Službena Ljubljana je još za vakta Drnovšekovih liberala stavila "na led" istraživanje koje je naručila vlada tadašnjeg premijera Antona Ropa, zato što je to dokazalo da su pripadnici naroda nekadašnje Jugoslavije u Sloveniji diskriminisani te da im vlast sistematski krši kolektivna prava
NEUGODNA ZAOSTAVŠTINA: Bivši slovenački premijer Anton Rop
Nije prvi put da novinari prozru neku državnu tajnu, dešavalo se to i u Sloveniji, ali da mediji otkriju da je vlada angažovala tim istoričara, pravnika, politologa, sociologa i, uopšte, istraživača, a potom njihov naučni rad proglasila za „državnu tajnu“ – to je nešto drugo. U svetu je dosad bilo uobičajeno da u rang državne tajne uđu papiri poput planova za izradu atomske bombe i drugog razornog oružja, ili dokumentacija o raznim „muljanjima“ političara na vlasti, možda tajnim dogovorima zaraćenih strana… U slovenačkom slučaju, konkretno, tajne su padale kad su novinari obelodanjivali papire o svotama naplaćenim prilikom preprodaje oružja „braći s juga“, tokom embarga a u jeku ratova na tlu raspadajuće SFRJ, početkom devedesetih… Prava novina je, međutim, potez (sada već bivše) vlade, koja je u svrhu smirivanja „predizbornih strasti“ odredila prikrivanje zaključaka tima stručnjaka o položaju narodnih grupa sa korenima u republikama bivše zajedničke države. Etničke grupe, koje čine, po abecednom redu, Albanci, Bošnjaci, Crnogorci, Hrvati, Makedonci i Srbi – otuda skraćenica ABCHMS – u novonastaloj državi Sloveniji nisu priznate kao manjine, iako su, pojedinačno, neke čak nekoliko puta brojnije od ustavno priznatih manjina (Italijana i Mađara, i posebno Roma). Sve je počelo kad je ovdašnji Ured za narodnosti u novembru 2001. godine zatražio od Instututa za pitanja narodnosti da obavi istraživanje o položaju Albanaca, Bošnjaka, Crnogoraca, Hrvata, Makedonaca i Srba. Istraživanje je poručeno kao reakcija na zahtev „nepriznatih manjina“, odnosno njihovih predstavnika, da se konačno sistemski uredi pitanje njihovih (neostvarenih) prava u Sloveniji. Ono što je bilo smišljeno kao kozmetički potez, pretvorilo se, zahvaljujući istrajnosti istraživača, u noćnu moru za nadležni vladin ured, tako da je istraživanje u poslednjoj fazi izrade dobilo predznak „državne tajne“ i stavljeno je na led. Domaći komentatori od otkrivanja ove „državne tajne“ pokušavaju da razumeju i objasne kako se liberalima na vlasti lani potkrao tako sraman potez. Ukratko, u vreme kada su istraživači objedinili rezultate istraživanja, vladi prethodnog premijera Antona Ropa bilo je preko glave polemike zbog „izbrisanih“, pa se bojala da ne iznervira izborno telo novim aferama sa nacionalnim predznakom. Kasnije će direktor Ureda za narodnosti Janez Obreza tvrditi da se njegova kancelarija odlučila na ovako riskantan korak zato što je smatrao da je to jedini način da zaštiti pravo vlade, odnosno „nadležnih organa u Republici Sloveniji“, da se kao naručilac i platiša projekta „prva upozna s razultatima istraživanja“. A pošto je vlada stalno imala „preča posla“, istraživanje je ležalo u fioci direktora Obreze, sve dok mariborska „Večer“ nije prva načela skandal. Tako se saznalo da su postojala dva rada, jer je vlada, zatečena prvim, isti pokušala da minira naručivši drugi rezime prvog. A onda se ni drugi, u bitnom, nije razlikovao od prvog. Kako bilo, rad, koji je od javnosti „štitila“ etiketa u zaglavlju – „zaupno“ (poverljivo), tavorio je prilično dugo po fiokama pre nego što je, na pritisak medija, smešten na veb stranicu Ureda tako vešto, da s mukom može da ga pronađe samo onaj ko zna gde treba da traži.
