Petnaest godina posle munjevite ali kratke meteorske slave, Dragan Vasiljković iz Perta, Australija, ponovo se našao na novinskim stranama jer se hrvatska vlast setila da im je za nešto kriv. Nije jasno šta to znaju danas, a nisu znali pre petnaest godina, pa tako cela stvar liči na političku nameštaljku za unutrašnju upotrebu. A kapetan sedi u australijskom pritvoru...
„Ako vam kažem ko sam, moraću da vas ubijem… Ali, ne bojte se: neću ni jedno ni drugo.“ To je bila prva rečenica kojom je „tajanstveni oficir“, „duh koji hoda“, „Obilić Srpske Krajine“, „srpski Če Gevara“ dočekivao novinare, a naročito novinarke koje su žmićkale od sreće i slatke jeze. Sve to uz šarmantan zubat osmeh i flertovanje. „A pored njega, kao preteći crni mačak, njegov verni ‘škorpion’, kazaće posle jedna od njih u neopevano ljigavom i udvoričkom feljtonu koji se vukao nedeljama po „Večernjim novostima“. Čuvaju ga zgodne ribe knindžuše koje bi život dale za njega, a kamoli dale njemu; oficir i džentlmen, otmeni ljubavnik koji skuplja kao smrt; „metak ga neće“, potvrđeno; junak bez mane i straha koji svojim ljudima neće narediti da učine ništa što on sam ne bi učinio; pilot koji „dolazi s neba“ Srpstvu napaćenom u spas; „Lorens od Balkana“. Jednom rečju, kako se to danas kaže – brend sam po sebi; tada se to zvalo fenomen.
STVARANJE MITA: Kapetan Dragan bio je – kao brend – najuspešniji marketinški potez Miloševićevog režima. Plaćenik? Taman posla! Srpski patriota koji je potegao čak iz belog sveta i ostavio jahte, avione, peščane plaže južne hemisfere i ucveljene lepotice da spasava svoj narod; o sopstvenom trošku pritom, kao što nije propuštao da istakne svaki put kad je mogao. Politički je bio korektan do bola: glasa za SPO, ali Slobodana Miloševića poštuje; višepartijski demokrata u najboljoj anglosaksonskoj tradiciji, ali tužan nad srpskom razjedinjenošću i strančarenjem; humanista, ali savršeno efikasan u „neutralisanju“ neprijatelja (stalno je isticao da je protiv ubijanja; on „neutrališe“; vojnički gledano – razumna tvrdnja). Kao protivnik „stranačkih vojski“ mrzeo je Šešelja, prekorevao Arkana i uveravao Vuka Draškovića, održavajući s njima neophodne odnose. Stalno je isticao važnost JNA, ali je njene oficire prezirao kao zatucane dogmatike i budale – sa dobrim razlozima, uostalom. Sve u svemu – ličnost idealna u datom trenutku: oličenje patriotizma, junaštva, skromnosti i požrtvovanja, harizmatičan, šarmantan, topao, muževan i – beskrajno talentovan za marketing. U neverovatno kratkom vremenu od mesec-dva postao je od tamo nekog belosvetskog plaćenika legenda koja hoda, strah i trepet dušmana naših, nada i uzdanica srpske nejači vaskolike. Žarko Trebješanin pisao je u tadašnjoj „Borbi“ Staše Marinkovića učene eseje o stvaranju modernog mita, a Srbobran Branković polemisao je s njim, pokušavajući da mu objasni kako mitovi ipak nastaju malo duže od mesec-dva, a da je „mit o kapetanu Draganu“ veštački stvoren. Pravile su se majice, objavljivali stripovi, ispredale legende i mrčile gusle, a kapetan je kroz sve to plovio samouvereno, elegantno i nadasve otmeno, sve dok vrlo uskoro nije stradao – ironijom sudbine ne od dušmanske ruke, nego sa vlastite pameti: mislio je da ima posla sa racionalnim ljudima i političarima.
