Nedavno gostovanje Narodnog pozorišta iz Užica u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ponovo nam je otkrilo jednu nepravedno zaboravljenu domaću dramu od pre dvadeset godina – „istorijsku komediju“ Atentat Miloša Nikolića. Pojam istorijska u žanrovskom određenju koji je dao sam autor, opravdan je podatkom da siže drame zaista dolazi iz naše istorije: krajem XIX veka pokušan je atentat na srpskog kralja u poljskom klozetu! Iako je istorijski istinit, ovaj događaj deluje neshvatljivo groteskno i apsurdno, što apsolutno legitimiše drugi deo autorove žanrovske sintagme, odnosno njegovu odluku da napiše komediju. U skladu sa ovakvim sižeom, komad je napisan u farsičnom, tragikomičnom i apsurdističkom stilu Alfreda Žarija, a konkretna veza sa ibijevštinom nalazi se u upotrebi iste lozinke za društvene i životne probleme, pogotovu one vezane za vlast, vladanje i vladare. Oba autora, naime, obilato koriste izraz – „sranje“.
Motiv „atentata u čučavcu“, kome bi teško odoleo bilo koji rasni komediograf, dramski je razložen na dva dela: izgradnju posebnog klozeta za kralja u sklopu priprema za njegov doček u nekoj nedođiji, i kraljevu posetu koja se završava pokušajem atentata u tom klozetu. Ove glavne dramske situacije nisu detaljnije razrađene, u okviru njih ništa se važno ne dešava, osim što lokalni kapetan optužuje lokalnog večitog studenta da se samo razmeće jer nema hrabrosti za antidržavne akcije, što će ovoga razgneviti i motivisati da prereže daske u kraljevom klozetu. Jedini svedok priprema za ovu govnariju od zločina je slep čovek koji je čuo zvuk zavereničke testere (mitska figura „slepca koji sve vidi“), a čiji su se pokušaji da opomene kralja završili očajničkim uzvikom, zbog koga samo što nije izgubio glavu – „kralju ne seri!“.
Na osnovu spomenutih izraza, može da se nasluti da je lascivnost govora jedna od glavnih odlika komedije Atentat. To je neosporno tačno, s tim što lascivnost nema za cilj da sablažnjava malograđansku publiku, niti da označava neki konkretni milje ili karakter. Sočan, bujan i lascivan jezik je sastavni deo jednog sveobuhvatnog poetskog prosedea, koji je izvorno uslovljen i određen time što je komad napisan u stihu. Gotovo sve misli i emocije koje komad pokreće rezultat su te poetske evokacije, mada ima i delova u kojima dolazi do znatnog verbalnog šlajfovanja, u kojima lascivni jezički žongleraj na silu pravi humoristički efekat.
Ipak, središnja metafora drame, bar onako kako je ja vidim, ne proističe toliko iz dramskog govora, mada je u njemu podržana i razvijena, koliko iz osnovne dramske situacije. Atentat na kralja u klozetu razotkriva, na metaforičkom planu, svu zaostalost i divljaštvo jedne sredine u kojoj ne samo da se sve rešava zločinom već i taj zločin mora da bude gadan, primitivan i glupav. Analizom ove metafore stižemo do jedne bitne odlike drame; iako ima ibijevsku šematizovanost i opštost, iako radnja i likovi nisu geografski locirani, komedija Atentat, ipak, nudi dovoljno mentalitetskih i kulturoloških obeležja koja je pouzdano ukorenjuju u našu, srbijansku nedođiju (dovoljan je samo kraljev sjajan komentar na gomile mesa kojima ga služe – „povrće vam ovde ne uspeva“).
U predstavi užičkog Narodnog pozorišta, reditelj Ljuboslav Majera razvio je, prateći piščeve indikacije, svoj prepoznatljiv, minimalistički i diskretno metaforičan koncept scenskog prostora (saradnik na scenografiji bila mu je Marijana Zorzić-Petrović). Centralno mesto, naravno, zauzima glavni dramski junak – poljski klozet napravljen od svetlih dasaka – a oko njega su još samo sto i korito od istog materijla. Obilata trpeza može da se shvati kao oznaka provincijskih napora da se korumpiraju moćnici iz velikog sveta, dok korito i kuvarica koja u njemu stalno riba nečistoću (posle upadanja u klozet, i onu kraljevu) funkcionišu kao simbol zatvorenog kruga vlasti, bezizlazne situacije u kojoj je samo pitanje trenutka kada će čisti postati prljavi. Sve unaokolo pokriveno je trunjem od dasaka za klozet (da bi ovaj znak bio razgovetan, treba da ga bude mnogo više), što može, u krajnje slobodnom tumačenju, da bude simbol moralne i duhovne piljevine u kojoj se taj svet guši. Kostimi Snežane Kovačević su realistički, ali diskretno stilizovani kako bi izoštrili pojedinačne tipove (okraćale nogavice, umoljčani džemperi, preuska odela).
U radu s glumcima Ljuboslav Majera je uglavnom uspeo da scenski artikuliše komičku dinamiku i vitalnost ovog komada. Ipak, u pojedinim momentima, tekst je bio ugrožen problemima u glumačkoj interpretaciji, bilo da je u pitanju savladavanje stiha, „obična“ govorna artikulacija (bilo je saplitanja u govoru, zamuckivanja, vraćanja), ili prenaglašenost i nerazgovetnost sredstava, što je prilično narušavalo utisak o zanatskom nivou predstave. Iz ansambla se izdvajaju Slobodan Ljubičić kao Slepac, tragikomična figura pronicljivog čoveka koji vidi više od drugih, i Vahidin Prelić kao dezorijentisani, prpošni i nesigurni Večiti student s nervom revolucionara… Čini se da bi za ambicioznije ansambl-predstave u manjim pozorišnim sredinama bilo poželjno da se pozove jedan do dvoje glumaca iz većih centara, kako bi oni povukli celu stvar i pokrenuli svoje kolege.
Poslednje, ali ne i najmanje bitno: predstava Atentat u Narodnom pozorištu iz Užica je pametan repertoarski potez, jer spaja zdravu zabavu s ozbiljnim značenjima. Kao i Nikolićeva komedija tako i Majerina predstava ima tu dobroćudnu komičku snagu i vitalnost, ali ne i onaj perfidni, ulizivački ton, kojim se abolira prostački menatalitet koji bi, navodno, trebalo da se kritikuje i ismeva.