Srđan Dragojević je ključni reditelj Srbije devedesetih godina i to ne samo zbog svog filmskog umeća, koje je bez sumnje znatno, već i zbog toga što je uspevao da svoje filmove umetne u aktuelni ideološki, istorijski i socijalni kontekst koji su njegova ostvarenja delila sa pripadajućim gledaocem. Zbog toga, prva reč koja pada na pamet apsolutno svima koji sednu da nešto napišu o njegovim filmovima, jeste reč – kultni. Ako „kultnost“ znači da, pored toga što su se duboko ticali naših života i obraćali ovdašnjem gledaocu, i to da bili gledljivi i zabavni – onda je zaista reč o kultnim ostvarenjima. Ono što je tu zaista bitno jeste da su njegovi filmovi tekli naporedo sa vremenom u kom su nastajali, i u njima se mogla prepoznati, manje ili više zamaskirana, upravo ona specifična kaljuga u kojoj smo u tom trenutku bili zaglibljeni. Kada se pojavio u poslednju jesen naše nevinosti Dragojevićev filmski debi Mi nismo anđeli, bio je neka vrsta sumiranja jedne poletne dekade osamdesetih, ona dekadencija pred smrt, kroz koju su se već pomaljale maskirne uniforme, tada još viđene kao deo neke daleke igre („Ljubinka, sine, ide tata malo u rat.“ „E ćale, ćale, opet se igrate.“), koja će u naredna dva filma (Lepa sela lepo gore i Rane) upadljivo prestati da bude tako daleka i bezazlena.
Nastavak, koji je trenutno na raspolaganju posetiocima bioskopa, stoji, poput prvenca, kao stožer na razmeđu epoha, kao egzemplar jednog neopipljivog tkiva koje nas vezuje – onog mučnog i grčevitog simuliranja bezbrižnosti, na brzinu prešminkane traume koja se prepakuje i prodaje kao lažirani komfor u okruženju poznatih, domaćih i stranih, brendova. To se oseća pre svega u humoru koji je u ovom filmu mnogo više organski, često neprijatan i pomalo veštački. Likovi su skučeni i svedeni na po jedan stav, na po jednu emociju. Zbog toga su svi postupci, u stvari, varijacija jednog istog – u slučaju glavnog junaka to je neuspešno suzdržavanje zabrinutog oca od nasilja nad mladićima njegove ćerke – što zapravo psihološki raspon likova i raznovrsnost komediografskih ludorija svodi na minimum i brzo vodi u monotonost. Bahato i jarosno bacanje stvari, naročito telefona preko ramena, ponavlja se, teško je izbrojati, ali očigledno prečesto. Fantastični ekskursi, u kojima glavni junak Nikola uz pomoć mašte projektuje svoje strahove, opet su varijacija jedne iste posvete klasiku horora Noć živih mrtvaca, u kojem gologuzi zombiji prete časti njegove ćerke. Osnovni, ako ne i jedini, Nikolin stav prema ostatku sveta je ono blago autistično“mrš u pičku materinu“, ono karakteristično, negovano i opšteprihvaćeno – „dostojanstveno“ – neprihvatanje svega što nam smeta ili je, prosto, drugačije.
Autor je vođen jednom ali plemenitom namerom da zabavi publiku, bez problema to mu često i uspeva, ali komedija je mnogo više od skupa gegova, nagomilavanja vratolomnih fora i prostog zbira smešnih epizoda. U ovom slučaju nedostaje razgranatiji zaplet koji bi povezao skečeve u jednu konzistentnu radnju i karakterima dao malo više širine. Još nešto, likovi anđela i đavola su proterani izvan radnje, što ih čini pukim maskotama koje prete da obesmisle celu stvar. S druge strane novitet u vidu elemenata mjuzikla, ili prostije rečeno delova sa pevanjem, sjajni su i možda najuspeliji aspekt filma.
Količinom asocijacija i podsećanja na prvi deo Anđela, ovaj nastavak je tek nešto više od prilike da se utvrdi gradivo. Može se nekome učiniti da u tome ima nečeg nepoštenog, ali čitava kultura, ili bolje reći industrija, nastavaka počiva na istom principu. U nekoliko detalja zavređuje cenu plaćene ulaznice, kao što je, pre svega, odlična gluma Nikole Koja, bez koga bi se cela stvar raspala, ali u mnogo drugih ne zavređuje ni novca ni vremena. Mi nismo anđeli 2 nije veliki film, sumnjam da će, pored velike gledanosti koja se očekuje, ikada postati kultni kao njegov prethodnik, ali greška bi bila olako ga odbaciti kao kinematografski otpadak spravljen za otimanje para na brzaka.
U filmu, ipak, ima izvesnog truda i uložene energije koje treba poštovati. Čak i kad su promašaji, ovakvi projekti prave jednu klimu u kojoj se prosek značajno podiže, koji stvaraju jednu pozitivnu skalu za poređenje, podižu uloge, provociraju ambicije. Napraviti originalan autorski film je teško, ali napraviti dobar prosečan film je najteže. Istorija kinematografije je prvenstveno ispunjena gledanim filmovima, što ne znači da oni nisu ili da ne treba da budu i estetski vredni. Ali, s obzirom na to da je film u svom najličnijem određenju pre svega umetnost gledanosti, veština komunikacije sa većinom, onda je ovo jedan pokušaj u dobrom smeru.
