Jedna od trajnih, neizlečivih i nepromenjivih (ergo: inherentnih) osobina sovjetskog – kao i svakog totalitarnog – sistema bila je krajnja podozrivost prema nepotkupljivom pogledu Drugog, „autsajdera“, nekoga ko dolazi sa strane u njihov „komunistički raj(h)“ s namerom da potom publikuje svoje utiske o viđenom i doživljenom: takvi Radoznalci su primani s velikom nelagodom, tretirani sa sumnjom (za koju su bila zadužena i razna Službena Lica) i ispraćani sa strepnjom, koja se momentalno pretvarala u besno i žestoko neprijateljstvo i horske salve uvreda i omalovažavanja (svrha: da se glas i uvid – po prirodi stvari subjektivan i „nesavršen“ – nezgodnog i nekontrolisanog Očevica obezvredi, učini moralno ili intelektualno neverodostojnim) ukoliko narečeni pogled nije ispao bez ostatka blagonaklon… Čak su i „levičarenju“ po onodobnim standardima krajnje naklonjeni Andre Žid ili Miroslav Krleža zaradili onolike moskovske bubotke samo zato što nikako nisu uspevali – ideološkom trudu uprkos – da u Zemlji Sovjeta pronađu taj toliko opevani proleterski med i mleko… O tom je i takvom paranoidnom mentalnom ustrojstvu/rastojstvu „sovjetske civilizacije“ i njenih zatoč(e)nika Viktor Jerofejev – poput tolikih drugih ruskih pisaca – sjajno i nesmiljeno svedočio i u recentnom romanu Dobri Staljin.
No, u ovom se uzgrednom zapisu ne radi o Rusiji nekada, nego o Srbiji sada. Način na koji je urnebesno duhoviti i lucidni putopis Viktora Jerofejeva sa njegovog gostovanja na beogradskom Sajmu knjiga (v. „Književnost“ br. 1/2005) primljen u delu ovdašnje javnosti – manje, doduše, kroz javne „iznenađene i uvređene“ prigovore a više kroz kuloarsko nagvaždanje – reći će nam ponešto i o samom piscu, ali bogami i o „objektu“ njegovog posmatranja. Ni za koga, valjda, nije tajna da je Viktor J. „nezgodan“ pisac, jedan od onih koji – kanda usled neizdrživog pritiska „viška“ talenta i pameti – momentalno „skeniraju“ ljudska svojstva i postupke, pretvarajući ih bez pardona u građu za svoje tekstove. U tome on, uostalom, polazi od sebe i svojih bližnjih, a o tome šta je tek uradio „svom narodu“ u briljantnoj Enciklopediji ruske duše, da se i ne govori… E pa, ako je takav bio u prethodnih pet i po decenija svog života i u tolikim svojim knjigama, nije jasno zašto bi se Jerofejev naprasno uprepodobio baš putujući u Beograd, manj’ ako nije zato da ne sekira lokalne komentatore…
Najzanimljivije od svega je to što u „spornom“ tekstu znakovitog naslova Pažljivo s rečima Jerofejev zapravo iskazuje jednu vrstu blago ironične naklonosti prema svemu što vidi i svima koje upoznaje, osim što, eto, nema nameru da propusti lovinu pisca, dakle, da prizore, likove i glasove koji mu dolaze u susret ne propusti kroz svoju „tekstualnu mašinu“. Kako god okreneš, sve je to tek normalno spisateljsko „čuđenje u svetu“, što bi rekao onaj pesnik… U njegovom putopisu nema blazirane mrzovolje, kukumavčenja, neurasteničnog nezadovoljstva literarne Zvezde zbog ove ili one sitnice. Ispada da je baš u tome belaj: da je tekst tako intoniran, s njim bi se bilo mnogo lakše „obračunati“. Ovako, nevolja s njim je baš u tome što ležerno i bez zle volje pogađa pravo u epicentar bolnih tačaka jednog poprilično autističnog, gotovo „sovjetski“ samoizolovanog književno-političkog mikrokosmosa „na ušću dveju reka ispod Avale“, onog koji se prvo groteskno rogušio na ceo svet, a sada se čudi i vređa kada kroz reči bar ponekog gosta iz tog Spoljnog