Ali, idemo redom. Čovek koji bi morao da vas ubije ako vam kaže svoje ime vodi se kod australijskih vlasti u krivičnoj evidenciji za maloletnike kao Dragan Vasiljković koji je promenio ime u Daniel Snedden, rođen u Beogradu, došao u Australiju sa roditeljima i naturalizovan tamo. Početkom sedamdesetih biva hapšen i uslovno osuđen za posedovanje i trgovanje kradenom robom. Uskoro, i dalje maloletnik (mlađi od 21 godine, to jest) biva optužen za vođenje „prigradskih agencija za pratnju“, to jest za držanje lanaca prostitutki, ukratko. Ovoga puta sudija ga je suočio sa ponudom koja se ne odbija: ili zatvor – ili da se dobrovoljno javi u vojsku. Australijska vojska nije htela da komentariše dalji tok događaja, ali je „Vreme“ tada, u proleće 1991, preko kolega novinara doznalo da je Dragan Vasiljković, već tada Daniel Snedden, stupio u Prvi kraljevski Viktorijin puk u Melburnu i tamo završio školu rezervnih oficira. Reč je o elitnoj jedinici australijske vojske i jako dobroj školi.
ISPRAVAN STAV: Kasnije će se Dragan Vasiljković baviti instruktažom (za to je posebno talentovan) po zemljama u kojima se ceni britanska vojna škola mišljenja: pre svega i izvesno po raznim zalivskim emiratima. On je pominjao Vijetnam, ali se vremenski ne slaže: 1975. još je bio u Australiji; pominjao je Južnu Afriku, Angolu i neke afričke zemlje; moguće, čak verovatno. Kao čovek pametan (to mu se nikako ne može osporiti), zaradio je neke pare i krajem osamdesetih počeo da se osvrće po Evropi za nekim zgodnim poslom. Pokušao je sa nekom Miki Maus čarter kompanijom i malim avionima; pa sa jedrilicama po Sredozemlju. Išlo je kako-tako. Onda se, kaže, 1987. pojavio u Baru u jedrilici i došao na inače sasvim dobru ideju da tamo napravi marinu. Išlo je teško, pa je dolazio ponovo naredne godine, ali je i dalje išlo teško. U jednom od tih boravaka lokalni šef policije morao je da ga zadrži neko vreme zbog neke provere jahte na kojoj je bio, pa je – kao svaki dobar policajac – fotokopirao i njegov pasoš, za svaki slučaj. Po toj fotokopiji je „Vreme“ kasnije bilo u stanju da otkrije identitet čoveka koji bi morao da nas ubije ako otkrijemo ko je. Kapetan Dragan je tu našu demistifikaciju dočekao gospodski, sa osmehom i čestitanjem.
Kao čovek inteligentan, Vasiljković-Snedden je motajući se po Crnogorskom primorju 1990. shvatio da se na horizontu ukazuje prilika i za njega. Sasvim je izvesno da je tada stupio u vezu sa Državnom bezbednošću MUP-a Srbije i ponudio svoje usluge u trenutnoj krizi i budućem ratu. Ne zna se preko koga, ali je sam priznao da je imao „dobre odnose sa nekim ministrima Vlade Srbije“; sa bar dva ministra sigurno – Radmilom Bogdanovićem i Tomislavom Simovićem (tada ministrom odbrane Srbije; i to smo imali). Taj Simović je, jadnik, tada verovao da će Srbija steći sopstvenu vojsku, pa je to Draganu bilo zanimljivo; Čiča Radmilo je znao bolje. Počeo je Dragana da plasira po Beogradu, u prave krugove: kod Bracike Kertesa, kod Brane Crnčevića, kod Jovice i Frenkija. Draganu nije mnogo trebalo da shvati o čemu je reč i da zauzme ispravan stav. Za svaki slučaj, kapetan je stavio nogu u vrata i kod opozicije: bio je jedan od osnivača prvobitnog beogradskog odbora SPO-a, uz Dejana Lučića, Aleksandra Pavića i nekog dr Price, rođaka Momčila Đujića (Pavić i Prica su bili emigranti u SAD). Tomica Simović ubrzo je smenjen, a zamenio ga je Marko Negovanović koji se sa Draganom mnogo bolje razumeo. U bliski kontakt sa onima koji će kasnije postati „crvene beretke“ kapetan Dragan stupio je ubrzo; Žika Ivanović Crnogorac bio mu je desna ruka od početka, kao i još neki; Frenki je bdeo nad tim poduhvatom diskretno, ali stalno.
