Tokom samo jedne sedmice, desilo se mnogo toga. Stečajni upravnici Mobtela završili su u pritvoru, BK Telekom završio je bez jednog predajnika, Sreten Karić završio je na poternici, sastanak predstavnika srpske i austrijske vlade završio je bez vidljivih rezultata, JP PTT završio je kao "zapravo većinski vlasnik" Mobtela, a miting PSS-a završen je zahtevom za raspisivanje vanrednih izbora. I pored svih tih "završetaka", kraj se čak i ne nazire
Afera Mobtel obogaćena je novim detaljima, istragama, poternicama i privođenjima. Za razliku od protekle sedmice (kada je glavno pitanje bilo zašto Vlada nije ranije odlučila da se obračuna s Karićem), najveća misterija postao je mogući epilog. U igri je za sada mnogo suvislih i manje suvislih teorija, ali se retko ko usuđuje da javno prognozira šta će se tačno dogoditi s Bogoljubom Karićem i njegovom dinastijom. Ono što je izvesno jeste da su na samom početku stradali „epizodisti“, odnosno javnosti manje poznati akteri afere Mobtel, dok je Bogoljub Karić za sada izgubio jedino strpljenje i, čini se, taktiku.
STRADALNICI – PRINUDNI: Dugo najavljivana akcija hapšenja počela je 15. januara, a u 48-časovnom pritvoru najpre su završili Branislav Anđelić, Dušan Đorđević i Tatjana Rakas, koji su se nalazili na mestu prinudnih upravnika u Mobtelu i koji su osumnjičeni da su počinili „teška krivična dela privrednog kriminala“. Iako se pritom ne navodi eksplicitno kakva su dela u pitanju, imena ovih troje ljudi često se pominju u izveštaju poreske kontrole u Mobtelu za 2003. i 2004. godinu. Najverovatnije je, međutim, da je u pitanju stavka koja se odnosi na sumnjiv otkup stanova u Mobtelu – isti „detalj“ zbog koga su 16. januara protiv bivšeg generalnog direktora Mobtela Sretena Karića i bivšeg izvršnog direktora Olge Žilović podnete krivične prijave. U izveštaju poreske kontrole navodi se „da je na osnovu Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih koji rade na radnim mestima od značaja za poslovanje Mobtela iz juna 2002, koji je doneo generalni direktor Mobtela uz saglasnost privremenog organa Branislava Anđelića i Odluke generalnog direktora o licima koja obavljaju poslove od značaja za Mobtel, donet takođe juna 2002. godine uz saglasnost rukovodioca privremenog organa, ovim zaposlenim licima dato u zakup 79 stanova“. Sve je to bilo u redu, dok je u igri bio samo zakup. Ali, izveštaj dalje kaže: „U 2003. godini, na osnovu pojedinačnih zahteva zaposlenih, zaključeni su ugovori o otkupu stanova (svi uz saglasnost rukovodioca privremenog organa Dušana Đorđevića) u ukupnoj vrednosti od 60.523.790 dinara, a čija je knjigovodstvena vrednost iznosila 880.902.952 dinara, tako da je po ovom osnovu Mobtel iskazao rashode – kapitalni gubitak u iznosu od 820.379.162 dinara. Navedena vrednost odnosi se na 77 stanova (od toga 6 stanova zaposlenim licima iz porodice Karić), dok za 2 stana koja se otkupljuju na rate, Mobtel nije iskazao rashode – kapitalni gubitak u iznosu od 18.170.655 dinara.“ U prevodu na razumljiv jezik, to zapravo znači da je zaposlenje u Mobtelu značilo otkup stana po prosečnoj ceni od desetak hiljada evra, umesto prosečnih tržišnih 135.000. Na bagatelnu cenu plaćen je i bagatelan porez, pa se brat Sreten i Olga Žilović sada sumnjiče za utaju poreza od više od 2,8 miliona evra.