Svemira dobije neprijatan glas o razmerama i vidljivosti svoje propasti, derutnosti, teskobne samoprovincijalizovanosti, svog depresivnog sivila (uzgred, kroz sličnog je „toplog zeca“ nedavno prošao i Dušan Jovanović, nakon što je u Sloveniji objavio putopis iz Beograda). Tjah, to vam je, brothers & sisters, ukalkulisani rizik svakog slobodnog poređenja! Koga je sve to mnogo najedilo, neka pozove Danijela de Boutique Šifera ili Patrika Besona da ga malo razgale, kao što su iznervirani sovjetčici u takvim prigodama zvali u goste najvernije Drugove iz zapadnih kompartija…
No, odakle zapravo ovolika omraza na jednog uzgrednog i nezlobivog putopisca? Na površinskom nivou, za lokalnu je čaršiju atraktivno – jerbo ona prepoznaje „stvarni“ identitet likova – kada Jerofejev piše o ljudima koje je upoznao, o ekscentričnoj spisateljsko-izdavačko-prevodilačkoj florofauni: te Ovaj je pompezno-isprazni Spomenik Samom Sebi, te Onaj je vazda pijan, te Onaj je jurodiv k’o da je karikirani Rus etc. Ali, sve je to manje bitno. Jerofejev zapravo krši jedan strašan Tabu – o kojem ionako ništa ne zna, niti treba da zna – time što jasno notira sivilo, prljavštinu, zapuštenost, temeljitu i nimalo slučajnu propalost mesta u koje je stigao, a što nekome ko je odrastao u doba turobnog „sovjetizma“ i pratećeg čemera ne može promaći, on takve stvari „instinktivno“ zapaža. I pita se u čudu da li je moguće da je taj depresivni epicentar kosmičkog sivila ono isto mesto koje je „sovjetskim ljudima“ nekada bilo pojam slobode?! Tako Jerofejev, možda i ne znajući, domaćinima implicitno postavlja jedno traumatično, iritirajuće pitanje: šta ste vi to, ljudi, u međuvremenu učinili od sebe?! Potom, u infantilnoj i teatralnoj „rusofiliji“ koju prema njemu – kao trenutno dežurnom, valjda „poštenom“ Rusu – emituju znani i neznani, Jerofejev makar nazire mračnjački politički koren, baš kao što prepoznaje i onaj neuporedivi ledeni zadah koji izvire iz prevoditeljkinog živog interesovanja za to „da li je čisti Rus“ (a ne tamo neki mešanac ili nedajbože Jevrejin), i oduševljenja koje sledi nakon potvrdnog odgovora…
Jerofejev je, dakle, bio „nepristojan“ onako kako je to svaki ozbiljan pisac, a to je sorta koja na svetu nije samo zato da bi izvestila o tome kako je markiza izvolela izaći u pet sati, nego i o koječemu što markiza možda i ne bi volela da čita o sebi. Pa se onda markiza silno iznervira, i pokaže se da je u pitanju obična prostakuša, o čemu pisac na početku nije imao pojma. Pa ti onda veruj piscu: taj tera lisicu, istera vuka, i još se smeje, kao, nije to ništa!
Hotel u kojem sam bio smešten pravi je primer ruine preostale iz vremena „vesele“ socijalističke arhitekture, sa rasklimatanim krevetima, madracima, lampama, hodnicima, doručkom, podovima i tim večito zapaljenim smrdljivim cigaretama službenika. Kao da čitav Beograd, koji je u mislima sovjetske liberalne inteligencije bio sinonim za slobodan grad, liči na lutku kojoj su otkinuli glavu. Počelo je još u Šeremetjevu, kada sam video šta se događa u jugoslovenskom avionu. Sve je bilo puno torbi, kao kod Babelja. Putnici u avionu sedeli su na balama robe. Kolena su im udarala u zube. Samo što je avion dodirnuo beogradsku pistu, svi su skočili i počeli da guraju jedni druge paketima i torbama, uvezanim kanapom. Postoje samo dve zemlje na svetu u kojima stjuardese nisu u stanju da obuzdaju taj „pravedni“ torbarski bunt putnika: mi i oni, srodne duše. (…)
