Propis o javnom nagrađivanju doušnika propašće u Ustavnom sudu, kako propasti, tako lepo! Dajući javno novac za puko prijavljivanje nesavesnog trgovca, Ministarstvo finansija dovodi u neravnopravan položaj hiljade ljudi koji decenijama prijavljuju sugrađane ne tražeči i ne dobijajući od države ništa.
Susedi iz Dinersa prijavili su me Parking servisu jer sam auto noću parkirao na mestu koje oni krvavo plaćaju a koje je uredno obeleženo odgovarajućim saobraćajnim znakom. Dok sam spavao, mirno kao i toliki drugi prekršioci zakona, dajnersovci su domaćinski pozvali Parking servis koji je „škodu“ odneo u Prote Mateje, platio sam blizu pet i svima lepo: njima što je oslobođen plac za jedan od njihovih blistavih „renoa“, Parking servisu milo što je za pet minuta zaradio pet hiljada, ja isto presrećan jer sam dobio šta sam zaslužio, a država nije imala nikakav izdatak! Da se portir tu ugrađuje, da mu Parking servis daje, na primer, dve hiljade, taj bi mogao da svaki dan izađe na ulicu, ili da plati nekog drugog, još bolje, pa da taj najamnik ohrabruje i takoreći podvodi vozače da tu parkiraju… Epilog se zna – čim bi vozač kročio u SIMPO ili u farbaru, portir bi pozvao pauka …
U Ustavnom sudu bi mojoj predstavci sigurno bila udarena kontra, od Postanja do PDV-a cinkarluk nikada nije bio besplatan, uvek se onaj ko došapne važnu stvar nada nagradi, samo što je sve to tajno i neproknjiženo, nezakonito i nadasve licemerno… Kad su Koštunicu pitali hoće li da zamrzne funckiju predsednika stranke, on je rekao da je to licemerna komunistička ujdurma, neće ništa da zamrzne, vlastan je da brine i o SRJ i o DSS-u, poslanici su nam nedavno objasnili da su tek sa platom od dve hiljade evra izvan domašaja korupcije, dakle, i petsto dinara po prijavi moglo bi da se shvati kao udarac licemerju i dosadnom, uvek sumnjivom volonteraju.
Reč „prijava“ prvi put sam čuo kad mi je otac pričao kako je iz zatvora noću dolazio da me vidi, kako si smeo da bežiš i zašto si bio u zatvoru, pa, evo: Živa, stric mi, bio vojnik u Splitu, prigovor savesti nije još bio pronađen, vojni rok je bio dve godine, u mornarici tri, uglavnom, Živi tamo bilo teško i zamuka, pa su ga Karči, drugi moj stric, i moj otac posetili u njegovoj jedinici ne bi li ga obodrili da oduži dug otadžbini; nabavili su zadrugarske vozne karte, zadrugarstvo je bilo hit, oni, međutim, nisu, bili u zadruzi, naprotiv, bili su kulaci pa su se po povratku sa Mediterana obreli u zatvoru: lažno predstavljanje, podrivanje ugleda SRZ-a, obmanuće službenog lica, to jest konduktera JŽ-a, pa je l’ vas nije kondukter uhvatio, nije, otkucala nas neka N. koja je radila u pošti (puno ime neću da objavim u ovolikom tiražu). Ne verujem da je za osvedočenu budnost i revnost bogzna šta bila dobila: možda hvalu pretpostavljenog, unapređenje, prekomandu? Ili joj je bila dovoljna radost koju svi osećamo prilikom suzbijanja po državu i društvo štetne pojave…
Šta je pisatel’ hteo da kaže? Kako šta! Pa da je dostava lišena moralne uzvišenosti i da je srozana na puku robu! Uostalom evo paragrafa iz Zakona o prijavama Kraljevine SHS, te Uredbe o građanskoj budnosti iz jedne latinoameričke zemlje koja bi verovatno volela da ostane anonimna.
– Prijavom se smatra dobrovoljna i nekoristoljubiva pomoć koju načinom usmenim običan svet pruža državnim organima, od subaše do sreskog načelnika i naviše (čl.11, str. 4).
– Doušnik kome nije dovoljno da komšiji crkne krava nije pravi doušnik i ne može biti uzdanica niti oslonac nijednog načelstva (čl. 3, str. 1).
– Veze koje policija i tajne službe održavaju sa sitnijim kriminalcima nisu predmet ovog zakona, jer je tu reč o uzajamnoj pomoći (čl. 17. a, str. 6).
– Dojavom se ima smatrati jedino izveštaj od kojeg izveštač ne očekuje niti će bogme imati ikakovu polzu (ibid.).
Da naš svet malo više i čita i da malo više putuje (za ovo drugo nije doduše sam kriv), znao bi da je fenomen dostave odavno predmet nauke, na Konferenciji u Sen Galenu 1984. data je bogata genealogija i dosad neosporena nomenklatura prijava. Ubrzo po oslobođenju od nacista, čemu su srpski četnici dali ne mali doprinos, u narodnim demokratijama preovlađivale su prijave usplahirenih članova partije, vaspitanih da neprijatelj nikad ne spava. To su prijave oskudice i jednoumlja (dostava je umela da bude paravan za mnogu privatnu pakost i osvetu, tako tipične, ah, za partizanštinu i komunističko pravoverje, ali uglavnom je imala ideološku podlogu), da bi u docnijem neminovnom razvoju preovladale prijave upodobljene društvu koje je već spoznalo dokolicu. To su prijave za kršenje, recimo, kućnog reda (preglasne žurke, udaranje košarkaškom loptom o fasadu u vreme propisano za popodnevni odmor, mada ja lično nisam nikad video taj pravni akt koji traži da od dva do četiri zamre svaka zvučna aktivnost), potom prijave da neko uzgaja marihuanu, da nije pelcovao kera, a koje nauka vodi kao prijave konformizma i izobilja.
I jedne i druge, međutim, potekle su iz kakve god „društvene svesti“, da bi tek tranzicija rodila prijavu kao vrednost koju država radosno i javno plaća pošto ju je prethodno reklamirala kao svoj najnoviji proizvod. Nudeći petsto dinara za zakinuti račun u bakalnici država rizikuje da joj se, kao ravnogorci u Skupštini Srbije, na vrat retroaktivno nalegne armija doušnika koji nisu bili klasno osvešćeni i nisu tražili da im se to plati… Komšija otkucao par trgovaca koji mu nisu ni rod ni pomoz bog i dobio pola moje penzije, ja prijavio dvojicu drugova, jedan bio na Golom otoku, drugi umro u Zabeli, i nikom ništa, pa je li to u redu, jesmo li se za to borili?