Po svemu sudeći, sve se ipak neće završiti samo na stanovima. Što se tiče Sretena Karića, on se sve češće pominje u kontekstu kiparskih ofšor kompanija preko kojih je dinastija odlivala sredstva iz državne (tj. Mobtelove) kase, ali će mu, kao generalnom direktoru, sasvim sigurno biti stavljeni na teret i razni drugi marifetluci kojima se Mobtel bavio. S druge strane, gresi Anđelića, Đorđevića i Tatjane Rakas nesumnjivo su manji, ali nikako nezanimljivi. Primera radi, u izveštaju poreske kontrole navodi se da je tokom 2003. „rukovodiocu privremenog organa“ Dušanu Đorđeviću isplaćen ukupan neto iznos od 1.720.000 dinara (ili približno 20.000 evra) i to u šest mesečnih isplata od po 180.000 dinara i dve mesečne isplate od po 320.000. Zbog toga, neko će morati da odgovori ko je zapravo dužan da plaća članove „privremenog organa“, da li je to plaćanje zaista moralo da bude toliko koliko je bilo i na šta se u stvari odnosilo. Isto će tako neko morati da ispriča šta je tačno uradila Tatjana Rakas kada joj je AD „Evropa osiguranje“ uplatilo 500.000 dinara (približno 6000 evra) za obavljanje „konsultantskih usluga u oblasti osiguranja u periodu od 1. 11. do 31. 12. 2003“, odnosno u periodu od dva meseca. Inače, ista ta Tatjana Rakas navodi se kao osoba koja se saglasila s odlukom generalnog direktora da se CD-ovi Danice i Danijele Karić (duet D&D) poklanjaju budućim korisnicima Mobtelove GSM mreže, na osnovu čega su im isplaćeni i astronomski honorari.
Mnogo zanimljivije od svega toga ipak će biti ukoliko se neko konačno doseti da objasni najčudniju stavku izveštaja poreske kontrole u kojoj se pominju imena Anđelića i Rakasove, a naspram koje ostali delovi tog izveštaja, tako dragi domaćim medijima, izgledaju kao dečija igra (vidi okvir „Ekstraprofit“!)
STRADALNICI – MEDIJSKI: Posle prinudnih upravnika i nekoliko onih protiv kojih su podnete krivične prijave, u aferi Mobtel stradao je i BK Telekom. Najpre je 11. januara objavljena informacija da je kao vlasnik ove televizije „iznenada počeo da se pominje Blagoje Dimitrijević“, za koga je potom utvrđeno da je zet Milanke Karić. Kako je izvestio RTV B92, Dimitrijević je navodno postao većinski vlasnik BK Telekoma u julu 2005, kada kupuje „udeo od ‘Evropa osiguranja’ u likvidaciji, za više od 900.000 evra i time svoje vlasništvo povećava na 58,46 odsto“. Ista medijska kuća takođe je objavila da je odluku da firma pod stečajem može da proda deo BK TV-a, između ostalih potpisala i sudija Žanka Radić – ista ona protiv koje je već podneta krivična prijava zbog protivzakonite promene imena preduzeća BK Trejd. Takođe, objavljeno je da je odluku o preuzimanju 17,8 odsto BK Telekoma u ime Dimitrijevića potpisala advokat Vera Čabarkapa, koja je inače advokat više Karićevih firmi. Čitava stvar kasnije je samo donekle objašnjena: Dimitrijeviću, koji poseduje 40,56 odsto kompanije BK Telekom, zapravo nije pošlo za rukom da na svoje ime prenese dodatnih 17,8 odsto. Agencija za privredne registre odbacila je prijavu o prenosu vlasništva jer „advokat Vera Čabarkapa nije imala punomoćje da u Dimitrijevićevo ime potpisuje ugovor“. Zvanično, vlasnička struktura ostaje kakva je i bila 2000: kompanija „Braća Karić“ ima 5,94 odsto udela u osnivačkom kapitalu, Dimitrijević 40,65, Astra banka 35,6 i Evropa osiguranje 17,8, s tim što su Astra banka i „Evropa osiguranje“ trenutno u stečaju, pa država kontroliše njihov paket akcija.
Najlogičnije objašnjenje ove situacije jeste ono po kojem su Karići hteli da prodaju televiziju sami sebi, kako bi izbegli da ona ostane u državnim, odnosno u rukama kompanija koje su u stečaju. Navodno, oni su time nameravali da obezbede uslove koji bi im omogućili konkurisanje za nacionalnu frekvenciju (što ne bi mogli ukoliko bi većinski vlasnik bila država), ali još uvek nije izvesno da li je frekvencija bila pravi razlog za pokušaj da se Dimitrijević proglasi većinskim vlasnikom. Ipak, pojavom famoznog Dimitrijevića konačno je rešena višemesečna misterija o tome ko je i da li je uopšte kupio BK Telekom: očigledno je, naime, da je tu televiziju bar pokušao da kupi neko iz porodičnog klana Bogoljuba Karića i da više nema govora ni o stranim kupcima (u koje se onoliko klela Bojana Lekić), ni o misterioznim domaćim kandidatima za kupovinu.