SUKOBI I RASKOLI: Dragan je predložio sasvim logičan plan: centar za obuku koji bi on vodio u Kninu ili već tamo. Kupljeno smesta. Dok si rek’o „Mile Martić“, centar za obuku u Golubiću kod Knina bio je dodeljen kapetanu Draganu i ubrzana obuka je počela. Sa njim su bili Pavić, Prica i Lučić, ali je Lučić uskoro ispao iz igre. Državna bezbednost je, preko Mile Martića, ostala u igri. Marketing nije kasnio: pojavljuje se zgodno skovani termin „Knindže“, a režimska i udvorička štampa počinje da razvija projekt „Kapetan Dragan“. Poštedećemo čitaoca detalja tog projekta, od stripova za decu do natprirodnih parapsiholoških, astroloških i drugih okultnih razmatranja te izvanredne pojave. Brana Crnčević uručuje velike kese pune para kapetanu Draganu prilikom njegovih boravaka u Beogradu. Kapetan se pojavljuje u društvu Klare Mandić i uopšte „nacionalnih radenika“, ali pazi kakve zvuke pušta: upozorava na nedostatak para za Krajinu, ali i na zloupotrebe i pronevere; upozorava i na ekstremiste i na opasnost od ratnih zločina. Ima ga po televizijama i novinama, domaćim i stranim; hrve se sa međedima pred kamerama i neumorno podseća na čast, ratno pravo, humanizam i Ženevske konvencije. „Rat je posao za profesionalne vojnike“, kaže on u jednom razgovoru sa novinarima „Vremena“. „Ako je motiv naoružanog naroda strah, onda imate masovno dezertiranje, kao pod Vukovarom; ako je motiv mržnja, onda imate masakre i masovne zločine.“
Pošto je obučio svoje ljude u Golubiću koliko je trebalo, Dragan kreće u borbe. Prva ozbiljnija akcija je Glina, kada zauzima grad veštim manevrom, ali dolazi u sukob sa JNA koju optužuje da je kriva za gubitak dva njegova čoveka. Bilo je tu raznih akcija, ali su sve bile na taktičkom nivou, krpljenje rupa i intervencije na kritičnim tačkama. Prilikom kostajničke operacije dolazi u prvi ozbiljan sukob sa tadašnjim vođstvom Krajine. Naime, lokalna paravojna fukara iskoristila je hrvatske stanovnike sela Struga kao živi štit u nekoj borbi, pa je deo poginuo; kad su izgubili dva borca u borbi, upali su u bolnicu u Dvoru na Uni i poklali hrvatske ranjenike, civile iz Struge, na način od koga su oficiri JNA povraćali. „Smesta sam otišao tamo i pohapsio petnaestak njih. Imao sam nameru da sutra organizujem preki sud i sve da ih postreljam, ali je onda helikopterom doleteo Mile Martić i sve ih pustio“, ispričao je kapetan Dragan novinarima „Vremena“ kasnije. Sa Milanom Babićem takođe se sukobio uskoro: prvi povod bio je Babićev ekstremizam, ali i kadrovska politika, jer je Babić smenio sposobnog komandanta odbrane Banije, Vajagića, a postavio doktora ginekologa iz Gline Dušana Jovića, već sumnjivog na ratne zločine.