GURANJE POD TEPIH: Izveštaj koji nije dostupan javnosti
SUMORNASLIKA: Ono što je tako duboko potreslo jedan državni ured i potonju Ropovu vladu (aktuelna vlada Janeza Janše celu stvar jednostavno ignoriše) jeste zaključak, na primer nosioca istraživanja dr Vere Kržišnik-Bukić, da su pripadnici ABCHMS naroda, ili „novih manjina“, u poređenju sa priznatim manjinama pomenutim u slovenačkom ustavu – diskriminisani. I dalje – kolektivna prava nemale grupe pripadnika ABCHMS naroda u Sloveniji jesu ugrožena. Političari svih boja ovde već više od decenije i po pokušavaju da minimalizuju takav zaključak, a sad su im glavobolju zadali „mangupi u sopstvenim redovima“, naučnici i istraživači kojima su poverili posao, pošto oni zadatak nisu obavili površno niti očekivano, već veoma ambiciozno i savesno.
Ukratko, prebrojali su sve one za koje država poslednjih petnaestak godina tvrdi da ne postoje i to u naučnoj formi predstavili aparatčicima iz levice i desnice. Dakle onima koji u ime „očuvanja slovenačkog nacionalnog interesa“ ne žele ni da čuju za tzv. nove manjine, pa ni za sve glasnije zahteve, na primer, bošnjačke zajednice u Sloveniji da joj se priznaju kulturna i politička prava u rangu zaštite manjinskih prava. Tu nimalo nisu pomogli ni alarmantni izveštaji iz kancelarije slovenačkog ombudsmana za zaštitu ljudskih prava, a kad je stvar oko istraživanja totalno zagustila, jedino što se zvanična politika dosetila da uradi bilo je da ućutka šaku istraživača i prikrije rezultate istraživanja koje je naručila. Nije čudo, ako se zna da je dr Kržišnik-Bukić (inače istoričarka) kao rešenje za detektovano stanje predložila da se status tzv. novih manjina uredi na nivou Ustava, dakle zakonom. Koautor istraživanja pod naslovom „Percepcije slovenačke intergracijske politike“ dr Vera Klopčič (stručnjak za područje međunarodnog prava i konvencija koje uređuju prava manjina) predložila je, s druge strane, da se doradi 1999. godine usvojen zakon o uređenju statusa građana iz drugih država naslednica SFRJ tako što bi se u zakon „ubacio“ poseban član koji bi tim manjinama garantovao „očuvanje narodnog identiteta“. Treći istraživač, politolog dr Miran Komac, nije se složio s idejama koleginica, mada je morao da prizna da bi trebalo povećati državne subvencije društvima „neslovenaca“ zato što su „sramno niske“. Iako raznorodni, pa čak i oprečni zaključci o položaju pripadnika ABCHMS naroda, oni su pošteno uspaničili političku vrhušku, koja je u strahu da će, ukoliko „južnjacima“ prizna bilo kakva prava, biti optužena za „izdaju nacionalnih interesa“. Dr Kržišnik-Bukić je zaprepastio takav stav onih koji su naručili istraživanje. Potrošila je godinu dana da ubedi birokrate da je nekorisno i štetno držati istraživanje „na ledu“, ali napor je bio jalov – trebalo se pomiriti s činjenicom da istraživanje ostaje „pod embargom“. „Više od četvrt veka vršim različita istraživanja i sasvim je sigurno da u neko istraživanje ne bih ni krenula kada bih slutila da će mi iko potom reći: ‘Stop! To nije moguće objaviti!’ Takva odluka je donesena naknadno i ja se nisam složila“, objašnjava svoj stav dr Vera Kržišnik-Bukić. Iako je (navodno) podržavaju brojne kolege, u javnosti intelektualni krem slovenačkog društva tim povodom nije bio preterano glasan; politiku prikrivanja rezultata najljuće je i otvoreno javno osudio dr Ljubo Bavcon, profesor Pravnog fakulteta u Ljubljani i prvi predsednik slovenačkog Saveta za ljudska prava. Na osnovu onoga što su o istraživanju izjavili u njega „upeleteni“ istraživači ali i na osnovu samog štiva do koga smo došli, možemo da zapišemo da se radi o veoma opsežnom, hvale vrednom projektu, koji precizno analizira broj i kretanje, ali i aspekte kulturnog života pripadnika naroda sa područja nekadašnje Jugoslavije u Sloveniji. Ukratko, ako pođemo od dr Kržišnik-Bukić, rezultati istraživanja dokazuju da su „pripadnici naroda nekadašnje zajedničke države i njihove zajednice u Republici Sloveniji gurnuti u zapećak društvenog života, a naročito ako ih poredimo sa drugim manjinskim zajednicama koje imaju drugačiji status“. Dr Kržišnik-Bukić naglašava da se tu pre svega radi „o dostojanstvu imena“ manjina ukalupljenih u amorfni naziv ABCHMS, kao i o drugim kolektivnim pravima. Na području bivše zajedničke države ti narodi su imali/uživali jednaka prava sve do osamostaljenja pojedinih republika, kada su, konkretno, pripadnici drugih naroda u Sloveniji „ugušeni u nekoj opštoj neprepoznatljivosti, u formalno-pravnoj nevidljivosti“. To, međutim, nije zanemarljiva grupa, već procenat stanovništva koji bi svaka država teško ignorisala. Slovenija, koja se krajem prošlog veka na papiru izdašno zalagala za ljudska prava, istovremeno je ništa manje izdašno zloupotrebila položaj u kojem su se na njenom suverenom tlu tada našli građani sa ABCHMS prefiksom. I tako je to trajalo više od decenije, što zbog mnogobrojnih problema koji su pripadnike ABCHMS-a snašli posle raspada SFRJ, što zbog međusobno oslabljene komunikacije. Poseban paradoks je da je tu reč o ljudima koji su u 90 odsto slučajeva slovenački državljani. Prema ocenama istraživača „ABCHMS jedinke“ žele da se aktivno uključe u društveni život zemlje u kojoj žive ali ne putem nasilne i prikrivene asimilacije. Ne žele biti zatvoreni u geta, već žude za suživotom sa većinom koja ih otvoreno prezire. Uprkos odijumu većinske populacije prema neodseljenim, preostalim pripadnicima ABCHMS grupe, ti su se u međuvremenu organizovali u zavičajne grupe, a onda i međusobno. Shvatili su da je zajednička akcija jedini način da očuvaju bar neke svoje posebnosti, pre svega kulturne, zato između ostalog od slovenačke države zahtevaju i „takve državne medije, u kojima će moći da se predstave javnosti, poput Mađara i Italijana“.
Dr Kržišnik-Bukić preporučila je, ukratko, vladi da u Sloveniji nastanjene pripadnike naroda sa tla nekadašnje SFR Jugoslavije upiše u Ustav. Znajući na kakav će otpor takav predlog naići, suzila je stvar dodatnim predlogom da država „ABCHMS narodima“ prizna skromniji opseg prava određenih najvišim državnim aktom, što ne bi mnogo opteretilo budžet. Razmišljanje dr Vere Kržišnik-Bukić ostalo je, međutim, usamljeno čak i u okviru Instituta za narodna pitanja. Direktor Mitja Žagar tvrdi da je pravo svakog naručioca da sa proizvodom učini šta želi, a pride naglašava da sa nosiocem projekta ne deli ideje o „ustavnim pravima ABCHMS manjina“. Dr Ilija Dimitrievski, predsednik Koordinacije, udruženja koje čine predsednici različitih kulturnih društava (koje su osnovali narodi poreklom iz bivše SFRJ nastanjeni u Sloveniji), ubeđen je da je istraživanje stavljeno „pod katanac“ upravo zbog „radikalnijeg pristupa“ nosioca istraživanja, jer je za razliku od nje većina ostalih istraživača sklonija „državotvornijem“ zaključku – da je sadašnji položaj tzv. novih manjina dobar i da tu ne treba ništa menjati. Nema sumnje da se pripadnici rečenih manjina nikako ne slažu sa zvaničnom, lažiranom projekcijom o „konzumiranim posebnim pravima“ pripadnika tzv. novih manjina, koju im godinama nameće okolina i politika. Naprotiv. Više ne pristaju na ovdašnju podelu na „autohtone“ i „neautohtone“, odnosno „nove manjine“, koja nema osnova niti u jednom relevantnom međunarodnom dokumentu, a koja je u nastajanju slovenačke države poslužila da se uskrate manjinska prava „južnjacima“. Da je položaj nemušto klasifikovanih ABCHMS manjina u Sloveniji zaista težak upozorio je pre nekoliko dana i Amnesti internešenel, uz alarmantne brojke. Čak je i poslednji popis stanovništva, iako tempiran da suzbije izjašnjavanje o narodnosti, pokazao da više od 200.000 građana Slovenije ima korene u nekoj od republika bivše SFRJ. Prema službenim podacima, u Sloveniju se od 1954. godine do danas doselilo 350.000 ljudi sa prostora druge Jugoslavije, a odselilo oko 200.000.
