Štampana stvar po imenu „Inter-Nacional“ (bivši „Nacional“, ugašen posle ubistva Zorana Đinđića) našla je za shodno, to jest procenila da bi joj moglo biti korisno, to jest zaključila da je došao trenutak, to jest da to može da prođe nekažnjeno, dakle, da 21. decembra objavi izvestan broj slovnih znakova iznad potpisa „Velimir Gajić“, a pod naslovom „Branka Prpa amnestira NATO ubice?!“. Sasvim u skladu sa dosadašnjom uređivačkom politikom, koja je mnogo više politika nego uređivačka, napravljen je još jedan mali korak u ispitivanju mogućeg i dopuštenog: objavljen je poziv na diskriminaciju po etničkoj i zavičajnoj liniji. Eto nas natrag u 1991, 1995. i 1999. godinu: kao 1991. svi Hrvati su neprijatelji; kao 1995. Srbi iz Hrvatske su „kukavice“ (Slobodan Milošević) i sumnjivi, remetilački faktor u Srbiji (Mira Marković); kao 1999. upire se prstom u „izdajnike“ i „špijune“, a precizira se – i u naslovu te gadosti nedvosmisleno ističe – baš životna družica čoveka ubijenog po nalogu tadašnje vladajuće Familije.
Ceo ton ove jevtine paškvile poznat je kao provereno sredstvo onog ološa čije je „patriotizam“ prvo utočište: eto, Hrvati su u Srbiji na rukovodećim položajima, a gde su Srbi u Hrvatskoj? Ako im se ukaže da i toga u Hrvata ima, odgovor je tu: to su narodni izdajnici, „Tuđmanovi Srbi“, uostalom, evo ih i ovde kao bezbednosno sumnjivog elementa, jer je Dušan Mihajlović jednom rekao kako hrvatske službe mnogo vršljaju, a Srbi iz Hrvatske hoće svoju imovinu, pak su idealan materijal za regrutovanje; a tek Hrvati iz Srbije! Iz jedne besplatne izjave bivšeg ministra unutrašnjih poslova (a izjava je besplatna, jer je broj slučajeva špijunaže u korist Hrvatske bio minimalan; poslednji optuženi oslobođen je kao nevin pre nekoliko meseci) izvodi se platforma za huškanje na pogrom Hrvata i Srba iz Hrvatske. Jedni su sumnjivi jer su Hrvati: ima li gore krivice za „Nacional“? Drugi su sumnjivi jer hoće svoju imovinu sa koje su morali da pobegnu: šta ima Srbin da se vraća u „lijepu njihovu“ pre uspostavljanja granice Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica? Vi ćete nama o „imovini“; znamo mi te izdajničke izgovore…
Pa idemo na imena: „Nacional“ upire svojim prljavim prstom u Aleksandra Šoštara, Branku Prpu, Milka Štimca i Ivanu Dulić-Marković (to Marković su izostavili, iako je često prezime u Hrvata); Bruno Vekarić već je bio prozvan na drugom mestu. Branka Prpa, „koja među istoričarima nema gotovo nikakav ugled“ (citat nepoznatog „Nacionalovog“ istorijskog autoriteta), uspela je zbog „partijskog članstva“ i svog „perfidnog rada“ da postane čak direktorka Arhiva Beograda! Šta smo dočekali!… Da Branka Prpa, Hrvatica i još gore (kako će već „Nacional“ objasniti), uređuje izložbu pod naslovom „XX vek; Doba ratova, stoleće zlih“!
Ovako „Nacional“ poentira taj „perfidni rad“:
„Jedna strana s dve ilustracije je veoma sporna! Uostalom, uverite se sami!
Šta to znači: ‘Rat s NATO-om 1999. godine’? Da li to znači da je Srbija napala NATO? Kakve su posledice kada neko iz država članica NATO-a citira ovu publikaciju? Radi pojašnjenja vredi pomenuti da je novinar Slavko Ćuruvija živeo u vanbračnoj zajednici s gospođom Prpom. Ostaje pitanje da li je tragična sudbina ovog novinara isključivo njeno vlasništvo koje samo ona može da eksploatiše. Ovaj tekst nije optužba, već samo klasičan primer rada koji nije u korist Srbije.“
Gramatika polupismenih mrčitelja novinskog papira ima svoju ironiju, „lukavstvo gramatičkog uma“: da, „Velimire Gajiću“, taj tekst u „Nacionalu“ vaistinu jeste „klasičan primer rada koji nije u korist Srbije“. A što se „pojašnjenja“ „vanbračne zajednice“ tiče, ispada li to da je Slavko Ćuruvija ubijen – uz sve moguće žaljenje, je li – zato što je „vanbračno“ živeo? Šta ima jedna „Hrvatica“ da „eksploatiše“ „tragičnu sudbinu“ jednog Srbina s kojim je „živela u vanbračnoj zajednici“, u grehu?
Ova „Nacionalova“ najnovija svinjarija nekako je baš koincidirala sa eksplozijom već šest godina suzbijane frustracije javnosti zbog ubistva Slavka Ćuruvije. Umesto da se upita zašto policija nije istražila i rasvetlila ubistvo (5. decembar 2000) Luke Pejovića, prepoznatog kao jednog od dva počinioca tog zločina, Specijalno tužilaštvo sada traži onoga ko je to ime pustio u javnost – pet godina kasnije. Već godinu i više dana svi vrapci u ulicama Svetogorskoj, 29. novembra, Ustaničkoj i Kraljice Ane znaju ko je bio Luka Pejović (a neki od njih i svih pet godina); neki od njih znaju i zašto je ubijen. Već je ukazano na „rukopis“ i modus operandi tog ubistva: oba su poznata od ranije i oba ukazuju na istu ruku i istu dugačku pušku podivljale frakcije Službe. Sada je kriv RTV B92 jer je Luku Pejovića pomenuo glasno. Kao da organizatori i saučesnici ne znaju ko je Luka – još od 11. aprila 1999. Da li je ova odvratna svinjarija „Nacionala“ podešena i naštelovana tako da se – pod jevtinim i prostačkim izgovorom borbe protiv „hrvatskih špijuna“, naravno – pojavi baš kad je slučaj Slavka Ćuruvije, u nedostatku daljeg strpljenja za slaboumne izgovore, ponovo aktuelizovan?
Fali još samo onaj Goran Matić iz JUL-a, onaj što je maja 2000. za „neprijateljsku delatnost“ proglasio postavljanje pitanja „ko je ubio Ćuruviju?“.
Zaista: ko je ubio Slavka Ćuruviju?
