironizirali su nad samozadovoljstvom koji pokazuje vlada.

U parlamentu je DS ostao usamljen jer su sve stranke, osim uzdržanog SPO-a, zamerale Tadiću da pokretanjem izborne kampanje nije nastupio kao predsednik svih građana, već kao predsednik DS-a. Toma Nikolić izjavljuje da ne brani Koštunicu nego državu i da prednost sada daje ustavu, očuvanju državne zajednice i kosovskom problemu za koji veruje da će se na proleće dramatično komplikovati. Radikali su tvrdili da je Tadić prekršio član 86. Ustava koji predsedniku Republike zabranjuje da obavlja bilo koju drugu javnu ili profesionalnu dužnost. Socijalisti su podsećali da je upravo DS svojevremeno upravo zbog toga najžešće kritikovao Slobodana Miloševića, koji je formalno bio zamrzao funkciju predsednika SPS-a, ali je ipak predsedavao kriznim sednicama (na primer kada su posle Dejtona za 12 minuta isključeni Bora Jović i Mihajlo Marković). Socijalisti su povodom Tadićeve izborne inicijative prosto dobili napad duhovitosti. Baki Anđelković je pitao da li Tadić nastupa kao predsednik Republike ili kao predsednik Međunarodne krizne grupe. A Ivica Dačić u ime socijalista nagoveštava da neće uskratiti podršku vladi, a inicijativu demokrata opisivao je kao zakazivanje svadbe bez mladoženje.

U vladi mirno dočekuju ofanzivu DS-a: Miroljub Labus, predsednik G17 plus, i ministar Velja Ilić, predsednik Nove Srbije, procenili su da izbora neće biti još najmanje godinu dana.

Demokrate očito u parlamentu u dogledno vreme ne mogu očekivati uspešnu koaliciju za rušenje vlade. Uzdaju se u vladinu većinu za koju veruju da je krhka i sklona padu. Njih, čini se, opčinjava unutrašnje opoziciono delovanje Vuka Draškovića.

Posle sporova o kosovskim izborima, o odnosu prema Haškom tribunalu i odnosu prema osporavanom kosovskom premijeru Haradinaju, između demokrata i vlade spor se očigledno vodi oko donošenja novog srpskog ustava.

USTAVNI TRENUTAK: Inače nesklon proklamovanju važnih ciljeva svoje politike, Koštunica je prošle nedelje pozvao na saglasnost oko ustava, a u intervjuu RTS-u kazao da je došao trenutak za donošenje novog ustava, posle čega mogu uslediti izbori na svim nivoima.

Koalicionim sporazumom DSS-a, G17 plus, SPO-a i NS-a od 19. januara 2004. donošenje novog ustava bilo je prvi cilj, koji će biti ostvaren za tri meseca. Ta najava se nije ostvarila, možda i zbog toga što je u martu izbila kosovska kriza; možda zato što ostali parlamentarni faktori nisu bili spremni da se upuste u mirnu ustavnu raspravu pred predsedničke izbore, a možda i zbog toga što stranke koje su ušle u vlast a imale su male izborne šanse nisu htele da rizikuju. Pokušaj predsednika Skupštine da izgura ustav do Vidovdana tako je bio unapred osuđen na neuspeh.

Dok iz vladajuće koalicije saopštavaju da više nema bitnih sporova o ustavu, Tadić u poslednjoj izjavi kaže da o novom ustavu Srbije mora da se diskutuje u najširim krugovima, a ne da o njemu odlučuju samo „političke oligarhije“. Pitanje je šta to zapravo znači, s obzirom na to da je do sada podneto više ustavnih predloga o kojima se mnogo raspravljalo: Ustavna rešenja za Srbiju grupe autora okupljenih oko Beogradskog centra za ljudska prava; Ustav Kraljevine Srbije profesora Ustavnog prava dr Pavla Nikolića; Osnovna načela za novi ustav Srbije i Projekt Ustava Republike Srbije grupe autora iz Foruma iuris; Ustav regionalne države akademika Miodraga Jovičića; Principi ustavne deklaracije grupe autora iz Foruma za etničke odnose; projekt Ustavnopravni okvir decentralizacije Srbije i autonomije Vojvodine, grupe autora iz Centra za regionalizam. Demokratska stranka Srbije dala je vlastiti predlog ustava, koji je u međuvremenu modifikovan (odustalo se od regionalizma) i ustavnoj komisiji je predat kao vladin nacrt ustava. Predsednik Skupštine dostavio je odboru za ustavna pitanja analizu sličnosti i razlika u postojećim normativnim predlozima. Na kraju, predsednik Tadić, koji ima pravo na ustavnu inicijativu, formira svoju grupu sa zadatkom da sačini kompromisni predlog… Onda se ponovo testira već odbačeno pitanje da li ustav treba da bude donet na referendumu ili da se skupština proglasi ustavotvornom, mada je Skupština Srbije 30. marta 2004. godine pristupila donošenju novog ustava Republike Srbije po slovu Ustava. Od prisutna 203 poslanika „za“ su glasala 202. Tada je ukinut Zakon o načinu i postupku promene Ustava Srbije koji je bio usvojen tokom vanrednog stanja 11. aprila 2003. a za koji je Ustavni sud konstatovao da je neustavan.

Stvarni spor je, što bi Rusi rekli, „po soderženiju“, u tome što vladajuća koalicija i radikali i socijalisti stoje na stanovištu da posle donošenja ustava izbori treba da budu raspisani ne samo za parlament nego i za predsednika Republike, dok demokrate žele da obore vladu, ali ne žele da lako prepuste mesto šefa države.