Iako je svedočenje Čedomira Jovanovića pred Specijalnim sudom donelo mnogo više objašnjavanja poznatog nego otkrivanja novog, ono je ipak bilo svojevrsni spektakl. Bilo je tu priča o Šilerovoj, Vojislavu Koštunici, pištoljima, mercedesima, posetama zatvoru, tajnim večerama, bazenima; bilo je optužbi, uvreda, svađa, smeha, aplauza, udaranja tašnama. Kad se sve sabere i oduzme, čini se ipak da smo istini nekako bliže... Ako ne istini o ubistvu Zorana Đinđića, ono bar istini o tome ko smo, kakvi smo i na kakvom mestu živimo
Da su svedočenje Čedomira Jovanovića na suđenju optuženima za ubistvo Zorana Đinđića i njegov intervju za TV B92 bili deo nekakve pozorišne predstave ili postmodernog hepeninga, kritičari zaista ne bi imali težak posao. Rekli bi jednostavno da su tog 11. i 12. aprila, što na daskama Specijalnog suda, što pred TV kamerama, imali prilike da vide uglavnom ubedljiv nastup glavnih aktera, zanimljiv uvod, pomalo razvučen i uspavljujući zaplet i, konačno, veliko, zaista veliko, finale. To bi se, dakle, desilo da je reč o pozorištu… Pošto je reč o turobnoj realnosti života u Srbiji i pošto se u ovom slučaju pozorišni kritičari ne pitaju, opis čitave stvari izgleda ovako: mnogo toga već poznatog obogaćeno obiljem manje poznatih detalja, mnogo ponavljanja opštih mesta, mnogo emocija svih učesnika i opet ista stvar – veliko finale u vidu direktnog suočenja Čedomira Jovanovića s prvooptuženim za ubistvo srpskog premijera Miloradom Ulemekom Legijom.
PRVI ČIN: Iako je u trenutku objavljivanja ovog broja „Vremena“ javnost već detaljno obaveštena o svim bitnim elementima svedočenja bivšeg potpredsednika Vlade, red je da na ponešto ipak podsetimo. Tokom prvog dana nastupa u Specijalnom sudu, Čedomir Jovanović je pre svega naveo da su Vojislav Koštunica i njegovi saradnici odgovorni za smrt Zorana Đinđića (znači, ne krivi, već odgovorni), kao i da su neki od njih odlazili u kuću Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici – u tom kontekstu, istakao je Zorana Šamija, Gorana Ilića, Gradimira Nalića i Radeta Bulatovića. Izneo je takođe da mu je Ulemek 5. oktobra 2001. lično saopštio da je uspostavio kontakt sa Acom Tomićem, kao i da se tom prilikom sa njim sastao u Spasojevićevoj kući. Pored toga, saopštio je niz detalja o pobuni JSO-a u novembru 2001, objasnio kako su i zašto on i Zoran Đinđić usred te pobune otišli u sedište JSO-a u Kuli, zašto je iscepao ostavku koju je napisao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović i detaljno opisao kakve su emocije članovi Đinđićeve vlade gajili spram prvooptuženog. Uz Ulemeka, jedna od glavnih tema bio je Dušan Spasojević – na samom početku, Jovanović je negirao da je Dušanu Mihajloviću naredio da Spasojeviću omogući policijsko obezbeđenje, da bi posle toga negirao i često pominjane tvrdnje o tome da je Spasojevićevu suprugu i ćerku uvodio u Centralni zatvor. Tokom prvog dana svedočenja, javnost je još saznala da je posle pucnjave u klubu „Stupica“ u junu 2001. Jovanović na razne načine morao da ubeđuje vođe JSO-a da je Ulemek samo uhapšen, a ne isporučen Hagu; da je Ulemekova supruga „celo prepodne zvala Vladu, ali da se nije probila dalje od centrale“; da je potom organizovana njena poseta pritvorenom suprugu; da je, konačno, Jovanović posle Ulemekovog puštanja otišao u njegovu kuću na razgovor i da je tom razgovoru prisustvovao Milorad Bracanović. Jovanović je istog dana rekao da su izjave svedoka u procesu za ubistvo na Ibarskoj magistrali povučene neposredno posle ubistva Momira Gavrilovića jer se smatralo da „DS neće izdržati tu aferu“. U tom delu priče, bivši potpredsednik Vlade naveo je da je upravo posle ubistva Gavrilovića iz pritvora „u tišini“ pušten i Dušan Spasojević (tada osumnjičen za otmicu Miroslava Miškovića), da je pre toga Spasojević pristao da svedoči o nekim slučajevima, kao i da je „pred njegovom ćelijom“, neposredno pre puštanja, zatečen naoružan čovek koji je uhapšen na Voždovcu i potom prebacivan iz jedne policijske stanice u drugu. „Kako je moguće da on prođe sve to i da pritom pri sebi ima oružje? I na šta bismo mi ličili da se takvom svedoku kao što je Spasojević nešto dogodilo u zatvoru? Jednostavno, bili bismo optuživani, kao i u mnogim drugim prilikama“, objasnio je Jovanović ilustrujući kako su iz MUP-a curile informacije i kako se u određenom trenutku nikom zapravo nije moglo verovati.
Pored svega ovoga, Jovanović je izneo i nekoliko detalja koji se nisu našli na naslovnim stranicama, verovatno zato što je o njima već ranije bilo reči. Tako je, recimo, pomenuto da su posle 5. oktobra 2000. Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević pregovarali o tome da Milošević postane premijer nove savezne vlade, ali da je Koštunica na kraju konstatovao kako se s tim ne bi saglasili „ekstremni delovi Demokratske stranke“. Takođe, Jovanović je objasnio i zašto u Đinđićevoj vladi mesto ministra policije nije zauzeo Gradimir Nalić, kako se krajem 2000. očekivalo: po njemu, to rešenje je bilo neprihvatljivo zato što je Nalić na slavi JSO-a u novembru 2000. pozvao Jedinicu da podrži „prave patriote, a ne one s kojima ste se dogovorili“.
ČIN U SENCI FINALA: Za razliku od prvog dana, tokom kojeg se u sudnici moglo čuti i nešto novih detalja već poznatih priča, drugi dan Jovanovićevog svedočenja protekao je u objašnjavanju ranije rečenog, ali i u na momente vrlo uzbudljivim raspravama. Naime, on je detaljnije opisao situaciju neposredno pred ubistvo Zorana Đinđića, istakavši kako je veliko hapšenje čelnika zemunskog klana i vođa Jedinice za specijalne operacije trebalo da se dogodi samo dan posle 12. marta i da su vršene poslednje provere lokacije traženih lica koja su u to vreme promenila „svoj uobičajeni način ponašanja i komunikacija“. Takođe, nebrojeno puta ponovljena je hronologija Jovanovićevih poseta Šilerovoj i Centralnom zatvoru, kao i priča o širini njegovih nezvaničnih ovlašćenja – sve, naravno, uz dobro poznate zaključke i teze. Odgovarajući na pitanja advokata optuženih, on je rekao da suprugu Dušana Spasojevića nije upoznao, da nije upoznao ni Mileta Lukovića, da nikada nije sedeo na bazenu u Šilerovoj, da ga tamo nije posluživao „tamnoputi momak sa zaliscima“ (kako ga je pitao jedan od advokata), da od Spasojevića nije dobio ni mercedes ni pištolj, da mu je Dragoljub Marković prijatelj, da se Marković i Ljubiša Buha poznaju od detinjstva, da je Buha preko Markovića povremeno upozoravao Jovanovića na opasnosti koje prete liderima DOS-a, kao i da Buha nije imao nikakvu ulogu u događajima 5. oktobra.