Kako bilo, 16. januara policija je ušla u prostorije BK TV-a i proveravala ugovore koje je ta kuća imala s Mobtelom, a istog dana isključen je i predajnik BK TV-a na palati „Beograd“ – navodno zbog neizmirenih obaveza koje BK TV ima prema Studiju B. Sutradan, objavljena je nezvanična informacija o blokadi računa te kuće, potom je ta informacija demantovana, a u trenutku pisanja ovog teksta (utorak 17. januar, uveče) još nije izvesno šta će se dogoditi s medijskim delom Karićeve imperije. Za sada, advokat Bogoljuba Karića tvrdi da je „sledeći korak najverovatnije oduzimanje dozvole za rad“, Bojana Lekić žali se na „atmosferu koja je stvorena“ i objašnjava da se protiv BK TV-a „vodi medijska hajka“, a sve je veći broj novinara te redakcije koji gledaju šta će i gde će dalje. Direktorka i glavna urednica, već pomenuta Bojana Lekić, još se nije izjasnila (šta će i gde će dalje), ali je njena pozicija ipak prilično intrigantna. Podsećanja radi, direktorka i urednica je 2. decembra obznanila kako je BK TV kupila „jaka medijska kuća koju vode Grci u saradnji sa takođe moćnim Englezima“ i da će 5. decembra biti objavljeno i konkretno ime kupca. Pošto se to nije dogodilo, ostala je uglavnom bez komentara, a situacija se ponovila i pošto je u medijima objavljeno da je novi kupac Aleksandar Lupšić, jedan od osnivača i nekadašnji vlasnik dnevnika „Blic“: kraljica TV intervjua i novinarka koja je do tada imala odgovor na sve, tada je samo kratko prokomentarisala da su joj „drugi čitali Lupšićeve izjave“. Posle informacije o Dimitrijeviću takođe se nije oglašavala, pa sada ostaje logično pitanje o tome koliko direktorka i urednica zapravo zna, odnosno da li je moguće da je Bogljub K. uspeo da nadmudri i u neznanju ostavi čak i nju.
STRADALNICI – FINANSIJSKI: Uprkos činjenici da događaji u ovoj priči bukvalno sustižu jedan drugi, dugoročno najvažniji verovatno je odluka Vlade Srbije od 12. januara da PTT-u odobri otkup potraživanja od dva najveća poverioca Mobtela: Hipo Alpe Adria banke i Rajfajzen banke. Pošto je Mobtel tim bankama na ime kredita dugovao ukupno 91,3 miliona evra, one su na ovaj način obezbedile povraćaj svojih sredstava, a JP PTT postao najveći poverilac Mobtela, vlasnik založnih prava nad opremom te kompanije (procenjenoj na oko 270 miliona evra) i praktično njen većinski vlasnik. Kako će na sve to da reaguje konzorcijum predvođen Martinom Šlafom, koji je nameravao da kupovinom BK Trejda u maju 2005. dobije većinski paket Mobtela, za sada nije poznato. Naime, sve do 17. januara uveče očekivalo se da će se taj problem nekako rešiti „na vrhu“, odnosno u razgovorima austrijskog vicekancelara i ministra za infrastrukturu Huberta Gorbaha s predstavnicima Vlade Srbije. No, kad je iz Vlade pristiglo saopštenje o tom sastanku, postalo je potpuno jasno da će i taj segment priče o Mobtelu biti problematičan bar još neko vreme. Među gomilom opštih mesta koja se tu navode, među već zamornim ocenama o dobroj saradnji i izrazima obostranih želja za nastavak dotične saradnje, kao jedina konkretna stvar ističe se predlog Vojislava Koštunice za „formiranje mešovite radne grupe čiji će zadatak biti pronalaženje rešenja za novonastalu situaciju“, koji je Gorbah prihvatio. Zaista konkretno, nema šta…
O problemu koji će nastati na liniji Beograd–Beč možda najbolje govori izjava ministra Milana Parivodića povodom najave pomenutog sastanka. Ne znajući, dakle, šta će „konkretno“ biti odlučeno, on je objasnio: „Mi smo u kontaktu i obe strane saglasne su da treba spustiti loptu, da treba doći do razumnog rešenja koje je ekonomski celishodno i za državu i da interesi autstrijskih investitora ne budu oštećeni“. Pitanje je, međutim, da li je makar i teoretski moguće rešenje koje je „ekonomski celishodno“ i za Srbiju i za Šlafov konzorcijum, odnosno rešenje koje obezbeđuje „i jare i pare“. Pitanje zapravo postaje prava misterija, imajući u vidu da je od Velimira Ilića stigla teza o tome da će „PTT ove godine dobiti 90 miliona evra od privatizacije Mobtela“, da je Vlada 12. januara usvojila „informaciju o potrebi ubrzavanja postupka za izdavanje licence novom operateru“, kao i da se sve češće javno pominju kupci zainteresovani za Mobtel. Ukratko, nije jasno o kakvoj „ekonomskoj celishodnosti“ Parivodić govori, kad sve ukazuje na činjenicu da je sudbina Mobtela već određena.
