Popularnost i potencijal

Neposredno pre nego što je premijer i predsednik DS-a Zoran Đinđić ubijen ispred zgrade Vlade Srbije, njegova Demokratska stranka imala je u Skupštini Srbije pedesetak poslanika koji su u parlament ušli na listi DOS-a. Istovremeno, uživala je podršku oko petnaest odsto građana Srbije. Nakon ubistva Zorana Đinđića, stranka postaje najpopularnija u Srbiji, ali se ispostavilo da je ta popularnost kratkog daha. U leto 2003. godine opozicija pokreće brojne afere čiji su glavni akteri ljudi iz Đinđićevog najbližeg okruženja. Kulminacija je dostignuta skandalom „Bodrum“, da bi na kraju bili raspisani vanredni parlamentarni izbori nakon kojih DS-a više nema u republičkoj izvršnoj vlasti.

Šta je Demokratska stranka tri godine nakon ubistva Zorana Đinđića? Bez sumnje, ona u biračkom telu uživa veću popularnost nego što je to ikada bio slučaj u njenoj istoriji, osim u jednom kratkom periodu neposredno nakon Đinđićeve smrti. U republičkom parlamentu ima 32 poslanika, najviše što je ova stranka dobila izlazeći na izbore samostalno (na prvim višestranačkim izorima 1990. godine, DS osvaja sedam skupštinskih mandata, a na vanrednim 1993. godine – dvadeset devet). Na predsedničke izbore 2004. godine DS prvi put izlazi sa svojim kandidatom (Dragoljub Mićunović bio je kandidat DOS-a, a Miroljub Labus grupe građana) i Boris Tadić postaje predsednik Srbije. Kad se sve sabere, čini se da Demokratska stranka tek sada, dostiže ono čemu je Zoran Đinđić težio: da DS bude vodeća stranka onoga što se danas naziva demokratskim blokom. Od prvih dana višepartijskog sistema, DS je u tom pogledu bio u senci Srpskog pokreta obnove, a posle petooktobarskih promena tu ulogu imala je Demokratska stranka Srbije.

IMA/NEMA RAZLIKE: Da li se uzrok dolasku boljih dana za DS krije samo u tome što su građani tek nakon smrti Zorana Đinđića počeli da pokazuju razumevanje i simpatije za njegove ideje ili se i sam DS promenio? Politički analitičar Zoran Stoiljković, poredeći Đinđićevu i Tadićevu Demokratsku stranku, u razgovoru za „Vreme“ kaže: „Dok ga je Zoran Đinđić vodio, DS je pragmatski išao ka tome da bude stožerna stranka promena. Od kraja devedesetih imate i programsko opredeljenje kod njih da nisu kao druge stranke, već da su stranka sa misijom da promeni stvari.“ Stojiljković dodaje da se posle Đinđića pokazalo da mehanizam koji je postojao u njegovo vreme, koncepcija stranke-preduzeća, traži koordinaciju i tim koji je u prvo vreme bio na čelu stranke: „Timovi su dobri samo kao prelazno rešenje, dok se ne iskristališe novi lider, što se desilo dolaskom Borisa Tadića na mesto predsednika stranke. On se pokazao kao jedan umeren, ozbiljan, proevropski političar, ali je bliži političkom mejnstrimu, nego što je to bio Zoran Đinđić.“ S druge strane, potpredsednik DS-a Dušan Petrović smatra da se politika DS-a nije promenila dolaskom nove garniture na čelo stranke: „Demokratska stranka i u vreme dok je na njenom čelu bio Zoran Đinđić i danas, kada je Boris Tadić predsednik, uostalom kao i 1990. godine, ima misiju da promeni Srbiju i da od nje napravi modernu zemlju koja nema jedan jedini razlog da bude drugačija od drugih civilizovanih i razvijenih zemalja na evropskom kontinentu. Posle smrti Zorana Đinđića, naravno, DS je ušao u jedno sasvim novo doba zbog toga što je Zoran Đinđić bio ne samo vizionar već i čovek koji je predstavljao stožer cele organizacije. Međutim, vrlo brzo DS je uspeo da se prilagodi novim okolnostima, da pridobije poverenje birača na vrlo visokom nivou.“ Po Petrovićevom mišljenju, da bi DS mogao da vodi politiku koja je utemeljena na vrednostima koje zastupa, u rukama mora da ima poluge vasti: „DS danas traži – ja sam siguran i da pronalazi – puteve da na sledećim izborima uspe da za demokratsku Srbiju pridobije većinu građana i nastavi da vodi politiku onako kako je to, u suštini, bilo u doba kada je Zoran Đinđić bio predsednik Vlade.“ I analitičar Slaviša Orlović smatra da nema diskontinuiteta između današnje politike Demokratske stranke i one iz vremena Zorana Đinđića, uz napomenu da je i sam Tadić rekao da nije i ne može da bude Đinđić: „Ali, u smislu ideje, diskontinuiteta nema.“ Orlović dodaje da je Đinđić ostavio jak DS, što potvrđuje činjenica da je stranka preživela nakon njegovog ubistva: „Do prve izborne skupštine u DS-u nakon atentata osetila se borba za naslednika, ali pobeda Tadića na stranačkim, potom i na predsedničkim izborima i zaključno sa poslednjon pobedom na skupštini stranke, konsolidovala je i učvrstila organizaciju i Tadićevu poziciju u njoj.“ Ni bivša potpredsednica DS Ljiljana Lučić ne smatra da u ovoj stranci postoje odstupanja od nekadašnjeg političkog programa: „Mislim da u stranci postoje čvrsta programska opredeljenja definisana u periodu kada je Zoran vodio stranku i ne vidim neka odstupanja. Ali, mislim da javnost to ne može da percipira zbog nedostatka energije ljudi koji su bili tu u Zoranovo vreme.“