Ipak, jedan od najzanimljivijih delova tog svedočenja bio je zapravo Jovanovićev sukob sa Ulemekovim advokatom Slobodanom Milivojevićem. Naime, iako je prethodnog dana istakao kako je Vlada posle Miškovićeve otmice u pritvoru „koliko god je mogla“ zadržala Dušana Spasojevića, Jovanović je ovaj put ipak rekao nešto drugo: „Posle te otmice, Spasojević je pušten, a njegov advokat Slobodan Milivojević zna kome je platio da bi se to desilo.“ Na pitanje Milivojevića da kaže ko je konkretno potplaćen, bivši potpredsednik Vlade je odgovorio: „Ne mogu da kažem kome ste dali, ali ste dali 200.000 maraka.“ U obraćanju novinarima posle svedočenja, Milivojević je negirao ovakve optužbe, rekavši da je priča o 200.000 maraka zloupotrebljena – navodno, on je kao advokat u to vreme prodao Spasojevićevu kuću, a čitava transakcija bila je „teška“ 250.000 maraka.
Kako bilo, posle Milivojevića, na red je došao i Nenad Vukasović, advokat Zvezdana Jovanovića – pošto ga je svedok indirektno prozvao kao saradnika DB-a, Vukasović je ljutito konstatovao kako ga Jovanović vređa, jer „ja nisam bio saradnik, već pripadnik DB-a“. Tokom duela sa Vukasovićem, jedno od glavnih pitanja advokata bilo je „da li su Dušan Spasojević i Mile Luković bili uhapšeni?“. Svedok je potom više puta ponovio da su oni ubijeni, a ne uhapšeni, a čitava stvar završena je konstatacijom kako je „nama najmanje odgovaralo da se izgube tako važni svedoci“.
Tokom dvodnevnog svedočenja Čedomira Jovanovića pred Specijalnim sudom otvoreno je nekoliko zanimljivih pitanja, pomenut niz detalja vrednih pažnje, ali je opšta ocena da se nije čulo baš mnogo spektakularno novog. U tom smislu, svedočenje je zaista daleko od onoga što se očekivalo posle bezbroj Jovanovićevih najava da će sve što zna reći tek pred sudom. Ostalo je nesporno da Jovanović mnogo toga zna, ali je isto tako nesporno da se to što on zna s teškom mukom probijalo „između redova“, tj. između onoga što je više ocena, procena i generalna slika nego neka nova činjenica. Iako je na pitanje jednog od advokata da li iznosi svoje opservacije ili konkretne stvari, Jovanović istakao kako bi, u slučaju da iznosi opservacije „ovo svedočenje trajalo mesecima“, utisak je da je bivši potpredsednik Vlade više objašnjavao, nego otkrivao. No, očekivanja onih koji su od dvodnevnog svedočenja mnogo očekivali ipak nisu izneverena – zahvaljujući finalu čitavog spektakla, vredelo je odslušati čak i ono što se već dugo zna. Poštujući proceduru, predsednik sudskog veća je, posle advokata oštećenih i optuženih, priliku za postavljanje pitanja pružio i optuženima – prisutni su očekivali da će pitanja imati i prvooptuženi Ulemek, kao i često pominjani Dejan Milenković Bagzi i Saša Pejaković. Ali, tu dolazimo do velikog preokreta… Pošto je prvooptuženi objasnio kako posle „niza neistina i nebuloza“ ne želi da postavlja pitanja i da umesto toga traži suočenje sa svedokom, ostali optuženi nisu pokazali želju za ispitivanjem i reč je prepuštena bivšem komandantu JSO-a (koji je obrazložio da suočenje traži „po osnovu“ neslaganja njegovog iskaza sa Jovanovićevim po mnogim bitnim pitanjima). Sudsko veće dozvoljava suočenje, Ulemeka izvode iz dela za optužene, Jovanović se okreće ka njemu i uz osmeh konstatuje kako mu je „veliko zadovoljstvo što može da porazgovara sa ubicom Zorana Đinđića“. Ulemek onda traži od suda da spreči svedoka da ga vređa, na šta svedok odgovara u holivudskom stilu: „Ti si biološka uvreda. Ti kad ćutiš, vređaš.“ Sledile su pretnje („Ako ovako nastavi da priča, završiće u bolnici“, Ulemek), dalje uvrede („Da biste uvredili nečije dostojanstvo, to dostojanstvo mora da postoji“, Jovanović, „On je u agoniji“, Ulemek) i vrlo malo konkretnog dijaloga tokom kojeg je svaka strana, naravno, ostala pri prvobitnim izjavama.