STRADALNICI – POLITIČKI: Posebno mesto u sad već izuzetno razuđenoj storiji o Mobtelu ipak pripada čoveku od koga je sve počelo i njegovim medijskim nastupima. Uvek sposoban da iznenadi, Bogoljub K. ni ovaj put nije izneverio očekivanja. Posle putešestvija po još neutvrđenoj trasi (pominju se sve moguće i nemoguće zemlje u kojima je navodno bio tokom poslednjih dvadesetak dana, od Australije do Indije), Bogoljub je, dakle, odlučio da se pojavi u takođe neutvrđenom broju medija i da tu objasni o čemu je zapravo reč.
Ali, umesto nekih konkretnih podataka, umesto konkretnih (kontra)optužbi, umesto bilo čega što bi bar nagovestilo njegovu nevinost, predsednik Pokreta snaga Srbije pokazao je jedino da mu je svega dosta i da više ne zna šta bi zapravo ispričao. Obožavaocima njegovog lika i dela to možda ne izgleda tako, ali je svakom ko je naviknut da ga posmatra hladne glave bilo zaista razočaravajuće da čuje ono što je Bogoljub K. obznanio u više TV i novinskih intervjua.
Sve je počelo intervjuom za list „Danas“ 10. januara, u kome nije rekao ništa. Nastavilo se intervjuom za sarajevsku televiziju OBN 12. januara, u kome je izgovorio mnogo zaista neverovatnih teza: da ga, „da je dao pet miliona dolara“, niko ne bi dirao; da je za njega pripremljen „isti scenario kao za Đinđića“; da su članovi PSS-a „kao vojnici“; da je „nama u PSS-u 5. oktobar za nedelju dana“ itd. (Prava zvezda u ovom slučaju bio je voditelj koji je naterao Karića da mu obeća kako će mu „opet biti gost kad postane premijer“, konstatovao kako „vi to dobro pričate, gospodine Kariću“, da bi zaključio pričom o tome da je „srpska vlada kao posada podmornice: moral im je na visokom nivou, a tonu sve dublje“.) Sad već zahuktali Bogoljub K. potom je dao intervju agenciji Fonet, u kome je čitavu stvar s Mobtelom objasnio kao način Vlade Srbije da zataška aferu u Narodnoj banci, da bi 16. januara osvanuo i u „Kuriru“, gde je poručio: „Dolazim, pa nek me hapse.“ Konačno, zaista je i došao. Pred nekoliko hiljada pristalica, 17. januara održao je miting na Trgu Republike, zatražio raspisivanje izbora na svim nivoima i ponovio sve ono što je već nekoliko puta ispričao.
