Neposredno pred smrt arhitekta Nikola Dobrović zapisao je da prava smrt umetničkog dela nastaje tek kad ono prestane da bude događaj i predmet bilo kakvog likovnog doživljaja. Ova misao sažima zlehudo beogradsko profesionalno iskustvo velikana jugoslovenske arhitekture.
Njegov pobednički projekat za Terazijsku terasu nikada nije realizovan, planovi za Novi Beograd su napušteni ili prekrojeni a njegova jedina izvedena građevina je pretvorena u ruševinu. Što se tiče ovog poslednjeg, zgrade Generalštaba, Dobrovićev zapis kao da anticipira sudbinu vlastitog dela u sredini koju je dobro poznavao i sa kojom se neretko sporio. Zlehudost profesionalne sudbine, međutim, nikada se ne može sasvim odvojiti od karaktera njenog nosioca, mada činjenica da se najveći broj njegovih realizovanih projekata nalazi na Dubrovačkoj rivijeri, gde je živeo između dva rata, i u Pragu, gde se i školovao, govore za sebe. Unatoč svemu ostaje činjenica da je Dobrović bio i ostao jedan od najznačajnijih toponima jugoslovenskog pa i beogradskog kulturnog prostora.
Može se nagađati da li je Dobrovićev „nesporazum“ sa sredinom posledica njegove vlastite prirode, neprikosnovene internacionalne aure, snažnog autorskog stava i duboke vere u jednu isključivu, modernu doktrinu ili političke naivnosti, ali to nas ne bi dovelo daleko. U svakom slučaju, disproporcija njegove stvaralačke aure i (visokog) položaja u državnoj administraciji prema broju realizovanih ideja je toliko upadljiva da bi bavljenje ovom temom otkrilo ne samo korene njegove zlehudosti već i skiciralo opšti položaj autohtonih stvaralaca u beogradskoj kulturnoj nahiji, bilo da je reč o njemu ili Kišu. Ali te su teme rezervisane za uređeno, odnosno samosvesno društvo. Ono što nam je ostalo je jedna građevina, zapravo ruševina zgrade Generalštaba. Sa njom smo suočeni poslednjih pet godina i te godine samo odbrojavaju vreme do momenta u kome će nešto ipak morati da se odluči. Hoće li Generalštab biti rekonstruisan, porušen i zamenjen nekom profitnom građevinom u odomaćenom duhu retardiranog po-mo istoricizma ili će biti konzerviran da sačeka neka bolja vremena.
Naravno, bolja vremena Beograda.
S moralne tačke gledišta, društvo kome se zadesio monumentalni kompleks Generalštaba ima obavezu i da ga čuva i obnovi. Sam problem njegove obnove može se razmatrati s najmanje dve tačke gledišta – ekonomske i kulturološke – a one ne moraju uvek da se uzajamno isključuju.
Čini se da su svi dosadašnji napori da se Generalštab spase bili usmereni na traženje investitora koji će biti spreman da ruševinu kupi i rekonstruiše. Sudeći prema brojnim iskustvima, gradovima i građevinama porušenim u dvadesetom veku, ovaj pokušaj se čini utopijskim, daleko od realnosti savremenog tržišta nekretnina. Na njemu se ulaganje i profit proveravaju višestruko, u više scenarija, a pozitivan finansijski saldo u razumnom roku predstavlja najvažniji, ako ne i jedini kriterijum odlučivanja.
Očekivati pojavu Majke Tereze je istovremeno i naivno i rizično. U viziji svakog potencijalnog kupca zgrade Generalštaba njena lokacija i plac su u prvom planu, a za ruševinu se može svašta obećati. Jedino, ne mora da znači. Svaka ruševina skriva nebrojeni broj iznenađenja, pa i izvinjenja. Ukratko, ne može se naći primer te veličine i oštećenja koji pokazuje da je privatni investitior obnovio ruševinu koju je prethodno uknjižio kao vlastitu svojinu. Grad Gdanjsk, berlinski Rajhstag, zidine Dubrovnika i Stari most u Mostaru rekonstruisani su isključivo iz državnih ili internacionalnih fondova i pod kontrolom društva. Nijedno značajno društveno, kulturno dobro ne može postati isključiva odgovornost jednog preduzeća ili privatnika. U načelu i u detalju te dve sfere imaju oprečne ciljeve i funkcionišu na različitim principima, a u praksi slobodnog tržišta, u sučeljavanju kulturoloških argumenta i matematike pobednik je uglavnom poznat. Zato, umesto traženja investitora koji će kupiti i obnoviti Generalštab čini se važnijim odrediti zvanični diskurs i definisati značaj te građevine za Beograd i srpsku kulturu – njenu suštinsku vrednost.
Potom se mogu razmatrati strategije obnove.
Tu su mogućnosti mnogobrojne, uključujući varijetete nove namene zgrade, finansijskih aranžmana, načina i stepena obnove. Uz sve to, ne treba zaboraviti da se na potpunu obnovu nekih od pomenutih građevina čekalo i nekoliko decenija.
Prema svojim istorijskim, kulturološkim i estetskim vrednostima zgrada Generalštaba je monument koji prevazilazi svaku diskusiju usko određenu merilima finansijskih eksperata. Voleli to mi ili ne, zgrada Generalštaba je produkt vremena i političkog sistema koji je bio progresivan, ali je istovremeno i monument toliko glasno i često prizivanom srpskom modernitetu koliko je i zapis o jednom kulturnom gigantu. Zgrada Generalštaba je produkt vremena u kome je država preuzimala odgovornost za svoju reprezentaciju i prihvatala izazove globalne modernosti. Koliko svedoči o veri u modernost toliko je i dokument o opštim kontradikcijama i diskontinuitetu moderniteta prošlog veka. To je nesporni čvor na isprekidanoj niti modernizma u Beogradu, započetog radovima grupe arhitekata između dva rata, od kojih je danas najveći broj dobrano devastiran vandalskom samovoljom „privatnika“, bilo da je reč o vlasnicima mansardi ili o direktoru Dečje klinike. Po svojoj celovitosti zgrada Generalštaba je jedno od najznačajnijih ostvarenja pozne faze moderne arhitekture na prostoru bivše Jugoslavije. Njen značaj je pre svega u doslednom ostvarenju koncepta kritičkog regionalizma – sinteze regionalne kulture i globalnih tendencija. U Beogradu, gde je lako prihvaćeni internacionalni stil zamaenjen masovnim sledbeništvom vulgarnog regionalizma pod maskom nacionalne arhitekture, zgrada Generalštaba se ukazuje kao značajan spomenik, ključni kamen njegove istorijske modernosti.
Konačno, Generalštab je jedino Dobrovićevo delo u Beogradu izgrađeno prema prvonagrađenom konkursnom projektu iz pedesetih godina prošlog veka. Iako nije njegovo najznačajnije ostvarenje, Generalštab se može posmatrati kao antiklimaks Dobrovićevog opusa, kolaž njegovog opusa vivendi. Ostaje nada da zgrada Generalštaba još nije izgubila značaj i interes Beograđana, koje Dobrović potcrtava. Zbog svega rečenog, ekspertiza po kojoj bi jedina vrednost zgrade Generalštaba bila njena parcela odražava stručnost kratke pameti, ali bi istovremeno govorila i o panici na tranzicijskoj pijaci.