Ocene ovakvog epiloga su neposredno po okončanju svedočenja bile različite. Po jednima, Jovanović je bio neubedljiv, previše emotivan i nimalo na nivou svega onoga što je prethodno rekao sudijama. Po drugima, „konačno je uradio pravu stvar“, odnosno bio baš ono što se od njega i očekuje. Kad se sve sabere i oduzme, biće da su i jedni i drugi u pravu. S jedne strane, činjenica je da Jovanoviću nije trebalo da završnim nastupom nekako baci u senku sve što je pre toga ispričao, da njegovo ponašanje nije nimalo nalikovalo ponašanju jednog političara i da ono nema nikakve veze s utvrđivanjem konačne istine zbog koje se i našao pred Specijalnim sudom. S druge strane, činjenica je da je emotivnost u određenim trenucima dozvoljena svima, pa i Čedomiru Jovanoviću. Činjenica je da u određenim trenucima čovek može (ponekad i mora) da tamo nekom Marku/Janku/Legiji kaže šta o njemu zapravo misli – koliko god to ne bilo na nivou zadatka i politike. Pored svega toga, takođe je činjenica da je Jovanović u svom završnom nastupu, možda čak i nesvesno, ispao prilično praktičan. Naime, ono što je on izgovorio Legiji, zapravo su reči koje bi prvooptuženom Ulemeku uputio i svaki običan građanin – istovremeno nemoćan i kivan zbog onoga što se dogodilo Zoranu Đinđiću i Srbiji 12. marta 2003. Ako se zna da je još i pre ovog svedočenja Čeda krenuo u pohod za političko pridobijanje baš takvih, nemoćnih i kivnih istovremeno, jasno je da od ovog „ispada“ može da ima samo vajde.
Kako god da okrenemo, vredelo (mu) je.
Prema Jovanovićevom svedočenju, po završetku pobune JSO-a predstavnici Jedinice napisali su saopštenje koje je za Vladu bilo neprihvatljivo, pa je s tim u vezi usred noći pozvan u kabinet Dušana Mihajlovića. „To saopštenje je bilo gore od onih hamera na ulicama, pravo poniženje vlasti“, objasnio je.
Kako bilo, odlučeno je da se napiše novo, pa je u kabinet pozvan i Milorad Ulemek. U to vreme, kako kaže Jovanović, na Mihajlovićevom zidu visile su fotografije tridesetak najvećih nerazrešenih zločina i poster s pozivom građanima da, za naknadu od 300.000 nemačkih maraka, vlastima proslede sva obaveštenja koja bi mogla doprineti otkrivanju počinilaca. „Pa, ja bih mogao da vam uzmem bar pet miliona maraka“, rekao je Ulemek ušavši u kancelariju i gledajući poster.
Da bi spektakl drugog dela svedočenja bio kompletan, pobrino se, kako to već obično biva, ženski rod. Glavnu ulogu imala je Aleksandra, supruga Milorada Ulemeka, koja je prisustvovala čitavom svedočenju, uvek praćena dobro razvijenim i „opasno izgledajućim“ momkom. Neposredno po suočenju Ulemeka i Jovanovića, u suzama je izletela iz galerije za publiku i posle toga jednostavno nestala. No, dok je Jovanović izlazio iz sudnice iznenada se pojavila, prišla mu, udarila ga tašnom i saopštila mu da je „uvreda za ljudski rod“. Jovanović je ovaj put ostao hladan.