RAVNOPRAVNIIRAVNOPRAVNIJI: Pripadnici ABCHMS življa snovali su, svi zajedno, u Sloveniji 64 društva. Pojedinci, kao i svi ostali građani Slovenije, imaju glasačko pravo, plaćaju porez, podmiruju tv-pretplatu i sve državne dažbine, a njihova društva iz državne kase (preko Ministarstva kulture) godišnje dobiju na ime subvencija jedva 17 miliona tolara, tek toliko da ih s mukom i iz inata održe na rubu egzistencije, pošto ocenjuju da bi minimum koji bi zadovoljio bar redovne aktivnosti, iznosio oko 60 do 70 miliona tolara. Za razliku od 64 „ABCHMS društva“, država izdašno finansira dve priznate manjine (uprkos njihovom skromnom udelu u procentu ukupne populacije), tako da mađarska i italijanska manjina imaju svoje novine, emisije na televiziji i radiju, nastavu na maternjem jeziku i škole, pa čak i po jednog predstavnika u parlamentu. Sve to ABCHMS pripadnici, bez obzira na njihovu brojčanu nadmoć – nemaju. Zaštitu prava svojih sunarodnika i njihovo sistemsko uređenje zahtevale su do sad Hrvatska i Bosna (koja je slovenačkom parlamentu uručila posebnu rezoluciju, tražeći da se takva prava obezbede za sve građane iz bivše SFRJ). Nedavno im se pridružila i Srbija. Neki slovenački mediji su s pažnjom, drugi s nervozom, preneli vest da je iz Beograda (tačnije, iz Ministarstva za dijasporu) na adresu slovenačkog parlamenta stigao zvaničan predlog o uređenju prava Srba koji žive u Sloveniji. Zamenik ministra za dijasporu Aleksandar Čotrić je novinaru „Dela“ taj potez pravdao činjenicom da su Srbi u Sloveniji autohton narod već nekoliko vekova te da brojka od oko 39.000 stanovnika Slovenije, koji su se na popisu 2002. godine izjasnili kao Srbi, svedoči da oni danas predstavljaju najbrojniju narodnu grupaciju na teritoriji Slovenije. Deo domaće štampe je opisane zahteve (Hrvatske, Bosne, Srbije) odbacio kao preterane. Srbi iz sedam sela u Beloj Krajini slušali su nastavu na svom jeziku sve do 1964. godine, kada je takva praksa napuštena. U Ljubljani i u nekim drugim gradovima širom Slovenije postojala je nastava na srpskom jeziku sve do raspada bivše države. Razumljivo, jedan od aktuelnih zahteva srpske vlade prema kolegama u Sloveniji jeste da se Srbima koji žive u Sloveniji omogući nastava na maternjem jeziku. „U Sloveniji nema nijedne škole sa dodatnom nastavom na srpskom jeziku kao što je to slučaj u Nemačkoj, gde Srbi nisu manjina ali nemačka država (odnosno pokrajine) daje budžetska sredstva za takvu nastavu. Mi podržavamo potpunu integraciju pripadnika srpskog naroda u slovenačko društvo, a priznanje statusa manjine dalo bi podsticaj njihovom uspešnijem uključivanju u ekonomski, politički i kulturni život“, izjavio je za slovenačke medije Aleksandar Čotrić. Nema sumnje da bi svi ovakvi i slični zahtevi koji stižu na adresu slovenačkih vlasti često iz Zagreba, još češće iz Sarajeva i ređe iz Beograda, pali na jalovo tlo, da se stvar nije pročula. Predstavnici nepriznatih ne oslanjaju se toliko na matice, koliko na mogućnosti koje im nudi ujedinjena Evropa, pa su funkcionerima iz Saveta Evrope saopštili svoja očekivanja i kritike na račun politike vlade u Ljubljani. Tako su Evropska komisija za borbu protiv diskriminacije (ECRI) i evropski komesar za ljudska prava Žil Roble već nekoliko puta opomenuli Sloveniju da bi bilo dobro da preispita svoje zakonodavstvo u vezi sa zaštitom manjina. Deklarativno izuzetno visoka zaštita (privilegovanih) brojčano simboličnih manjina potpuno je nesrazmerna situaciji u koju su ugurane sve ostale, iako brojčano mnogo veće nacionalne grupe. Pripadnici ABCHMS naroda posle raspada SFRJ u Sloveniji nemaju baš nikakva prava i „svetlosne godine“ ih dele od ikakve „pozitivne