U međuvremenu, predstavnici PSS-a odustali su od taktike kontraoptužbi koja se pokazala kao neefikasna (optužba da je i Telekom imao ugovore s albanskim preduzećima – vidi „Vreme“ br. 784) i nastavili da ističu svoj izgleda jedini „argument“: tezu da se Kariću priprema isto što se pripremalo Zoranu Đinđiću i da se aferom Mobtel čuvaju navodno korumpirani članovi G17 plus. Pošto je sličnu priču izneo i Karićev advokat Zdenko Tomanović (to je ona osoba koja je garantovala da će se Mira Marković pojaviti u sudu u septembru 2005), ostaje zaista nejasno čime Karić zapravo namerava da se brani kad konačno bude bio pozvan na „informativni razgovor“. Pozivanje na Đinđića tu sigurno neće proći, baš kao ni bilo šta od onoga što je izgovorio u poslednjih nekoliko dana. Šta se, dakle, događa s Bogoljubom K.? Da li je ostao bez prave taktike, računajući na zaboravnost Vlade i mogućnost da se afera Mobtel zaboravi čim PSS prestane da pazari republičke poslanike? Ili stvarno misli da je dovoljno moćan da organizuje novi 5. oktobar? Prva varijanta nekako je razumljiva (sva dosadašnja iskustva pokazuju da Koštuničina vlada zaista ima kratko pamćenje), dok druga zaista „ne drži vodu“ (Karić je suviše inteligentan da bi baš toliko precenio svoj politički uticaj). Čak ni treća varijanta – ona u kojoj se raspisuju vanredni izbori – ne omogućava Kariću da ovu aferu rasplete u svoju korist. Naime, ukoliko bi nekim čudom Karić ubedljivo pobedio na tim izborima, to ne bi značilo da će on automatski biti aboliran od svega onoga što mu se za sada stavlja na dušu, da će na sve što je do sada urađeno biti jednostavno stavljena tačka i da će čitava stvar posle toga biti vraćena u pređašnje stanje. Priča o Mobtelu otišla je toliko daleko da povratak na staro nije moguć čak i ukoliko bi se na mestu premijera našao lično Bogoljub.
U ovom trenutku, javnost je podeljena na one koji predviđaju skori slom Karićeve imperije i na one koji očekuju neki novi politički dil koji će Bogoljubu K. omogućiti da traje još godinama. Šta god da se desi, uzbuđenja neće manjkati. San o Srbiji kao dosadnoj zemlji jedan je od onih koji se ovdašnjim smrtnicima još dugo neće ostvariti.
Sat i četrdeset i pet Bogoljuba Karića sa uračunatim zakašnjenjem
Šesnaest časova: Na Trgu slobode oko tri hiljade simpatizera PSS-a, novinara i slučajnih prolaznika na minus jedan zabavljaju trubači orkestra Mije Gundulića. Pivo, kombi-trafika, transparenti „srećan rođendan, Bogoljube“, „Srbija te hoće“, „Bogoljub premijer“, sa potpisima gradova i opština Kikinda, Bor, Bečej, Koceljeva, Subotica, Rakovica, Zrenjanin, Opovo, Leskovac, Kruševac. Saobraćaj oko Trga se odvija normalno.
Šesnaest i petnaest: Dragan Karić, Bogoljubov brat, pozdravlja se sa okupljenima – poljupci za žene, stisak ruke za muškarce.
Šesnaest i trideset: Srbijo, majko grupe DND zaorilo se iz zvučnika i, bez prekida, ponavljaće se do kraja mitinga. Na binu je izašlo tridesetak predstavnika omladine PSS-a koja je organizator mitinga pod sloganim „Pokret za preokret“. Počinju govori: petnaest predstavnika omladine, Glavnog i Izvršnog odbora PSS-a, te Slobodan Orlić i Ljiljana Nestorović iz SDP-a kritikuju vlast i traže nove izbore. Skandiranja nema.
Sedamnaeset i petnaest: Na binu izlazi Bogoljub Karić sa suprugom Milankom. Buran aplauz. A onda lider PSS-a staje za mikrofon. Započinje sa Koštunicom – „najcrnjim grobarem naše zemlje“, „šefom mafije“, „glavnim i neodgovornim urednikom većine medija“. Sledi Vlada. Pet godina stajao je Karić uz aktuelnu vlast „i kao medijska kuća“, za uzvrat ništa nije dobio, aktuelna vlast krade i uništava, a da građani ne mogu da imaju pristojan život. Govornik zatim prelazi na guvernera Radovana Jelašića i aktuelne događaje u NBS-u, potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa koji „traži nezavisno Kosovo“, da bi se ponovo vratio na Koštunicu, ovog puta u vezi sa Mobtelom: „Spremio je prodaju Kosova pa mu sada trebaju neprijatelji.“ Karić je pozvao ostale stranke, građane i rodoljube da mu se pridruže na sledećem mitingu i zatražio raspisivanje parlamentarnih izbora uz obećanje da će „dovesti na vlast prave ljude, koji će znati da služe svom narodu, a ne da ga tlače i gospodare njime“. Objasnio je i da je vlast šleperima, buldožerima i kamionima zaustavila 173 autobusa koja su tokom dana iz unutrašnjosti krenula ka Trgu slobode pod izgovorom da su u toku radovi na putu, a da je policija legitimisala putnike istovremeno im se izvinjavajući.
