Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Predsednik je poteru za Mladićem, ako tako može da se kaže, fokusirao na granice i na šume, ne treba, znači, trošiti snagu na kojekakve goleti udaljene od naših granica
Pre desetak godina u „Argumentu“ jedna nestalna gošća (samo se jednom pojavila kad sam ja bio na dužnosti) kazala je: „Znam da ne bi trebalo da mi se sviđa ta pesma, ali bih volela da je čujem, ako je slučajno znate, refren je taj i taj…“, tako ja, kad god hoću da napišem nešto o Ratku Mladiću, mada i ne pišem o njemu (šta ja znam o tome?!), nego o državi koja petlja li petlja, podsetim se kako homo sapiens sa takvim dosijeom ne bi smeo da pobuđuje simpatije, barem ne moje, a opet kad god vidim neki arhivski snimak Mladić ispadne simpatičniji od svih javnih ličnosti, dobro, on je tajna ličnost, ali razumete šta hoću da kažem.
Neprilika se, kao druga strana istog novčića, ponavlja sa dužnosnicima nevladinih organizacija: lepo zbore, sto dukata vrede, ali ni prema kome nisam uspeo da osetim simpatiju, njihove reči o zločinu i kazni na mestu su, ta zar ne osuđujemo zločin i oni i ja (da, ja besplatno, oni za debele pare, da nije u tome moj problem?! bi li neko trebalo da svakog prvog nagradi moju mislim urođenu nelagodu naspram nasilja?!), ali, u svemu što od nevladinaca potekne kao da ima neki falš, a ako ponekad i nije falš reči su im toliko predvidljive da svaki put pomislim: ako je meni ovako naporno da vas slušam, kako li je sirotim radikalima i ostacima zaklanog SPS-a?!
Ali, ima Boga, pojave se građani koji me jednako nerviraju i vanjštinom i onim što će reći: predsednik poslaničkog kluba DSS-a objašnjava na televiziji kako su u bogumilom DSS-u bili uvereni da je 3. oktobra na Ibarskoj magistrali bila puka saobraćajna nesreća, Božija takoreći volja, kao legalisti i smerni hrišćani verovali su onome što su dobrotom Javnog servisa čuli od nadležnih istražnih i sudskih ograna, ono što je Vuk kao jedini preživeli očevidac uporno govorio činilo im se odveć pristrasnim… Predsednik upravnog Odbora JAT-a ne izaziva u mojoj kakvoj god personi nikakvu pometnju: njegove samozadovoljne reči i njegov izgled u savršenom su skladu, njegova retorika, njegovo odelo, frizura, osmeh, sve mi pada na isti način, to je ličnost koja za mene nije kontroverzna!
Po šumama i gorama, naše zemlje ponosne…
Predsednik Republike smatra da je general Mladić u šumama oko granica Srbije. Besmrtni obrazac „Podmoskovskih večeri“ (gde reka teče i ne teče, gde se pesma čuje i ne čuje…) primenjen je na haškog traženika, general i jeste u Srbiji i nije u Srbiji, može sutra biti priveden na informativni razgovor a može biti i nepriveden, nevoljna potera za Mladićem i inače je bila krenula metodom eliminacije, naučno je dokazano i snimcima potkrepljeno da Mladić nije u topčiderskom tajnom lagumu, ili barem nije bio prisutan kad su kamermani Javnog servisa pročešljali svaku nišu, sad se zna da Mladić nije u Kragujevcu, nije u Beogradu (gde ga je Zdravko Čolić sretao i pitao ga kako pčele, naravno u vreme dok nije obznanjena tjeralica), predsednik je poteru ako tako može da se kaže fokusirao na granice i na šume, ne treba, znači, trošiti snagu na kojekakve goleti udaljene od naših granica.
Stavlja li Tadić Mladiću do znanja da na njegovu predsedničku blagonaklonost ne može (više?) računati?
Da sam na Mladićevom mestu više od obelodanjivanja moga skrovišta pogodila bi me reč „lukav“. Lukav. To je ono što možeš reći o neprijatelju a da ga ne prehvališ, nije znači hrabar, nije briljantan, nije plemenit, nego je prepreden i neće biti savladan onako brzo kako bismo svi voleli. Na američkoj televiziji se u martu 1999. o našoj vojsci blebetalo kao o lukavom neprijatelju koji stalno premešta svoje trupe. General Mladić beše slavljen kao veliki vojskovođa, sad je naprosto lukav.
Kao Heri Lajm.
Šta bih radio da vidim Radovana Karadžića kako spava ispod karusela u Kikevcu?
Da li bih nazvao policiju? Bih li pokušao da iskamčim pet miliona dolara na koliko je dramski pisac i pesnik tobože ucenjen ili bih potražio Kostu Čavoškog i rekao mu da će se doktor prehladiti ako smesta nešto ne preduzmemo? Ništa od svega! Najviše mi prija ovo što mi se već dešava, znači, da ne sretnem ni jednog ni drugog – zar nije nemoralno očekivati da običan prolaznik na dušu uzme toliki teret? Da tako drastično zaošija nečiju sudbinu! Još odvratnije i upravo perverzno jeste tražiti od begunaca da se dobrovoljno predaju: ako država ima rašta da ih hapsi, to mora sama da uradi, pa bili ovi i u šumama oko granica.
Da li je Tribunal nešto za šta vredi živeti?
Iako naša tradicija ne poznaje i ne zahteva harakiri u slučaju kakve brljotine, sadašnji ministar odbrane galantno je bio izjavio kako bi se na Mladićevom mestu glatko samoubio, čime mislim da je lekarskoj etici rekao laku noć, iako je patolog, svejedno, otkad sam to čuo imam želju da begunca odvratim od suicida, ali ako se upetljam moram odgovoriti je li Haški tribunal mesto za koje vredi i u kojem vredi živeti. I svaki put odgovaram da jeste. Neki sužnji leže godinama a da im suđenje nije ni počelo, što znači da u Ševeningenu pravda svakog dana primi mnogu zaušku, ali ako i nije idealan, Hag je ipak mesto na kojem čovek posle duge skrivačine može da se malko skrasi i sabere. Da. Ali šta posle? Posle se određuje cilj. Skidanje krivice sa sebe. Ili naoborot.
I jedno i drugo čoveku podiže adrenalin.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve