Život i utopija

U ovdašnjoj kulturi Dimitrije Mitrinović je do sada najčešće bio čovek iz fusnota literarnih i istorijskih studija posvećenih prvim decenijama XX veka. Kao pesnik zastupljen je u pojedinim antologijama ekspresionističke lirike, a kao jedan od ideologa Mlade Bosne nalazi se u hronikama posvećenim intelektualnoj klimi u godinama uoči Prvog svetskog rata. Njegovi mnogo poznatiji prijatelji i savremenici – od Ive Andrića do Vasilija Kandinskog – pominjaće ga u svojim uspomenama i beleškama kao jednu od upečatljivijih ličnosti u vremenu koje takvim ličnostima nije manjkalo.

Izuzev studija Dušana Pajina, jednog temata časopisa „Delo“ i knjige Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića Predraga Palavestre (drugo izdanje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004), koja najtemeljnije predstavlja njegov životni put i ideje, o Mitrinoviću u ovoj sredini decenijama gotovo da nije bilo reči, niti su njegovi radovi objavljivani. Mitrinovićeva trotomna Sabrana djela objavljena 1991. u Sarajevu u izdanju Svjetlosti, nestala su, kako se to kaže, u vihoru rata. Možda bi stvari stajale bolje da je realizovan neostvareni filmski scenario Vladislava Bajca, kasnije pretočen u roman Crna kutija, koji se između ostalog bavi ovom nesvakidašnjom ličnošću koja je tokom svog života uspela da sažme i potroši sve velike ideje XX veka. Tako se, tek knjigom Treća sila koju je upravo objavilo Umetničko društvo „Gradac“, zbirkom Mitrinovićevih tekstova pisanih u periodu njegovog četrdesetogodišnjeg boravka u Engleskoj, a koje je prevela i priredila Gordana Mitrinović-Omčikus, on zapravo prvi put predstavlja ovdašnjoj publici.

Mitrinovićeva ličnost opisuje se u širokoj skali odrednica – pesnik, šarlatan, mangup-guru, špijun, plejboj, mistagog, revolucionar, prorok, okultista. Matoš i Krleža su prema njemu bili cinični, Crnjanski i Andrić, kojima je kao urednik sarajevske „Bosanske vile“ objavio prve pesme – blagonakloni. Njegov značaj sigurno ne treba precenjivati, ali isto tako je sigurno da nije zaslužio ni apsolutni egzorcir iz istorije ovdašnje kulture. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog njegove životne putanje koja danas izgleda fascinantno.

HAOS KOJI KljUČA: Stasao je i formirao se u prvoj deceniji XX veka. Poreklom iz Donjih Poplata u Hercegovini, pohađao je mostarsku gimnaziju u razredu sa Bogdanom Žerajićem, budućim atentatorom na austrijskog poglavara BiH generala Varešanina i idolom mladobosanske omladine. Mostarska gimnazija je imala dva tajna udruženja, kojih je u Bosni tada bilo više nego gimnazija – literarno koje je vodio Mitrinović, i političko koje je vodio Žerajić. Tadašnji gimnazijalci, ne svi, ali oni tipa Tome Galusa, bili su zahvaćeni pravom groznicom mutnih nacionalnih, političkih i književnih ideja, od Macinija, Apisa i Kropotkina, preko Masarika, Černiševskog, Meštrovića i Skerlića do Marinetija i Vitmena, groznicom koja zrači sa stranica tadašnjih časopisa u kojima su ispisivali svoju liriku i revolucionarne programske tekstove – sarajevske „Bosanske vile“, beogradskog „Slovenskog juga“, zagrebačkog „Vihora“, ljubljanskog „Preporoda“. Ovi „žapci tužnopojci“, kako ih je nazvao Nazor, pesnici setnih i elegičnih osećanja koji se rasplaču kad cvet zadrhti jesu pevali žalostive, umorne svakidašnje jadikovke, ali su i nosili metak u cevi i sanjali o jednom gestu kojim će promeniti tok istorije. „U nama ključa haos!“, uzvikivali su sa svešću da žive na samom, skoro rasparenom šavu između epoha, i bili su spremni na sve ne bi li se strmoglavili u budućnost.