Pravi razlog naglog pada uticaja Dragana Vasiljkovića u Krajini i kod Miloševićevog režima, međutim, nisu bili ratni zločini i glupava politika (mada su igrali ulogu), nego strateški pristup. Izgleda da su dva drugačija razloga bila značajnija: prevelika popularnost i nerazumevanje strategije Beograda u Hrvatskoj. Kao školovan oficir i razuman čovek, Dragan je posle uspeha u Krajini 1991, negde u septembru, smatrao da je sada trenutak da se krene u pregovore sa Hrvatskom sa pozicija jakih i potencijalno nadmoćnih, pre nego što se Hrvatska naoruža i sredi, ovako oslabljena u Slavoniji. Bio je blizak ideji neke jake autonomije (danas bismo rekli Z-4) i iznuđenih ozbiljnih garancija od Zagreba. Milan Babić ga je odrezao bez reči, a Mile Martić ga nije zaštitio, jer je strategija Beograda bila drugačija – internacionalizovati Krajinu i prepustiti je kratkoj i tragičnoj sudbini, kako je to lepo objasnio Bora Jović. Popularnost kapetana Dragana počela je naglo da pada novembra 1991, čim je istisnut iz Krajine i čim je izgubio medijsku podršku. Blistava karijera bila je zaista meteorska: zablistao je jula, a ugasnuo novembra. Izgleda da je razbesneo mnoge pukom popularnošću: u leto 1991. Krajina je značila Dragan, a ne Babić ili Martić; ili Milošević.
Nervozan i ljut, Dragan Vasiljković vraća se u Beograd i pokreće novu marketinšku kampanju, svestan da protiv Miloševića ne može. Grdi Babića i Šešelja; nudi se za Slavoniju, čak za Kosovo i Sandžak, gde je još red i mir. Bilo je pokušaja da mu se u blizini Bora osnuje novi kamp za obuku srpskih boraca, ali od toga nije bilo ništa. Osniva fond za udovice i siročad, ponovo se zbližava sa SPO-om. Popularnost pada i dalje, jer se – kako je to tada objašnjavao Srbobran Branković – od njega očekivalo nešto drugo (previše, kazaćemo), a ne dobrotvorni rad.
U međuvremenu i za najveće svoje slave, kapetan jeste malo muvao i trgovao, varajući glupe vojnike i udbaše i prodajući im zastarelu špijunsku elektroniku za lepe pare, ali je jako dobro pazio da Fond kapetana Dragana ostane čist. Niko još nije pronašao nijedan pogrešan dinar u vezi sa Fondom. Kad je počeo rat u Bosni i Hercegovini, Dragan je u nekoliko navrata odlazio tamo u izviđanje, ali se nije zadržao, niti odazvao pozivima da se pridruži Karadžiću i Mladiću. U jednom razgovoru sa novinarima „Vremena“ 1995. o tom ratu je govorio sa gađenjem; pominjao je sa užasom Sarajevo i Srebrenicu, a onda je dodao: „To me baca u depresiju! Neću da znam o tome, toliko sam vremena proveo tamo izvlačeći Muslimane ispod srpskog noža.“
ZATVARANJE POGLAVLJA: Vreme do 2000. proveo je u blizini SPO-a i Studija B, baveći se Fondom i putujući okolo. Pokušao je da uvede golf kao novi sport u Srba, ali ga nešto nije išlo. Tokom rata 1999. njegovi momci i devojke oko Fonda navodno su se bili istakli kompjuterskim hakerisanjem u korist Srbije. Tokom prevrata od 5. oktobra bio je od ključnog značaja u spasavanju i preuzimanju Studija B, ali je pazio da se ne svrstava – osim protiv Miloševića. Kad su mu propali svi pokušaji sa poslovima ovde, pa i golf, vratio se u Australiju prilično razočaran; reklo bi se da je to poglavlje života bilo završeno.