Sedamnaest i četrdeset pet: Karić je završio govor sa „Živeli“ i skočio u masu.
Marija Vidić
Najmisterioznija stavka izveštaja poreske kontrole u Mobtelu za 2003/2004. godinu odnosi se na ekstraprofit i preduzeće Postmeks, inače deo BK Grupe. Poznato je, naime, da se 2001. Astra banka našla na listi onih koji bi trebalo da plate porez na ekstraprofit, kao i da je njeno dugovanje od dve milijarde i 72 miliona dinara preuzeo Mobtel kao „solidarni jemac“. Takođe je poznato da je u periodu od 5. decembra 2001. do 29. jula 2002. od Mobtela naplaćeno 1,8 milijardi dinara u 159 tranši. Posle niza peripetija i tužbi, Mobtelu je u decembru 2003. čitav iznos vraćen i to s kamatom – račun budžeta je blokiran i u Mobtel se slilo čitavih 2,45 milijardi dinara. Samo šest meseci kasnije, 24. maja 2004, Mobtelu je naloženo da taj novac vrati, odnosno da na ime poreza na ekstraprofit Astra banke plati 2,9 milijardi dinara. Uz mnogo buke i pretnji, to je učinjeno 12. avgusta 2004. i činilo se da se storija tu završava. No, onda je isplivao famozni izveštaj poreske kontrole i stavka u kojoj se navodi da je Mobtel tokom 2004. „uvećao svoje rashode za iznos od 2.853.630.000 dinara po osnovu prinudne naplate poreza na ekstraprofit Astra banke“. Već poznato, baš kao i nalaz da je „po istom osnovu Mobtel u 2003. uvećao svoj prihod za iznos od 2.428.095.154 dinara zbog povraćaja naplaćenih sredstava po osnovu poreza na ekstraprofit“. Ono što je novo tek sledi, a podrazumeva da je Mobtel od Astra banke potraživao ne samo gorenavedenu cifru za ekstraprofit, već i još nešto pride, kao i da je to dugovanje prodao: „Po navedenom rešenju, Mobtel je iskazao potraživanje od Astra banke i isto je, u 2002. godini, zajedno sa ostalim potraživanjima od Astra banke u ukupnom iznosu od 3.386.901.956 dinara, po ugovoru, prodao preduzeću Postmeks iz Beograda, čiji je osnivač Postmeks LTD sa Kipra, po ceni od 400.000.000 dinara, uz saglasnost privremenog organa – Branislava Anđelića.“
Šta, dakle, imamo? Karićeva Astra banka ne može da plati porez, dug preuzima Mobtel (iza kojeg je isto tako stajao Karić), a zatim Mobtel prodaje dug takođe Karićevom Postmeksu. No, zavrzlama ide još dalje: „Pored ovog ugovora, zaključen je i aneks, uz saglasnost rukovodioca privremenog organa Tatjane Rakas, kojim je predviđeno da se Mobtel, kao prodavac, obavezuje da preda akceptne naloge na ime obezbeđenja naplate potraživanja u slučaju da prodato potraživanje bude isplaćeno prodavcu umesto kupcu. Po osnovu prodaje potraživanja Mobtel je u 2002. godini iskazao rashode u iznosu 2.986.901.956 dinara (razlika između ukupne vrednosti potraživanja i vrednosti po kojoj su ista prodata). Generalni direktor Mobtela podneo je 4. februara 2004. Odluku o jednostranom raskidu ugovora i aneksa sa Postmeksom, iako je ugovor u celosti ispunjen.“
Šta sve ovo znači? Mogućih odgovora ima mnogo, ali bez dodatnih podataka teško je reći koji je od njih zaista pravi. U izveštaju poreske kontrole postoji samo gorenavedeni tekst, a na drugim je organima da, između ostalog, istraže: Šta je Mobtel prodao Postmeksu kad je tokom 2002. već otplatio veći deo duga? Kako je Mobtel 2003. inkasirao iznos koji mu je vratila država, kad je prethodno prodao taj dug, sa sve akceptnim nalozima? Zašto su Karići uopšte kupovali sopstveni dug? Da li su, kojim slučajem, predviđali da će im porez na ekstraprofit biti vraćen? Zašto je ugovor raskinut u februaru 2004, samo tri meseca pre nego što će Mobtelu opet biti naloženo da plati porez Astra banke?