Mitrinović je predvodio grupu onih koji su pokušavali da „naprave malo i lijepo jugoslovenstvo u Sarajevu“, u koje su smešali političke doktrine kneza Mihaila i Garašanina, Štrosmajera i ilirce, vidovdansku mitologiju Meštrovićevih monumenata, i obaveznu inostranu lektiru sa „stranicame što uznose pijanstvo borbe“. Zahvaljujući posvećenosti nacionalnom zadatku, energiji zbog koje je dobio nadimak Mita Dinamita, obrazovanjem, vezama sa Beogradom i naročitom talentu za konspirativni rad, Mitrinović se nalazio u samom središtu tadašnje jugoslovenske revolucionarne omladine (sa galerijom likova – od Vladimira Čerine i Vladimira Gaćinovića, preko Pavla Bastajića, Mustafe Golubića i Gavrila Principa do Augustina Ujevića i Ive Andrića), koja se kretala u trouglu Zagreb–Sarajevo–Beograd. „Slobodnomisleći književni kritičar, tumač našeg genijalnog vajara Meštrovića, jedan od najboljih govornika naše zemlje, Mitrinović je obišao sve srpske zemlje sa referatima o moralnoj solidarnosti Jugoslovena, o njihovoj literaturi, poeziji, slikarstvu, vajarstvu“, opisivao ga je mladobosanac Vladimir Gaćinović u čuvenom tekstu za Trockog. Nakon studija u Zagrebu i Beogradu otisnuo se u Evropu, i otud na Balkan donosio ideje od kojih je Stari kontinent u stanju lažnog mira i iščekivanju kataklizme prosto ključao. „Mitrinović je ličio na nekog svetskog putnika koji je slučajno zapao u tužnu i sumornu palanačku sredinu, pa joj sad na brzinu i nadohvat prosipa svoje obilno znanje i svoje prostrano životno iskustvo“, opisivao je jedan drugi mladobosanac redovne sarajevske večernje šetnje kraj Miljacke. Ivo Andrić će jednom slikom opisati šta je u njegovom životu značio Mitrinović, kada je na ferijama u Višegradu, na njegovo ime stigla razglednica sa svetlima gradova Evrope i tekstom: „…Uči engleski, čitaj Vitmena“, pesnika koga će kasnije spominjati kao jednog od presudnih u njegovoj lektiri. Danilo Kiš će Mitrinovićevu ulogu u životima ovih mladića sažeti u priči Dug, u kojoj Andrić pred smrt svodi svoj životni račun, i obračunava kome je šta i zbog čega ostao dužan, na konto upisuje i dug Dimitriju Mitrinoviću, „koji mi je otkrio da izvan ovih nesrećnih kasaba postoje i drugi i bolji i sretniji svjetovi“

JUGOSLOVENSKI INTEGRAL: Mitrinović će u ovom periodu pokušati da artikuliše ideju integralnog jugoslovenstva, koja će se ostvariti u njegovoj viziji ujedinjenog trećeg Balkana, sinteze prethodna dva – helenskog i vizantijskog, koji bi bio spona između Nove Evrope i Novog Istoka. Vremenom će se sve više udaljavati od političkog pragmatizma, a sve više se širiti ka ideji kulturne sinteze Evrope i univerzalnoj utopiji ujedinjenog čovečanstva, što Palavestra naziva putom od nacionalne dogme do planetarne utopije. Ovaj prelaz se već uočava u proleće 1914, koje Mitrinović provodi u Minhenu, gde održava bliske veze sa Vasilijem Kandinskim i krugom oko Plavog jahača. Preko Kandinskog Mitrinović dolazi u vezu sa nemačkim pesnikom Erihom Gutkindom i drugima, zatim pokušava da osnuje pokret Osnove Budućnosti, sa mesijansko-utopističkom vizijom budućeg homo europeosa i spasenja svečovečanske Evrope. U tome ga zatiče i vest o činu njegovih prijatelja iz Mlade Bosne, i on, u strahu od hapšenja, odlazi u London, gde se stavlja na raspolaganje srpskom veleposlanstvu. Kao i većinu njegovih revolucionarnih prijatelja iz mladosti, iskustvo sa tadašnjim diplomatskim pašićevskim i drugim spletkama trajno će ga distancirati od onoga što je Krleža nazvao „krastavom žabom politike“. Poražen „ne Jugoslavijom, nego besramnošću diplomatije i glupošću političara koji je razaraju pre no što se sazdala“, okreće se sopstvenom idealu nove Evrope. Do kraja života samo još jednom će posetiti otadžbinu. Naime, nakon uvođenja šestojanuarske diktature, Mitrinović je došao u Beograd na poziv kralja Aleksandra. Najpre dočekan kao veteran revolucionarnog pokreta iz koga je nikla južnoslovenska država, nakon par članaka bio je izložen javnom preziru kao šarlatan, mistik i budala koja podržava diktaturu, dok je hajku s levice predvodio Velibor Gligorić. Sam Aleksandar, kojem se u početku učinilo da bi mu pomoć u formiranju nove jugoslovenske ideologije mogla doći od Mitrinovića, nakon zajedničkog ručka na kojem je saslušao njegove radikalne ideje o jugoslovenskoj naciji, o federaciji i socijalizmu, o povezivanju religija i crkava, uz insistiranje na muslimanskom elementu, kao mogućem katalizatoru novog jugoslovenstva i presudno važnom u konfesionalno i nacionalno raznolikoj Jugoslaviji, rekao je da mu ovoga više ne dovode. Tako se Mitrinović našao podjednako udaljen i od kralja i od leve opozicije, izložen uvredama, okrenuo se i otišao, da se više nikad ne vrati.

IZA KRAJNOSTI: Njegova engleska avantura otpočeće tako što se najpre pridružio krugu intelektualaca okupljenih oko časopisa „The New Age“ A. P. Oraža, za koga će pisati članke pod pseudonimom M. M. Cosmoi, i u kojima će izlagati svoje ideje i vizije novog doba. Mitrinović će se i ovim povodom dohvatiti mnogobrojnih, često međusobno protivrečnih filozofskih, religioznih i pragmatičnih doktrina, od stare Indije do Marksa, od Blavacke do Solovjeva, od psihoanalize do teozofije. Godine 1926. postao je predsednik engleske sekcije Adlerovog društva za individualnu psihologiju, a iste godine osniva Grupu Nova Evropa, za čijeg predsednika je izabran slavni hemičar i nobelovac Frederik Sodi i koja će izdavati čitav niz publikacija i postati jedno od zanimljivijih intelektualnih kružoka engleske prestonice između dva rata. Sa starom revolucionarnom strašću, Mitrinović će se sada posvetiti propagiranju utopijskih ideja, često mutnih i egzotičnih. Sav u „vrtlogu od staroinduske misli do Sofičijevog futurizma i minhenskog Plavog jahača“, u sredini kojom su kružile mnoge zanimljive ličnosti, Mitrinović je bio upečetljiva figura. „Stameni Sloven izbrijane glave, sa crnim obrvama nalik na krila i opčinjavajućim očima“, opisivao ga je Alen Vots, potonji osnivač Američke akademije za azijske studije. „Tajanstven“ i „hipnotičan“, reči su kojima se često opisuju njegova pojava i ličnost koja je u potpunosti dolazila do izražaja ne toliko u pisanju, koliko u neposrednom kontaktu, o čemu postoje brojna svedočanstva. Nakon bolesti, sve više se povlači iz javnosti, i u slobodno vreme, na temelju narodne epike, pokušava da komponuje oratorijum o Kraljeviću Marku. Umro je 1953. godine, okružen prijateljima koji će nakon njegove smrti osnovati zadužbinu Novi Atlantis, koja i danas brine o njegovoj ostavštini.