NASLEDNICI I MILJENICI: U samom vrhu DS-a više nema nikoga od Đinđićevih najbližih saradnika. Čedomir Jovanović osnovao je svoju stranku, a Zoran Živković, od kako je na stranačkim izborima poražen u borbi za mesto predsednika, u svojim javnim nastupima otvoreno kritikuje rad Borisa Tadića i ljudi oko njega. U vreme kada je Tadić izabran za predsednika Srbije, mnogi su kao jedan od ključnih faktora za tu pobedu videli upravo njegovo distanciranje od dela nekadašnjeg rukovodstva DS-a i Đinđićeve vlade. Ljiljana Lučić kaže da je u stranci došlo do prirodne zamene: „Hoću da verujem da je razlog zašto tih ljudi više nema taj što novo vreme traži nove ljude.“ S druge strane Aleksandar Vlahović, bivši ministar privrede u Đinđićevoj vladi, smatra da apsolutno nije tačno da otklon postoji: „Svi Zoranovi najbliži saradnici su tamo gde je potrebno. Svi ministri vode odgovarajuće resorne odbore, a resorni odbori su mesta odakle će se sutra regrutovati kadrovi za izvršnu vlast. Pored toga, dobar deo Zoranovih saradnika je u predsedništvu DS-a.“ Po Vlahovićevom mišljenju, ne bi bilo dobro zaključivati da se pravi distanca prema Đinđićevim saradnicima na osnovu toga što on na poslednjoj skupštini DS-a nije izabran za potpredsednika, a Zoran Živković za člana Glavnog odbora. Analitičar Zoran Stojiljković smatra da je povlačenje Đinđićevih saradnika iz javnog života bilo neophodno kako bi se otvorio prostor za nove ljude: „Boris Tadić nije spadao u ‘miljenike’ Zorana Đinđića. A kada neko preuzima palicu, kao što je on to uradio, normalno je da ne želi da bude pod mentorstvom ljudi koji su bili uz Zorana Đinđića i nose epitet njegovih naslednika, već traži sopstveni manevarski prostor.“

ŠTA ĆE BITI: Još od osnivanja 1989. istorija DS-a je burna i obiluje dešavanjima koja su neke druge partije brisala sa političke scene ili ih odvlačila na marginu. Međutim, ova stranka preživela je nekoliko cepanja, smenu jednog i ubistvo drugog predsednika, fijasko kampanje za bojkot predsedničkih i parlamentarnih izbora 1997. godine, ali je i dalje ostala važan politički faktor. Kakva je sudbina čeka u budućnosti? Svi sagovornici „Vremena“ vide Demokratku stranku kao stožer oko kog će se i ubuduće okupljati demokratske snage kojima će na narednim izborima pripasti izvršna vlast. Ali, za to se prethodno moraju ispuniti neki uslovi: „Građanima je potrebno poslati poruku da partije demokratskog bloka ne ratuju međusobno. Upravo je taj stalni konflikt uzrok sve veće apstinencije, zbog koje se povećavaju šanse retrogradnoj opciji“, kaže za „Vreme“ Aleksandar Vlahović. Zoran Stojiljković smatra da je DS još u fazi krize rasta i profilisanja nakon Zorana Đinđića, ali da je na dobrom putu da se profilira na socijaldemokratskom polju: „Demokratska stranka treba još više da radi na stabilizovanju socijalne platforme. Ako hoće da se još više približi vlasti, mora da gradi mostove ka civilnom sektoru, ženama, mladima… Istraživanja pokazuju da postoji značajna pravilnost u vezivanju političkog opredeljenja sa socijalnim slojem. Sve što je po obrazovanju iznad tehničara po pravilu je za demokratski blok. Gde je obrazovni profil ispod toga, glasovi idu radikalima. Ako se DS približi tim ‘nižim’ slojevima i to izbalansira sa svojom evropskom politikom, biće stranka sa velikim vladavinskim kapacitetom.“ Stojiljković dodaje da će, ako ovo ne učini, DS ostati ono što je danas: jedna od nekoliko relevantnih stranaka u Srbiji. A da li sadašnja Demokratska stranka ima potencijala da bude „motor promena“ kako su je nazivali u vreme Zorana Đinđića? Dušan Petrović i Slaviša Orlović saglasni su da DS to može da bude, ali joj je delovanje ograničeno jer nema instrumente izvršne vlasti. Mišljenje Zorana Stojiljkovića donekle se razlikuje: „Ako bude umela da se čuva nagrađivanja lojalnih insajdera i ako funkcije opet poveri stručnjacima, svakako da može.“

Opšti je utisak da DS nije odustala od svog reformskog opredeljenja. Ali, ostaje pitanje ima li ova stranka još ljudi koji bi na sebe preuzeli ulogu koju je u procesu reformi imao Zoran Đinđić, odnosno ljudi koji su spremni da, žrtvujući vlastiti rejting kod birača, povlače nepopularne ali neophodne poteze.