E, onda se neko u Šibeniku setio da Dragana Vasiljkovića optuži za ratne zločine u Hrvatskoj, baš nekako usred domoljubne nervoze zbog toga što je u Španiji uhapšen Ante Gotovina, skoro punih petnaest godina od samih događaja. Hrvatske su vlasti poslale zahtev za hapšenje u Australiju i Daniel Snedden je dopao obaveznog pritvora od 60 dana za takve slučajeve; toliki je i rok Hrvatskoj da dostavi dokaze o kojima će australijski sud odlučiti. Hrvatska ga tuži za dva dela zlostavljanja ratnih zarobljenika i za zločin protiv civilnog stanovništva. Zanimljivo je da se Dragan Daniel Vasiljković Snedden pojavio i u Hagu kao svedok u suđenju Miloševiću, ali da Hrvatska nije osetila potrebu da ga tada tuži niti je Tužilaštvo imalo nešto protiv njega. Osim toga, ispalo je da su Hrvati u jednom trenutku tužili nekog Dragana Vasiljevića iz Bijeljine, pa su ga pomešali sa Vasiljkovićem, što je bila uobičajena bruka. Šibensko tužilaštvo sada tuži Dragana Vasiljkovića za glinsku operaciju, što će teško proći: nije bilo civilnih žrtava, osim novinara Egona Skotlanda, za koga je Bundeskriminalamt iz Vizbadena dokazao da je poginuo od zalutalog metka koji je ispalila hrvatska strana; osim toga, to je delo oružane pobune za koje se primenjuje Zakon o oprostu. Vasiljkovića terete i za dva slučaja zlostavljanja ratnih zarobljenika, juna i avgusta 1991, u kninskoj tvrđavi i za isto delo februara 1993. u Bruškoj kod Benkovca. Za taj drugi slučaj ne znamo; prvi slučaj, kninska tvrđava, čini se neverovatnim. Naime, „Vjesnik“ od 15. avgusta 1991. doneo je reportažu svog dopisnika iz Šibenika Jadranke Klisović, o razmeni zarobljenika između Knina i Hrvatske, u kojoj se navode izjave razmenjenih hrvatskih vojnika i policajaca (njih 52) koji su bili zatvoreni u kninskoj tvrđavi. Svi su se žalili na maltretiranja i mučenja, neljudski tretman i isticali glavne aktere. Međutim, u reportaži stoji i sledeće: „Zarobljenici pamte i kapetana Dragana za kojega kažu da je posebno uživao gledajući video-kazete o vijetnamskom ratu. Za njega pronalaze lijepe riječi, jer ih u njegovu prisustvu nitko nije smio tući, a nekoliko puta čak ih je ponudio pivom i cigaretama.“ Podsećamo da je ta reportaža izašla polovinom avgusta 1991. u „Vjesniku“, u vreme kada objavljivanje takvih priča, pa makar i iz usta upravo razmenjenih ratnih zarobljenika, nije bilo u Hrvatskoj baš poželjno.
Razumni ljudi u hrvatskoj javnosti i medijima već su izrazili rezerve u pogledu dokazivosti tih na brzinu sklepanih optužbi. Postoje za takve rezerve tri razloga: nije svojstveno čoveku (da mu je bilo svojstveno, već bi se bilo doznalo); previše se zakasnilo (ne vidi se do kojih je novih saznanja tužilaštvo došlo u međuvremenu); mnogo je zgodno palo politički (zbog frke oko Ante Gotovine). Dragan Vasiljković jeste bio neuobičajeno za sebe drzak i bezobrazan u prepisci sa hrvatskom ministricom pravosuđa Vesnom Škare-Ožbolt proteklih meseci; inače je mnogo finiji i otmeniji, ali – šta bi to značilo? Teško da je dokaz krivice. Treba sačekati da australijski sud dobije i razmotri dokazni materijal. Ako dokaza ima, sudiće mu tamo – ili u Hagu, ako Hag to bude zanimalo. Ako ne bude dokaza, Daniel Snedden će da uzme lepe pare australijskoj državi za tih šezdeset dana pritvora.
Za to vreme, na jednom zvezdarskom zidu polako bledi grafit „Evo ga kapetan Dragan“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