Sve ono što je 11. aprila 2005. ispričao u Specijalnom sudu, Čedomir Jovanović je u kraćoj formi rekao i u intervjuu koji je ranije dao za emisiju „Insajder“, a koji je emitovan te večeri. Jedina bitnija razlika jeste deo koji se odnosi na Srpsku pravoslavnu crkvu – u sudu nepomenuta, SPC je u „Insajderu“ ozbiljno optužena za mnoge stvari, između ostalog i za „falsifikovanje patrijarhove uskršnje poslanice“ 2003. godine. Prilično necrkvenim i nehrišćanskim jezikom, SPC je Jovanovićeve tvrdnje demantovala i o tome će verovatno još biti reči. Ono što je ipak očigledno jeste da deo pomenute (navodno falsifikovane) poslanice zvuči u najmanju ruku čudno. Naime, samo mesec dana posle ubistva Zorana Đinđića, patrijarh se vernicima obratio i sledećim rečima: „…Ljudi ovoga sveta neprekidno govore o reformama u društvu i pokušavaju da stvore ‘novog čoveka’. Zasnivajući promene na menjanju ‘ništavnih stvari’ i na površnom prilagođavanju duhu ovog veka, bez osećanja živonosnog ognja Vaskrsenja Hristovog, koji sastavlja, obnavlja i ovekovečuje sve čega se dotakne, oni i sami postaju zarobljenici ništavila i prolaznosti. Takvi bi hteli i Crkvu da reformišu, živeći u zabludi da je ona slična zemaljskim, ljudskim organizacijama, koje, da bi opstale, moraju stalno da se menjaju i prilagođavaju…“
O falsifikovanju ovog puta neće biti reči. Neumesnost je očigledna.
Sudnica 1 Specijalnog suda ima dve galerije za publiku: po nepisanom pravilu, na gornjoj se skuplja „obična“ publika, dok je donja rezervisana za porodice optuženih. Tokom svedočenja Čedomira Jovanovića obe su bile pune, ali je na donjoj svakako bilo zanimljivije. Publika je tu, naime, bila prilično aktivna: nestrpljivo coktanje tokom izlaganja opštih mesta i prikaza političke situacije u određenim trenucima, konstantno se smenjivalo sa smehom, negodovanjem i čudesnim komentarima na svaki iskaz koji se ticao zemunskog klana, kuće u Šilerovoj ulici. „Nekad nam je bio gospodar, a sad tu palamudi“, „Kao da mu je ovo skupština, što ga neko ne prekine?“, „Žešla, Čedo“, komentarisale su majke, supruge, rodbina i prijatelji optuženih razmenjujući poglede sa svojim bližnjima smeštenim iza neprobojnog stakla, ali neposredno ispred njih. Najviše komentara izazvale su Jovanovićeve tvrdnje da nije primio nikakav poklon od Spasojevića, da u trenutku kad se sastao s Ulemekom u Šilerovoj „nije ni znao da je to Spasojevićeva kuća“, kao i tvrdnja da je oružje zatečeno u policijskoj stanici u Majke Jevrosime 5. oktobra vraćeno MUP-u. Grohotan smeh izazvala je Jovanovićeva izjava da je često odlazio kod Dušana Mihajlovića u Valjevo jer je tamo „posećivao manastire“, a priličan bes teza o tome da „Zvezdan Jovanović nije ubio samo jednog čoveka“.
Prava ekstaza nastala je tokom konsultacija sudskog veća o zahtevu Ulemeka za suočenje s Jovanovićem: „E, Čeda moli boga da ne prihvate“, „Stiska čovek ono dugme Kljajeviću da ne dozvoli“, „Čoveče, kako mu je loše! Pogledaj ga, što je ubledeo!“. Inače, tokom suočavanja, svaku Jovanovićevu izjavu pratio je aplauz s gornje, a svaku Ulemekovu aplauz s donje galerije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
