Prof. dr Zoran Paunović:
Zdrav, neizboden i svakodnevan, baš onakav kakav je bio sedamdeset osme u Požegi, Branimir Štulić ispisuje autobiografski roman koji u nežne okove homerovskog stiha uspeva da sabije ne samo jednu duboko ličnu priču već i čitavu epohu. U pozadini autoportreta izrasta priča o vremenu rađanja novog vala i starih uniformisanih utvara, o poslednjim vozovima iz Trsta i prvim ustaničkim puškama uzvitlanim u rukama najgorih učenika istorije, u jednoj zemlji koja je, kaže pesnik, imala svega osim sreće. U sasvim štulićevski dinamičnom i uzbudljivom smenjivanju složenih harmonija, neke od najlepših slika su one iz kojih zrači nostalgija za predratnim mirom – koji je bio lažan onoliko koliko je ta nostalgija opora i cinična. Stoga i od takvih slika – poput one sa sarajevskog aerodroma – čitaocu biva nekako hladno oko srca, dok i najbezazlenije šale zvuče kao smeh u senci vešala: za svaku od njih osećate da bi mogla biti poslednja.
Istorija, dakle, nije učiteljica života – ali mitska istorija, makar na trenutke, svakako jeste. Stoga autor ovih spisa priziva Homerov duh da bi nam kroz lucidnu mitsku paralelu pokazao da je ma kakvo poslovanje severno od Korkire i dalje čisto ludilo. A potom, šireći se kroz vreme i prostor u svim pravcima, Štulićeve refleksije sasvim prirodno vode do zaključka da je Balkan samo epicentar pomenutog ludila, a da je čitav svet pozornica gorkog teatra apsurda. Branimir nam Štulić, evo, ponovo pomaže da ono što se na toj pozornici zbiva posmatramo kao komediju: možda je to zaista jedini način da ostanemo zdravi, neizbodeni i svakodnevni.
Prof. dr Vladimir Tasić:
Godine 1840, francuski umetnik Ipolit Bajar, razočaran, kažu, priznanjem koje je vlada odala Dageru za izum fotografije, načinio je fotografski Autoportret utopljenika. Paradoks predstave koja prividno izlaže pogledu autorovo biće ali ga pri tom skriva u ruho strogo kontrolisane forme i pažljivo odabranog dekora, možda je paradoks svake umetnosti. O zbirci Smijurija u mjerama Branimira Džonija Štulića moglo bi se, pored svega što će o njoj sigurno biti rečeno, reći nešto slično. Pred nama je samo privid autobiografije, maska, zov rugalice koju narod Juma smatra simbolom harmonije. Ležernost pisca koji u rukavu krije dovoljno dragulja da ih može slobodno rasipati po pločnicima, karnevalska razigranost, „primitivističke“ kategorije autentičnosti i autsajderstva, vicevi i grubosti, mudrosti urbanog proletarijata – čitav taj arsenal stilskih oznaka kod Štulića je samopodriven i nekim čudom uravnotežen prizivanjem klasike, istorije, znanja, i uz to ukroćen čvrstom formom. Izbegavši, spisateljski oštrom percepcijom detalja, iskušenje „mitskog govora“ i bezvremenosti, Štulić sprečava svaki pokušaj svođenja sebe na antropološki, kulturološki ili etnografski uzorak. Kao telo na Bajarovom autoportretu, on se izlaže i istim činom demonstrira nemogućnost izlaganja. On ne leči i ne ranjava: to uvek radimo sami. Ne sumnjam da će knjiga izazvati rasprave i najrazličitije ocene, možda upravo zbog istrajnog odbijanja autora da bude bilo šta osim onog što jeste: usamljenik, individua, nepoznata i promenljiva, čovek koji se ne boji da izgori za svoju umetnost.
