Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao!

Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. U ispitnom odboru Filozofskog fakulteta bila su tog 20. januara 1922. neka od najznačajnijih imena naše nauke: dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. Tema Ksenijine teze bila je „Brunovo učenje o najmanjem“, dakle učenje renesansnog mislioca Đordana Bruna o trostrukom minimumu, „o poslednjim nedeljivim delovima materije“ koje je on izložio u spisu De Triplici Minimo et Mensura.

Kako je Ksenija kasnije pričala, odbrana njene teze bila je prvorazredan događaj: „Velika univerzitetska sala bila je dupke puna studenata i beogradskog sveta, tako da smo petorica mojih ispitivača i ja jedva disali.“

U monografiji Anđelke Vuletić prvi put su objavljeni mnogi dokumenti u vezi sa „slučajem Ksenije Atanasijević“, prvi put su sveobuhvatno sagledani i život i delo ove značajne naučnice. Tako, na primer, nalazimo i jedno svedočenje dr Đorđa Vida Tomaševića o bizarnoj atmosferi koja je vladala za vreme odbrane te istorijske doktorske teze: neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Ksenija Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz diskretne geometrije. Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od velikih matematičara zabezeknuto se okrenuo drugome i upitao: „Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?“

Očigledno, ta fina gospoda, slavni naučnici svetskog glasa, hipermetafizičari, matematičari i paleontolozi, bili su neskriveni muški šovinisti. Značaj ove doktorske disertacije odmah je visoko ocenjen i u domaćoj i u stranoj stručnoj javnosti. Ksenija je tada imala 28 godina.

Sanjala je o univerzitetskoj karijeri, ali se u akademskim krugovima o njenoj docenturi vodi žestoka rasprava.

Ljiljana Vuletić piše:

„Ishod te rasprave neizvestan je. Na jednoj strani, takav autoritet kakav je Branislav Petronijević, koji je podržava, a na drugoj, izgleda, gotovo svi ostali. Neki profesori Beogradskog univerziteta predlažu da se sa izborom sačeka dok Ksenija ne štampa disertaciju na francuskom i dok evropska kritika ne izrekne povoljnu ocenu o delu.“

U to vreme na fakultetima u celoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo nijedne žene u nastavničkom zvanju docenta. Da li će Ksenija Atanasijević napraviti taj prodor u svet u kome su suvereno dominirali muškarci? Monografija Ljiljane Vuletić vrlo dokumentovano i detaljno svedoči o ceni ovog prodora.

U iščekivanju odluke o docenturi Ksenija grozničavo radi: na Narodnom univerzitetu u Beogradu drži predavanja o Sokratu, o Šopenhaueru. Njena predavanja privlače pažnju, intelektualna elita dolazi da je sluša, u novinama – pohvalni prikazi. Poznati naučnik Jovan Cvijić primećuje: „Šteta da jedan takav talenat propada u gimnaziji.“ Ministarstvo prosvete je usmerava upravo u tom pravcu: 4. oktobra 1922. postavlja je za profesora gimnazije u Nišu, ali je već 30. oktobra vraća u Beograd, u Drugu žensku gimnaziju. Za Kseniju je to degradiranje njenih ambicija.

Ipak, njen profesor dr Branislav Petronijević stavlja pred Savet Filozofskog fakulteta predlog da bude izabrana za docenta. Referat potpisuju i dr Dragiša Đurić i docent Nikola Popović. Neki nastavnici nisu mogli ni da zamisle da jedna mlada devojka postane njihova koleginica, iako ispunjava sve uslove: profesor dr Miloš Trivunac na jednoj sednici čak ogorčeno poručuje: „Ima krajeva u Srbiji gde žene u ruku ljube mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!“

Počele su smicalice, izvrdavanja, odlaganja, intrige, komplikacije. Ipak, oktobra 1923. Ksenija Atanasijević je izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta za predmet istorija klasične filozofije. Dekan Vlada Petković ovaj istorijski izbor komentariše rečima da se Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada daje i pristup ženi nastavniku.

SEME RAZDORA: Ksenija Atanasijević je započela da predaje na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta u Beogradu januara 1924. Strepela je kako će biti prihvaćena u akademskoj sredini. Možda njena ispovest najbolje odslikava stanje duhova: kada se pojavila na prvoj sednici fakulteta, srdačno su je dočekali dekan dr Vlada Petković, veliki naučnik Jovan Cvijić, njen profesor Čajkanović, „kao i docenti koji su na sednicama bili neme figure, kao što ću i ja biti…“, pričala je kasnije. Profesor koji je glasao protiv nje, izvinio se… Prišla je velikom naučniku Mihailu Petroviću da mu se predstavi, on joj je stegao ruku uz nekoliko utešnih reči. Čudila se zašto je teši. Čuveni etnolog i retko čestit čovek dr Tihomir Đorđević bio je najeksplicitniji: „Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!“

Ovih reči se Ksenija Atanasijević posle često sećala. Napadi su počeli odmah. Dr Nikola Popović (jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za docenta!) redovno je na svojim časovima otvoreno, pred studentima, napadao mladu koleginicu. Kseniji je bila uteha da ga studenti nisu slušali: „Oni su uvek bili na mojoj strani, oni su uvek bili vrlo pažljivi prema meni, oni su me poštovali. Moja predavanja studentima i moj rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha.“

Već na samom početku njene univerzitetske karijere počelo je ispoljavanje netrpeljivosti i sredstva nisu birana: savremenica ovih događaja Ilinka Arsović piše u Slučaju gđice dr Ksenije Atanasijević da su „…kolege činile sve moguće teškoće, skoro od prvog njenog dolaska među njih, i da su najprilježnije radile na tome da joj ubiju ne samo volju za radom nego i volju za životom. Samo jedan tako jak talenat, kao što je u gđice Atanasijevićeve, bio je u stanju da se održi i afirmira, i pored svih prepreka, zamki, uhođenja i intrigarenja što su neprekidno stavljali na njen put… Kolegijumu Filozofskog fakulteta nije se ni malo svidelo što naša filozofkinja neće da uđe ni u jednu kliku, i što ne pristaje da bude senka ili sluga ni jednog starijeg profesora. Ona je isuviše naglašena individualnost i suviše stvaralački obdarena, da bi mogla napredovati u jednoj jalovoj i ropskoj sredini…“

Uostalom, još kao studentkinja, Ksenija u pismima intimnim prijateljicama ispoljava svoju jaku individualnost, ona se ne zadovoljava da bude samo učenica i sledbenica. Svesna je očekivanja svog profesora Petronijevića: „Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on.“

Autorka monografije Ljiljana Vuletić kaže da je seme razdora među njima posejano već tada. Kseniji je sloboda, lična i stvaralačka, bila potrebna kao vazduh.

Nekolicina Ksenijinih kolega imala je samo jedan cilj: osporiti stručne kvalitete, odnosno kompetentnost Ksenije Atanasijević za položaj docenta. Prema mnogim izvorima i tumačenjima persona dramatis ovih događaja je njen stariji kolega Nikola Popović.

Svemu uprkos, započinje jedno od najplodnijih poglavlja u životu naše naučnice: „…došle su godine oduševljenog rada sa sposobnim, vrednim i jako naklonjenim studentima i stvaralačkog rada“, piše u Biografiji dr Ksenije Atanasijević koja se nalazi u Arhivskoj građi Odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu.

Mlada naučnica živo prati najnovija zbivanja u nauci i u svetu, i kod nas: početkom juna 1924. u „Srpskom književnom glasniku“ Ksenija Atanasijević objavljuje lucidan i vrlo britak kritički prikaz knjige dr Nikole Popovića Tri predavanja iz filozofije. Zamera mu i na sadržini tekstova, i na jeziku, „ne ume da se otkine od sklopa i obrta nemačke fraze; zato njegovo pisanje ostavalja utisak neznanja…“

Bila je ovo zapravo dramatična uvertira u „slučaj dr Ksenije Atanasijević“, neki hroničari kažu – otvorena je Pandorina kutija. Popović ozlojeđeno odgovara mladoj koleginici da je „zauzela pozu visokoučenog učitelja, poučavajući me, razume se, prekorno, u čemu je suština Kantove filozofije… a ona istovremeno ne zna ni neke osnovne stvari o Kantovoj filozofiji… da bi se toga mogao zastideti najprosečniji student filozofije…“.

