Na mnogim TV-kanalima ovih dana gledali smo reklamu za železaru u Smederevu, gde je svečano puštena u pogon obnovljena visoka peć. Jedan od direktora kompanije US Stil, u radničkom odelu, prvo nam se obrati na engleskom, a zatim se pridruži radnicima koji su u svojevrsnom sletu ispisali telima logo čeličane. Tada nam na srpskom kaže – San je ostvaren! Ovaj nastup Amerikanaca u domaćim medijima pokazao nam je odnos prema radu, jedinstvo uprave i zaposlenih, ukratko veličanje rada i sloge. Ni traga od glamurozne holivudske Amerike, dekadentne i egzotične. Veličaju se radne pobede, kao u doba naše obnove i izgradnje. Ovi maljčiki, koji potpaljuju visoke peći i radosno posmatraju kako se ruda topi, vraćaju nas kultu rada, koji smo ratujući zaboravili. Sličnu sliku mogli smo da vidimo u reportažama sa prijema u američkoj ambasadi povodom 4. jula, praznika koji smo doskoro delili sa Amerima. Videli smo podugačak red zvanica, ali je posluženje bilo domaćinski skromno. Klopa iz Mekdonaldsa i sokovi u kartonskim čašama – ništa luksuzno. Osrednji privatnik u Srbiji pravi neuporedivo pompeznije proslave, a o državnim institucijama da ne govorimo. Sve troškove žurke plaćaju poreski obveznici u Americi, pa je shodno tome neophodno da državni činovnici ne razbacuju pare. Srpsku neumerenost u slavljenju i gošćenju, možda će vremenom smeniti racionalni američki duh koji nas uči da ne postoji besplatan ručak.
Kad smo kod žurki, protekle nedelje smo na televiziji mogli da gledamo bar dve i to baš velike. Prva je najveća tezga u Evropi, a održana je na hipodromu na Vidovdan. Televizija Pink je uživo prenosila koncert Bijelog dugmeta tako da smo mogli da vidimo kome je i koliko pukao glas. O ukusima neću da raspravljam, ko voli neka sluša. TV prenos je ipak otkrio novi marketinški fazon –sponzorisanje pesama. Odranije smo navikli da tokom fudbalskih utakmica pivare budu sponzori golova. Kod Dugmića su razne kompanije sponzorisale pesme prema meni nepoznatom principu. Da li gazda baš voli neki stari hit, ili preferira određenog pevača, tek sve je izgledalo kao u reklami – a od kuma Lipe cvatu ili Đurđevdan. Što se tiče najveće žurke na Balkanu, ispostavilo se da je njena veličina isključivo činjenica da se 200.000 ljudi u jednom trenutku našlo na hipodromu. Kupujući karte, publika je stvorila spektakl, veći od samih izvođača.
Ovaj princip velikih brojeva videli smo na delu i tokom globalnog fenomena Live8, u sklopu akcije za borbu protiv siromaštva u svetu. Širom planete organizovani su besplatni koncerti, a putem interneta je potpisivana svojevrsna peticija – apel liderima osam najrazvijenijih zemalja koji će se sastati u Škotskoj. Celog dana gledali smo nastupe najpoznatijih svetskih bendova i zabavljača sa jedinstvenom porukom – da siromaštvo pošaljemo u istoriju. U jednostavnom, ali potresnom spotu mnoge poznate ličnosti su nam skrenule pažnju da svake tri sekunde (dakle pucnete prstima svaki put kada izbrojite do tri) u svetu jedno dete umre od gladi. Za razliku od Live Aida, koji je predstavljao u krajnjoj liniji jednokratnu pomoć Africi, Live8 ima za cilj da utiče na lidere kako bi rešili jedan svetski problem. Internet i televizija u ovakvim slučajevima omogućavaju nam da se osetimo kao građani sveta, jer se stvara planetarni utisak jedinstva. Istina je da ne živimo u idealnom svetu dobrih ljudi gde će se glad iskoreniti milošću bogatih, ali za svakog ozbiljnog političara mišljenje ogromnog broja potencijalnih birača predstavlja važan domaći zadatak. Što se spektakla tiče, vršnjaci Dugmića – Pink Floyd, a naročito The Who, pokazali su da pravi bendovi ništa ne gube sa godinama.
Za kraj, mala sociološka analiza dva muzička spota sa TV Palme. Prvi je za pesmu BMW mladog izvođača Igora Popovića, svojevrsni manifest mladog turbo frajera u Srbiji. On pesmom poziva devojčicu da sedne na bela sedišta i kao vetar sa njim odleti do hotela gde će provesti noć. Brzo, ludo i kratko. Pokazaće joj BMW, a i još ponešto, a ujutro će je vratiti kući kao Pepeljugu. Reklo bi se on je mačo tip, jer on bira, a cice su za jednokratnu upotrebu. Ženski odgovor spevala je Selma Bajrami u numeri Kakvo tijelo Selma ima, gde istu situaciju vidimo iz njene perspektive. Ona je ta kojoj je dotične večeri bilo dosadno, pa je odlučila da se provede i potroši anonimnog mačo frajera. Ne pada joj na pamet da ga ponovo vidi, ne seća se ni imena, a pušta budalu da se hvališe okolo kakvo tijelo Selma ima. Da je valj’o, ne bi ga zaboravila. Obrni-okreni, svi su na kraju dobili ono što su želeli. Ona nastavlja potragu za boljim provodom, a On će i dalje sam da glanca svoj BMW.