Za sada, bez neophodne dokumentacije, odgovori na ova pitanja zavise samo od mašte onih koji pročitaju nalaz poreske kontrole.
Samo dan pošto je PTT „zapravo postao većinski vlasnik“ Mobtela, 13. januara 2006, iz Ciriha je stigla vest koja je dodatno osokolila Vladu Srbije. Međunarodna arbitraža odbila je da donese delimičnu presudu o vlasničkim udelima u Mobtelu, što je tražilo preduzeće BK Trejd iz Moskve. Zahtev je bio upućen zbog oduzimanja licence Mobtelu, ali se arbitraža proglasila nenadležnom. Ili, konkretnije: umesto rasprave o tome šta je čije, Cirih će se ubuduće baviti raspravom o kontratužbi PTT-a kojom se od BK Trejda traži naknada štete jer u Mobtel nije uložio ono na šta se osnivačkim ugovorom obavezao. Pošto će ova rasprava verovatno potrajati, njene rezultate i posledice nezahvalno je prognozirati, ali je činjenica da je vest iz Ciriha imala određenu psihološku težinu: mediji su je uglavnom okvalifikovali kao pokazatelj da je „država dobila rundu“.
Kada je u nedelju 15. januara objavljena nezvanična informacija da su članovi porodice Karić napustili zemlju, PSS i BK TV osuli su drvlje i kamenje na „sve one koji takvim tvrdnjama žele da prikriju sopstvene afere“. Tom prilikom, oglasili su se svi kojih su PSS i poslenici BK TV-a mogli da se sete, a koji još nisu okrenuli leđa Bogoljubu Kariću. No, i pored svega toga, najupečatljivije je bilo odsustvo glavnih aktera priče – članova porodice. Samo dva dana posle toga, priča o porodičnom izbeglištvu dobila je specifičnu težinu, pošto se Sreten Karić nije odazvao pozivu policije na saslušanje i pošto je za njim raspisana poternica. Tokom ranog popodneva 17. januara, advokat Zdenko Tomanović objasnio je da Sreten Karić nije dobio poziv na saslušanje, kao i da će se, kada ga bude dobio, tom pozivu i odazvati. Tom prilikom, on nije odgovorio na pitanje gde se nalazi bivši generalni direktor Mobtela. Samo nekoliko sati posle toga, 17. januara uveče, Tomanović biva naglo prosvetljen novim saznanjima koja rado deli s novinarima: prema večernjoj Tomanovićevoj izjavi, Sreten Karić se „određeno vreme nalazi u bolnici“, a „vrsta bolesti je takva da ne mogu da kažem u kojoj je bolnici, jer je to privatna stvar“.
Priča o (privedenim) stečajnim upravnicima Mobtela počinje 1. marta 2002, imenovanjima Trgovinskog suda, zbog neizmirenih redovnih poreza, jednokratnog poreza na ekstraprofit i blokade računa duže od 60 dana – sve u vezi s plaćanjem poreza na ekstraprofit Astra banke. Predstečajni postupak uveden je zbog toga što je Upravni odbor PTT-a, kao suvlasnika Mobtela, zatražio zaštitu imovine. Prvi stečajni upravnik bio je Branislav Anđelić, do tada sekretar vladine Agencije za informacione tehnologije. Na čelu Mobtela zadržao se samo nekoliko meseci, a svoj odlazak objasnio je novim poslom – mestom direktora Zavoda za informatiku i internet. „Sredili smo kompletnu dokumentaciju, tako da je pravno-finansijska situacija čista i počeli smo ubrzano da vraćamo dugove državi“, objasnio je Anđelić tom prilikom.
Na Anđelićevo mesto postavljena je njegova saradnica Tatjana Rakas, koja se tu zadržala do 17. oktobra, kada je razrešena bez konkretnog objašnjenja („Glas javnosti“ je u to vreme pisao da joj je zamereno „što je dozvolila da se u Mobtelu dele visoke plate i stanovi i na taj način ‘odliva’ kapital firme“). Kako bilo, posle Rakasove, stigao je Dušan Đorđević, ali se ona opet vratila u igru u sklopu promene rukovodstva Mobtela u avgustu 2005, pošto je austrijski konzorcijum kupio BK Trejd. Tada je, naime, imenovana za novog pomoćnika direktora „sa ovlašćenjima generalnog direktora“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