diskriminacije“. Prema podacima iz pretposlednjeg popisa stanovništva iz 1991. godine, u Sloveniji je uz „domoroce“ živelo 53.688 Hrvata, 47.097 Srba, 26.725 Muslimana, 12.237 Jugoslovena, 8499 Mađara, 4233 Crnogorca, 4412 Makedonaca, 3558 Albanaca, 3063 Italijana, 2282 Roma, 546 Nemaca, 322 Čeha i manji broj drugih naroda. Podaci su na poslednjem popisu iz 2002. godine korigovani, ali i uprkos tome zbir svih ABCHMS manjina prelazi cifru od 200.000, ili oko deset odsto ukupnog broja stanovnika Slovenije. Većina slovenačkih političara i stručnjaka za „manjine“ na primedbu da „iz popisa stanovništva proizlazi da su neki narodi brojniji od onih koji su zaštićeni Ustavom“ odgovara floskulama tipa: „brojnost neke populacije ne znači ništa i ključni su drugi faktori – autohtonost, kompaktnost, itd.“. Retki glasovi iz utanjenog civilnog društva upozoravaju da su takvi argumenti lažni, i to iz dva razloga. Prvo, „autohtonost“ kao kriterijum, u skladu sa definicijama koje su poznate u međunarodnim organizacijama, nije uslov za priznavanje i poštovanje prava neke manjine. Sve definicije „manjina“ pretpostavljaju samo „trajnu i dužu vezu“ neke dislocirane narodne grupe s maticom. Što se tiče stručnih enciklopedija o manjinama, ta „duža veza“ se ponegde meri čak i kroz samo dve generacije. Mađarska je, recimo, jedina država koja je kao kriterijum za priznavanje prava nekoj manjini uvela vremensko ograničenje – nema manjine ako ona tamo ne živi bar 100 godina. Jasno, službena Budimpešta ostala je unikat u ovakvom ograničavanju prava manjina. Drugo, nepriznatim manjinama u Sloveniji, prvenstveno Hrvatima i Srbima (toj kategoriji su u godinama posle osamostaljenja pokušavali da se pridruže i Nemci), nije moguće negirati da su autohtone. Srbi su se na teritoriji slovenačke Bele Krajine pojavili još oko 1530. Da činjenice nisu takve, slovenačka država bi lakše iznosila tvrdnju o „neautohtonosti“ nepriznatih narodnih grupa. Još pre velikih migracija, znači pre pedesetih godina prošlog veka, zabeleženo je da je u Sloveniji živelo 11.225 Srba i 1365 Crnogoraca. Što se školstva tiče, ljubljanska osnovna škola „Prežihov Voranc“, koja je među poslednjima održavala nastavu na srpskohrvatskom jeziku, 1992. godine odlukom opštine Ljubljana istu ukida . Poslednja odeljenja su rasformirana 1998. godine. Jedan od argumenata bila je i tvrdnja da takva nastava nije potrebna, pošto je to bila „jugoslovenska privilegija“, kao i da u samostalnoj Sloveniji nastava na srpskohrvatskom jeziku nije primerena za đake „koji su uglavnom dobili državljanstvo Slovenije“. A da se mnogo može postići ako postoji dobra volja dokazuje neverovatan uspeh mikromanjine Nemaca koji žive u Sloveniji. Nemci, tj. Staroaustijanci broje oko 350 do 500 duša, ali su pre nekoliko godina isposlovali brojne pogodnosti zahvaljujući potpisivanju posebnog „kulturnog sporazuma“ između Slovenije i Austrije. Za samo tri meseca, od izrazito negativnog raspoloženja slovenačkog ministra spoljnih poslova, koji je izjavio da „ne zna za nemačku, odnosno austrijsku manjinu u Sloveniji“, Slovenija je posle ljutih reakcija iz austrijske Koruške i Beča naprasno uvidela da postoji „nepostojeće“ i pristala na dogovor o kulturnom sporazumu i konkretnim pravima za ovu manjinu u Sloveniji. Možda je sada, u procvatu saradnje i dobrih odnosa između Slovenije i Srbije, konačno došlo vreme da se na civilizovan način uredi opisano stanje. A ono je ne samo neuredno i krajnje nekulturno već diskriminirajuće, pri čemu takav odnos ne trpe samo Srbi nego i svi drugi narodi sa tla bivše SFRJ, ujedinjeni pod amorfnu, teško izgovorljivu, sprdnje radi izmišljenu, potpuno autohtono-slovenačku kovanicu – ABCHMS.
Učitelj u svetu, debakl kod kuće
Slovenija se ni godinu dana od ulaska u Evropsku uniju našla u važnoj ulozi predsedavajuće OEBS-a. I dok ministar spoljni Dimitrij Rupel putuje po svetu od Kosova preko Ukrajine do Kazahstana i Uzbekistana, pa nazad do Brisela, Strazbura i Ljubljane, matična država Slovenija, najednom se našla u okruženju ne baš prijatnih rasprava sa svojim komšijama (sa izuzetkom Mađarske). U jednoj rečenici, stanje podseća na misao iz knjige poznatog slovenačkog dečjeg pisca gde otac teši sina: „Ne sekiraj se, ako ništa ne naučiš u školi, onda ćeš učiti druge.“ O čemu je reč? Sve je počelo pre oko mesec dana ustoličenjem „dana uspomena na fojbe“, novog italijanskog praznika, koji je posvećen italijanskim žrtvama, likvidiranim od partizanske ruke posle Drugog svetskog rata. Proslavi u Trstu, kojoj su prisustvovala dva ministra iz Berluskonijeve vlade, poseban ton i značaj dao je igrani film Srceujami, snimljen u Crnoj Gori sa glumcima iz SCG, koji prikazuje zločine Titovih partizana. Tempiranje je bilo vešto, tako da su u isto vreme počele da stižu vesti o nekoliko hiljada, čak desetina hiljada ljudi kojima su jugoslovenski organi nezakonito oduzeli državljanstvo, posle čega je službena Ljubljana naslutila sasvim nove probleme sa potpuno novom kategorijom „izbrisanih“. Predsednik vlade Janez Janša prvo se „vadio“ da pojma nema o čemu je reč, na šta su se pojačavale ne samo italijanske optužbe na račun odgovornosti aktuelne Slovenije za zločine u fojbama nego i nezadovoljstvo javnosti u Sloveniji. Na kraju je Janšin kabinet kao kontrameru predložio uvođenje novog praznika (nešto kao „dan slovenačkog jedinstva“), drugim rečima određen je datum za proslavu priključenja Sloveniji Primorske regije, koja je do kraja Drugog svetskog rata pripadala Italiji. Skoro istovremeno je predsednik austrijskog parlamenta izjavio za ljubljansko „Delo“ da Slovenija nije naslednica SFR Jugoslavije u vezi sa Austrijskim državnim ugovorom, jer je reč o „zatvorenom“ ugovoru, a Slovenija kao takva nije bila „jedna od pogodbenih strana u vreme potpisivanja tog sporazuma“. Usledili su protesti slovenačkog MIP-a, a kao da sve to nije dosta, počeli su novi problemi i na jugu – Hrvatska je zbog slovenačkih „evropskih“ mera slovenačkim kamiondžijama za prevoz robe preko svoje teritorije uvela iste dozvole koje Slovenija zahteva od hrvatskih prevoznika. Potom je iz italijanskog parlamenta procurila vest da sada i Italija, poput Hrvatske, sprema zakon o proširenju „ekološke“, odnosno isključive ekonomske zone u Jadranu, čime bi taj deo Jadranskog mora praktično postao zatvoren. Sloveniju, koja još nema definisane morske granice sa Hrvatskom, takav potez Rima postavlja u veoma nepovoljan položaj, jer je Slovenija zajedno sa Italijom pre manje od godinu dana pokušavala da anulira isti potez Hrvatske i na kraju postigla da jednostrano hrvatsko proglašenje „ribarsko-ekološke zone“ nema uticaja na režim plovidbe slovenačkih, odnosno brodova Evropske unije. U tako pregrejanoj atmosferi, nervozu i nezadovoljstvo još više podgreva čak i samo pominjanje rešavanja pitanja nepriznatih ABCHMS manjina. Tu je suvišno ukazivati na licemerje zvanične Ljubljane i podsećanje da je Slovenija stalno u klinču sa Italijom i Austrijom oko poštovanja prava njenih manjina (dvojezične table i drugo). Upravo zbog toga Slovenija stalno paradira sa visokim standardima koje poštuje kad su u pitanju njene „autohtone“ manjine (italijanska i mađarska), uz napor da ne prizna nijednu drugu manjinu, zbog čega ignoriše ne samo hrvatski i bosanski već i zahtev diplomatije SCG za bolje uređenje statusa pripadnika onih manjina, odnosno građana nekadašnjih republika SFRJ, koji u Sloveniji ne uživaju nikakvu manjinsku zaštitu.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!