Tridesetogodišnja Indija

Sedamdesetih godina prošlog veka Indija je bila u modi i (skoro) svakom mlađahnom hipiku-početniku životni cilj. Motiv je bio jednostavan: otići daleko, što dalje od mesta gde trenutno jeste i gde ga „niko ne razume“, napiti se mudrosti u hramovima, meditirati sa joginima, okupati se u Svetoj reci i obavezno se prosvetliti. Putovati avionom nije dolazilo u obzir iz dva razloga: previše je lako za nekoga kome je opis stanja u kome se nalazi odbacivanje blagodeti tehnološkog društva. S druge strane, bilo je i previše skupo. Jedini način putovanja dostojan hodočasnik, ako se Beograd uzme kao polazna tačka, jeste kopneni put preko Bugarske, Turske, Irana, Avganistana i Pakistana, svega desetak hiljada kilometara. Kako zaista toliki put prevaliti, šta jesti i gde spavati, na kom jeziku se sporazumevati bila su drugorazredna pitanja: Istok je, verovalo se, za razliku od Zapada, vrveo od dobrih ljudi spremnih da se nađu putniku-namerniku, da ga nahrane i na konak prime.

Naravno, ništa od zamišljanog nije se ostvarilo, bar ne u mom slučaju. Zapeo sam na prvoj prepreci – novcu. Godine su prolazile, a Indija je za mene bila sve dalja i dalja. Na kraju, ostao je samo sanak pusti, neispunjeni mladalački ideal, koliko god nedotupavan bio.

Trideset godina kasnije, sticajem okolnosti na koje se nije moglo računati, adolescentska maštarija je postala realnost. Uz neke modifikacije, doduše: ovoga puta umesto kopnenih puteva, kako sam onda nameravao, koristiću vazdušne, ne samo jer ovih godina nije zdravo putovati kroz Avganistan, ako je ikada i bilo, nego i zato što više nemam dvadeset godina i što nemam vremena na bacanje. Presudan razlog je, ipak, što je neko drugi platio avionsku kartu.

Bez obzira na to kako se putuje, da bi se na put uopšte krenulo valja obaviti nekoliko pripremnih radnji. U pitanju možda jesu formalnosti, ali one po zakonu pakosti mogu da potraju i zato valja početi na vreme. Pre svega, za razliku od nekih boljih vremena, građanima SCG je za ulazak u Indiju potrebna viza. U indijskoj ambasadi ta procedura traje tri dana, isto toliko potrebno je za britansku tranzitnu vizu ako je obezbeđuje Britiš ervejz.

Zvuči kao rutina, ali nije. Osim fotografija i novca, neophodno je pozivno pismo. Iako je dotično poslato još onomad, i to brzom poštom „od vrata do vrata“ koja, ako je verovati reklami, stiže u „najkraćem mogućem roku“. U konkretnom slučaju, taj „najkraći mogući rok“ za dostavu pošiljke poslate iz Čenaja, nekadašnjeg Madrasa, rastegao se na više od dvadeset dana. Vize su odobrene poslednjeg radnog dana pred polazak.

Priprema za put ne podrazumeva samo formalnosti, avionsku kartu i vizu, već i neke mere predostrožnosti koje obavezne nisu, ali preporučljive jesu. Recimo, vakcinisati se protiv zaraznih bolesti, ovde retkih, ali tamo uobičajenih, na primer infektivne žutice, kolere, žute groznice… Spisak mogućih oboljenja koja se mogu zakačiti je poduži. Od samog saznanja od čega se sve treba zaštititi mnogo vajde nema, jer u Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja imaju samo vakcinu koja štiti od hepatitisa A. Za sve ostale, ko te pita.

Prema štampanom uputstvu Instituta za zaštitu zdravlja Srbije, na put valja poneti omanju apoteku: aspirine, analgine, antibiotike, masti protiv gljivičnih oboljenja, antimalarike… Sve navedeno je za ne daj bože, ako se neki simptom oboljenja detektuje, sem antimalarika koji se moraju preventivno uzimati nedelju dana pre polaska na put, sve vreme boravka tamo i četiri nedelje po povratku. I to, kažu, ne pruža apsolutnu zaštitu. Sezona kiša u severnoj Indiji upravo je završena, i komaraca, pa i onih malaričnih ima na pretek, a jedan od dva obavezna preparata, kako su objasnili u Institutu, može se nabaviti samo „u bolje opremljenim privatnim apotekama“, dok onog drugog kod nas nema uopšte.

Osim lekova, piše, obavezno treba poneti razne masti, gelove i praškove protiv komaraca, vaši i krpelja, tablete za hlorisanje vode, flastere, gaze, alkohol, špriceve za jednokratnu upotrebu (?), pribor za ličnu higijenu (??) i šta još sve ne. Na listu medikamenata i sredstava redukovanu na one koji su mi dostupni dodajem hipermangan, vrlo efikasno dezinfekciono sredstvo koje pritom i imam. Uzdam se da „grom u koprive neće“ i da se u svakom slučaju može bez onoga čega nema. I tamo, uostalom, postoje apoteke, a Indija je jedna od sedam zemalja u svetu koja poseduje tehnologiju za generisanje lekova. Na kraju krajeva, tamo gde je nevolja, tamo je i rešenje. Optimizam pre svega.

Noć pred polazak pripreme su definitivno okončane pakovanjem. Do polaska je ostalo još nekoliko sati. Putnu groznicu, koja mi ne dozvoljava da zaspim, potiskujem pisanjem. Zamišljam: kada ovaj tekst bude pred čitaocima, ja ću već sedeti na obali Svete reke. Već sam video sebe i kako u vodu ulazim. „Samo ti sanjaj. Stojim ti dobra da nećeš“, prenuo me je glas žene mog života. „Završavaj sa pisanjem, vreme je da krenemo.“

Završavam.

Posle „teleportovanja“ iz Beograda u Kalkutu, koje sa presedanjem u Londonu traje otprilike dvadesetak sati, i posle nikotinske krize koja će trajati isto toliko jer u prokletim avionima nije dozvoljeno pušenje, očekuje me petnaestodnevno krstarenje Biharom, „zemljom nirvane“, kako na zvaničnom sajtu ove države piše. Najzad ću stići tamo gde sam želeo da budem još pre trideset godina, baš onde gde se Buda prosvetlio, na sam izvor njegovog Učenja.

Najzad odosmo.