Kama sutra

Radnja se dešava za vreme bombardovanja. Radnica tek otvorene banke, nakon radnog vremena kuca mi na vrata stana i obaveštava da je stigao novac iz Belingama, gde se nalazi časopis za koji tada pišem. Zbunjena, njenu pojavu sebi objašnjavam preduzimljivošću i ljubaznošću banke, iako ranije nisam čula za obaveštavanje po kućama. Sutradan doživljavam novo iznenađenje – direktor banke, inače komšija iz zgrade, sumnjičavo pita da li je to „neki novac dobijen preko interneta“. Naravno da bih u današnjim okolnostima sasvim drugačije odgovorila; tada zbunjena objašnjavam da je razlika samo u načinu slanja. Uzalud, posmatra me kao sedmaka koji je polovinu krosa prečučao u šipražju da bi se pridružio vrednoj gomili pred samim ciljem ili blagajnom u poslednjem krugu. Bilo je to par dana nakon što su kareovci otišli iza brave, i kada se svuda osećao amaterski debeizam u niskom startu. Čim ugovoreni posao nije overen uz litar belog i sifon sode – eto njima razloga za sumnju.

Da je nekim slučajem znao da sam u to vreme provodila noći i noći na četu, moguće da bih dobila i dvadeset pet po turu. Šta bi tek bilo da se sam uverio u moguću skalu čet doživljaja ili da je nekim slučajem naišao na neku lovačku verziju po kojoj je Michael Hutchence iz INXS-a čist amater, a ovca Dejzi sa halterima mala jaga. Da se sudario iza ćoška sa nekim zoofilom ili napaljenim fetišistom? Uprkos mogućem infarktu, većina ljudi koje pomenuti svakodnevno viđa, u arsenalu ipak ima vlastitu priču ili priču drugovog druga o realizovanom uzbuđenju kom je kamen temeljac postavljen upravo na četu. Kamen četeljac. Da li je jedino objašnjenje to da ova komunikacija pije vodu jer uspeva da izbegne logičku hijerarhiju događaja, i da svedena samo na jedan nivo, mora kvalitetom kompenzovati sve ono što nedostaje. Dakle, u čemu je kvaka 22?

Duboko verujem da je ključ u tome što ovaj kontakt tako lako i nenametljivo primenjuje princip – kama sutre. I to ne samo onaj erotski deo već i onaj koji se odnosi na religiju, mudrost, bogatstvo. Miljama daleko od starinskog ljubavnog priručnika ili šareniša Hiljadu jedne noći gde Šeherezada zavodi pričicama o Simbadu i Ali Babi, kama sutra je prava pravcata praktična filozofija.

Većini ljudi najpamtljivija je ostala podela, po kojoj se muškarci dele na zečeve, bikove i konje, a žene, prema veličini njihove joni, na srne, kobile i slonice. Na svu sreću, klasifikacija nema veze sa trenutnim trendovima, jer bi se za srne i bikove guralo preko reda, a odeljenje sa kobilama, slonicama i zečevima ličilo bi na seoske škole sa furunčetom i mešovitim odeljenjem. Prvi razred do zida, treći do prozora. Skoro pa pred gašenje.

Dakle, kama sutra nam detaljno objašnjava kako i zašto su samo tri ravnopravne spojke dobre, i objašnjava šta se dešava u slučaju da se baš i nismo usrećili. Komentari da je neko shorty ili roomy nisu naivni i ne zaslužuju guranje pod tepih psiholoških relativnosti na prvom ćošku. Pogrešni pokušaji liče na nameru da se kroz rupicu na lanenoj košulji provuče dugme od kaputa, ili obrnuto, na očekivanje da se laneno dugmence zadrži u rupici revera.

Kada god negde u vazduhu uhvatim sličan komentar, zamislim maratonca koji ulazi u završni deo trke i prolazi kroz ono tunelče između otvorenog dela i stadiona. Onako, trči i ništa ga ne zanima. Prošao je i stigao kroz cilj, ali nema pojma kako tunelče izgleda, niti ono pamti njega. A lako se dâ zamisliti i provlačenje kroz onaj vojnički tunel u vidu cevi gde će se za oba ramena teško naći mesta.

Kao maloj, bilo mi je zanimljivo da u mislima spajam prijatelje svojih roditelja, jer mi se činilo da nisu svi baš najlogičnije spareni. Kaput mamine koleginice mirisao je razigrano, jako, fatalno, izazovno, kao gola noga kroz šlic, a iz džepova kaputa njenog muža, koji je mirisao kao onaj apotekarski pomoćnik na promincle, uvek su pedantno virile savijene ešarpa i rukavice. Ta dva mirisa uvek su budila gomilu asocijacija u meni, pa sam često zamišljala kako ona raskalašno razbacuje stvari po sobi, dok prominclaš trčkara i kupi za njom, jedva se snalazeći sa rasutom prirodom. Danas sam sigurna da je ona bila tip slonice, a on tip zeca i da je upravo to uticalo na ovakve tipove ponašanja. Da treba da se kladim, celu bih kasicu prasicu stavila na tu kombinaciju. Nije sve to baš džabalesku, nešto utiče na prirodu para, mora biti neko skriveno klupče kog svaka reč ili korak razmotavaju u nekom pravcu. I to se prepoznaje, onako intuitivno se shvata da neki muškarci nisu taman nekim ženama i obrnuto. Kao da su se međusobno prezuli ili hodaju naopačke obučeni.

I baš tu se spajamo sa čet dodirom – intuitivno znaš ono u šta se ne možeš odmah uveriti. U dva koraka prepoznaš da li ti je neko tesan ili nepotrebno prostran. Nasluti se. Osetiš da li ulazi milimetar po milimetar dok ga gledaš u oči sa dlanom na monitoru i osećaš kako ga telo prima, otvarajući se samo, ili naprosto trošiš vreme. Osetiš da ti leže svakim milimetrom. Prepozna te po slovu. Da li ti je nečija rasejanost taman i zvuči veselo i sasvim logično poentiranje, ili ne znaš šta bi s tim, gledajući koliko prostora ostaje sa svake strane. Kao da si tunelče na stadionu. Kako se i ne dodirujete i kako baš ništa ne trne negde na dnu stomaka. Teško da susret kod ćoška na šampiti može tako brzo odstraniti sve bočne elemente koji mogu odvući pažnju, i da se može prtljag i staviti na rendgen kontrolu još prvo veče.

Ostatak para iz kasice prasice uložila bih u ubeđenje da ova kompatibilnost donosi i ostale jer se sve druge mogu usaglašavati i presipati po peščaniku, uklapajući zrno po zrno ako osnove ima. U protivnom može vam se desiti da završite kao sa onim smanjenim ljubavnikom iz Almodovarovog Habla con ella, koji će trčkarati nekuda po vašem telu. Stoga, ako vam se neočekivano pojavi službenica banke, treba hrabro otići direktoru na crtu. I pre toga pronaći vlastiti puzl.