Rizici autonomije

Prošlog vikenda je bezuspešno završena još jedna runda mirovnih pregovora između jermenskog predsednika Roberta Kočarjana i azerbejdžanskog Iljhama Alijeva o mogućem zajedničkom rešenju nagornokarabaške krize, u kojoj je za nešto manje od dve decenije poginulo oko 30.000 ljudi, a gotovo milion ostalo bez domova. Dvodnevni susret dvojice južnokavkaskih lidera odigrao se „u blizini Rambujea“, pre svega fizički, jer je bio održan u srednjovekovnom dvorcu nedaleko od grada Rambuje, a onda i figurativno, jer su uprkos dobroj volji Zapada i predstavnika tzv. Minske grupe (po gradu Minsku) obe strane tvrdo stajale na svojim pozicijama: Jermenija nije spremna da dopusti podelu vlasti u Nagorno Karabahu sa Azerbejdžanom, dok Azerbejdžan ne odstupa od stava da je Karabah neotuđiv deo njegove teritorije. Minska grupa je organizovana u okviru OEBS-a kao specijalno telo koje se bavi konfliktom na Južnom Kavkazu. Ona je stvorena nakon završetka oružanog konflikta koji je u Nagorno Karabahu trajao do 1994. godine i sačinjavaju je predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Rusije, uz učešće Jermenije i Azerbejdžana. U subotu su Kočarjan i Alijev obećali francuskom predsedniku Žaku Širaku da će svojim vladama proslediti zahteve za nalaženje konstruktivnih rešenja u vezi sa budućim statusom Nagorno Karabaha.

MISIONARI I IZBEGLICE: Oružani sukobi u Nagorno Karabahu između Jermena i Azerbejdžana počeli su još u vreme raspada SSSR, kada su nakon propalog referenduma (sličnom onom u BiH) jermenske snage bezbednosti preuzele kontrolu nad teritorijom Nagorno Karabaha, koji je za vreme Sovjetskog Saveza bio autonomna jedinica Azerbejdžana. Kao posledica oružanih sukoba, Nagorno Karabah je napustilo stotine hiljada azerskih izbeglica od kojih veći deo do dana današnjeg živi po izbegličkim kampovima širom Azerbejdžana. Na političku klimu u Bakuu znatno utiče nagornokarabaška tragedija, a Turska je devedestih godina u ime islamske solidarnosti zatvorila granice prema Jermeniji. U Jerevanu je rat u Nagorno Karabahu okarakterisan kao „odbrana jermenskih nacionalnih interesa“, uz podsećanje na „turski masakr“ i „genocid“ počinjen nad više od milion Jermena početkom prošlog veka. U glavnom gradu Nagorno Karabaha Stepanakaretu, tamošnji Jermeni tvrde da su „čuvari hrišćanstva na Južnom Kavkazu“. Nagorno Karabah je danas nepriznata republika sa oko 150.000.000 stanovnika.

MIR U KOMŠILUKU: Prema proceni zapadnih analitičara, 2006. godina trebalo bi da bude presudna u nalaženju rešenja za konflikt na Južnom Kavkazu. Pre svega, kaspijski naftovod Baku–Džejhan, koji je za Ameriku od posebnog značaja kao alternativa bliskoistočnim izvorima nafte i koji prolazi teritorijom Azerbejdžana, nedaleko od Nagorono Karabaha može biti ugrožen ukoliko tamo ponovo izbiju oružani sukobi. Naftovod Baku–Džejhan građen je deset godina i u njega su uložene milijarde dolara. U investicijama učestvuju vodeće zapadne naftne kompanije sa Britiš Petroleumom na čelu. Najava izgradnje kaspijskog gasovoda koji bi nakon „ruske ledene pretnje“ početkom ove godine trebalo Evropskoj uniji da postane altrenativa ruskom gasnom monopolu, takođe zahteva „mir u komšiluku“. Kao dodatan razlog za brigu pominje se nedavna eksplozija gasovoda koji iz Rusije vodi prema Gruziji, „diverzija“ zbog koje je početkom 2006. godine cela zemlja nedelju dana ostala bez grejanja. Poznavaoci problema „separatističkih republika“ tvrde da u nalaženju rešenja u vezi sa budućim statusom Nagorno Karabaha najviše što se može očekivati jeste demilitarizacija i povlačenje jermenskih snaga bezbednosti, uz davanje toj teritoriji statusa svojevrsne autonomije, za šta bi bila neophodna saglasnost Azerbejdžana. Postoji i mogućnost da se u Nagorno Karabah dovedu međunarodne mirovne snage, ali kakve i pod čijom komandom jeste pitanje za koje se podjednako interesuju i Rusija i Sjedinjene Američke Države.