Polemika se nastavlja: Atanasijevićeva u jednom odgovoru prigovara Popoviću, između ostalog, da nije pomenuo sve svoje kritičare (svi sudovi o njegovoj knjizi bili su jednoglasno negativni), već samo nju i Vladimira Vujića.

Polemika je trajala dve godine. Tačku je stavio Branislav Petronijević, koji je kratko poručio kritičarima da su u Nemačkoj o Nikoli Petroviću date pozitivne ocene.

Ljiljana Vuletić poentira da je ova polemika postavila ne samo pitanje Popovićevih tekstova već i pitanje stanja filozofskog mišljenja kod nas, problematike univerzitetske nastave filozofije, nagoveštavajući smenu generacija u ondašnjoj srpskoj filozofiji.

DRAMATIČNI OBRT: Ksenija Atanasijević je četiri godine predavala filozofiju u zvanju docenta, a onda je na sednici Saveta Filozofskog fakulteta 29. marta 1928. jednoglasno izabrana za vanrednog profesora za celokupnu istoriju filozofije. Predlog za izbor u više zvanje opet je napisao dr Branislav Petronijević, Ksenija je uostalom bila njegov izbor, ona je bila njegov najbriljantniji student, a potpisali su ga dr Nikola Popović i dr Dragiša Đurić.

Po zakonu, da bi ova odluka postala punovažna, morala je biti dostavljena na razmatranje višoj instanci, Univerzitetskom veću, koje je jedino imalo ovlašćenje da odluku potvrdi ili poništi. Neprijatelji Ksenije Atanasijević iskoristili su proceduru za obračun s njom.

Neobično je da se posle jednoglasno donete odluke Saveta Filozofskog fakulteta, a pre njenog iznošenja pred Univerzitetsko veće, oglasio profesor Branislav Petronijević, tada već u penziji, uputivši predstavku protiv izbora Ksenije Atanasijević za vanrednog profesora za celokupnu istoriju filozofije jer „ona njene probleme ne razume u onoj meri u kojoj je to jednom nastavniku potrebno kao što je to pokazao dr Nikola Popović u svome odgovoru na jednu kritiku gđice Atanasijevićeve…“.

Na sednici Univerzitetskog veća, koja je trebalo da našu prvu univerzitetsku nastavnicu promoviše u zvanje vanrednog profesora, dolazi do dramatičnog obrta. Miloje Vasić, profesor „klasične arheologije s obzirom na srpske zemlje“, stavio je primedbu na izbor i optužio je gđicu Atanasijevićevu za plagijat: „u jednom svom članku navela je tekstuelno izvesnog pisca ne naznačujući njega ni njegov rad“. Kako ova navodna činjenica nije bila poznata kada je dr Ksenija Atanasijević jednoglasno izabrana za vanrednog profesora Veće Univerziteta odlučuje „da se izbor gđice Atanasijević vrati Savetu Filozofskog fakulteta na ponovno rešavanje“.

Pandorina kutija je zaista otvorena: ovom odlukom univerzitetskog veća počela je kampanja protiv dr Ksenije Atanasijević koja je vođena i institucionalno i vaninstitucionalno, i spontano i organizovano. Zaista je i skandalozno i neverovatno da je raznim smicalicama akademskih koterija, komplikovanjem institucionalne procedure, pa čak i kršenjem zakona, priznata naučnica, prva žena univerzitetski nastavnik ekskomunicirana sa Beogradskog univerziteta. Ali, to nije samo priča o Kseniji Atanasijević, to je priča i o nama i našim elitama.

(U sledećem broju: Klevete o plagijatu)