EVROAZIJSKI BALKAN: Tako Kavkaz i širi region naziva politikolog Zbignjev Bžežinski u svojoj popularnoj knjizi Velika šahovnica. Problem pregovora o budućem statusu Nagorno Karabaha dijametralno je suprotan pregovorima o budućem statusu Kosova. Južna srpska pokrajna izvlači se od ruskog tradicionalnog saveznika, dok su iz Karabaha bežali novi američki „naftni saveznici“ – Azerbejdžanci. Karabah su „okupirali“ početkom devedesetih godina Jermeni uz pomoć rusko-sovjetskih snaga bezbednosti. Stotine hiljada Azerbejdžanaca i danas nakon deset godina od završetka oružanih sukoba boravi po izbegličkim kampovima. Početkom ove godine ruski predsednik Vladimir Putin ne samo da je demonstrirao političku snagu Kremlja zavrtanjem ventila gasovoda prema Ukrajini i EU-u već je pokazao koliko je daleko Rusija kao bivša supersila spremna da ide, ukoliko joj se rovari po dvorištu kojekakvim šarenim revolucijama. Za Rusiju je Jermenija tradicionalni saveznik i potencijalni ekonomski partner. Azerbejdžan je geopolitička osovina na Kavkazu, jer spaja Tursku sa Centralnom Azijom. Nagorno Karbah je u tom slučaju svojevrstan geopolitički „klin“ na tom putu. Ipak, Azerbejdžan je potreban i Rusima, kako bi održavali ravnotežu između „severa“ i „juga“ na Kavkazu. Naime, Rusija i Iran od pada Berlinskog zida intenzivno pokušavaju da stvore u Bakuu antiameričku i antizapadnu atmosferu, kako bi zadržali kontrolu nad Kaspijskim bazenom.

PREDVORJE IRANA: Azerbejdžan je za Sjedinjene Američke Države i EU „usko grlo“ prema kaspijskim naftnim i gasnim rezervama. Zbog toga su lideri te bivše sovjetske republike, članovi porodice Alijev, najpre Gejdar i nakon njegove smrti sin Iljham, zajedno sa Gruzijom, prosperirali na antiruskoj politici. S druge strane, Azerbejdžan je za SAD značajan saveznik i zbog mogućeg zaoštravanja odnosa sa Iranom, gde živi dva puta više Azerbejdžanaca nego u samom Azerbejdžanu. Azerbejdžan je bio važna karika, povezana sa Iranom u vreme geopolitičkih preraspodela na samim počecima hladnog rata, odmah nakon Drugog svetskog rata. Do današnjeg dana Iran strahuje da bi oko dvadeset miliona Azerbejdžanaca na severozapadu zemlje, što je oko četvrtina od celokupne iranske populacije, moglo da traži autonomiju i pripajanje Azerbejdžanu. Stoga se otvaraju mnoga pitanja o budućem statusu „separatističkih republika“, koje se na neki način nalaze u sferama uticaja Rusije i Sjedinjenih Američkih Država. Upravo „nedefinisane teritorije“, od Kosova i Transdnjeparske Republike, preko Čečenije do Abhazije, Južne Osetije i Nagorno Karabaha, mogle bi postati predmet „trgovine“ dva važna politička centra, Moskve i Vašingtona. Jer, svaka politička odluka u vidu definisanja budućeg statusa „nepriznatih republika“ mogla bi da stvori određeni presedan, koji će otvoriti domino-efekat, od Balkana do Kavkaza. Status nezavisnosti tih republika podjednako je rizičan za Rusiju i za zapadne zemlje. Nezavisnost Kosova ohrabrila bi separatizam u Čečeniji i susednim republikama Severnog Kavkaza, što ne odgovara Rusiji, a nezavisnost Nagorno Karabaha oživela bi uticaj Moskve u svim nepriznatim republikama, što ne odgovara Americi. Nije isključeno da postojanje „divljih republika“ i zamrznuto stanje, uslovno rečeno „protektorata“ na prostorima bivšeg komunističkog bloka, sudeći po prethodnom iskustvu mogu da potraju još godinama.