Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Da li podatak da su čak četiri predstave po Sterijinoj komediji Laža i paralaža postavljene u našim teatrima u poslednje vreme, sugeriše pretpostavku da se ona pokazala kao najprovokativnija i najaktuelnija za savremeno srpsko društvo
U godini u kojoj se slavi dvostruki jubilej našeg najvećeg komediografa, Jovana Sterije Popovića (dvesta godina od rođenja i sto pedeset od smrti), očekivalo se da će se srpska pozorišta masovno i ozbiljno poduhvatiti njegovog dramskog dela. Rezultat prvog poluvremena – sve postavke Sterijinih dela najavljene za ovu sezonu (dakle, do juna) već su izvedene – nije bio, međutim, ni kvantitativno ni kvalitativno „impozantan“. Po jednom su izvedeni Rodoljupci (Pozorište „Sterija“, Vršac) i manje poznati komad Beograd nekad i sad (Pozorište mladih, Novi Sad), a gotovo neverovatno zvuči podatak da je Laža i paralaža imala čak četiri inscenacije u poslednja dva meseca (Kruševačko pozorište, Narodno pozoriše iz Sombora, Narodno pozorište iz Beograda i Teatar „Joakim Vujić“ iz Kragujevca).
STERIJA, NAŠ SAVREMENIK: Momentalno se nameće pitanje – zašto Laža i paralaža? Ova rana Sterijina drama, njegova prva komedija (napisana 1830. godine), teško može da uđe u grupu autorovih najznačajnijih dela, u kojoj se nalaze Kir Janja, Pokondirena tikva i, pre svih drugih, Rodoljupci. Komedija Rodoljupci, a ovo žanrovsko određenje može se problematizovati, jedini je autentični komediografski obrazac u Sterijinom opusu – njegove druge komedije su, uglavnom, varijacije na molijerovske teme tvrdice i smešnih precioza – jer postavlja pitanja lažnog patriotizma, zloupotrebe nacionalnog osećanja zarad lične koristi i progona po nacionalnoj osnovi, pitanja koja ranije nisu bila dramski elaborirana. Osim što su gotovo potpuno autohtoni u svetskoj komediografskoj tradiciji – nekih dalekih analogija ima u delima Nestroja i drugih austrijskih dramatičara iz onog vremena – motivi i teme iz Rodoljubaca su i neprijatno aktuelni u zemlji koja se još nije izborila s nacionalističkim nasleđem iz svoje najnovije istorije.
Ali, vratimo se Laži i paralaži. Podatak da su čak četiri predstave po ovoj komediji postavljene u našim teatrima u poslednje vreme, sugeriše zaključak da se ona pokazala kao najprovokativnija i najaktuelnija za savremeno srpsko društvo. Ako se razvija ova, za sada samo hipoteza o aktuelnosti Laže i paralaže, onda može da se zaključi da je tema lažnog predstavljanja, nametanja i samoveličanja, koja je komplementarna drugoj glavnoj temi drame – pomodarsko prihvatanje trendova iz velikog sveta – još uvek široko rasprostranjena u nas. I, zaista, u današnjoj Srbiji se, usled višegodišnje izolacije, gubitka spoljnih repera i objektivnih kriterijuma, maligno raširila pojava kojoj smo, i inače, bili skloni: da ljudi krivotvore svoje biografije i nameću se kao bitni „faktori“ u različitim situacijama. Ova aktuelizacija je samo virtuelna, jer treba videti kako su, u konkretnim predstavama, tretirane teme Sterijine prve komedije. Ovom prilikom dajemo osvrt na beogradsku i somborsku predstavu.
BEOGRADSKA PREDSTAVA: I pored izdvojenih mišljenja nekih stručnjaka, kao što je Milan Tokin koji je tvrdio da je Laža i paralaža „mnogo čvršće i logičnije konstruisana nego što je to uočavala naša ranija filološka i dogmatička kritika“, dramaturške zamerke ovoj komediji, vezane za neuverljivost pojedinih situacija i odnosa, ostaju na snazi. Priču o dvojici gladnih varalica koje zloupotrebljavaju pomodarsku obnevidelost jedne palančanke i njenog lakovernog oca, reditelj Jug Radivojević nije lišio tih neuverljivosti, već ih je tretirao kao žanrovsku uslovnost, kao nešto što se podrazumeva i ne problematizuje. Zato predstavu Narodnog pozorišta iz Beograda (Scena „Raša Plaović“) karakteriše neka izvorna, iz samog teksta proizašla, komička naivnost i arhaičnost, a nerazrađena i neproblematizovana dramska priča, sa svim svojim „dubiozama“, postaje samodovoljan poligon za komičarske bravure. Utisku arhaičnosti doprinose i konvencionalna scenografija (Dejan Pantelić) i kostimografija (Marina Vukasović-Medenica), koje pripadaju epohi.
Glavnog prevaranta Aleksu (alijas barona Golića) Milan Gutović je igrao kao iskusnog, hladnokrvnog i pomalo umornog profesionalca koji se mnogo ne uzrujava kada ga uhvate u laži, već s lakoćom nastavlja dalje; glumac je, u svom prepoznatljivom cool (basterkitonovskom) maniru, komičarski redukovao lik Alekse, ali ovog puta nije gazio i preterivao. Boris Komnenić je doneo lik Jeličinog oca Marka kao vrlo temperamentnog čoveka, koji se naročito uzbuđuje kada mu proradi srbijansko poreklo; zahvaljujući ovoj zavičajnoj noti, ovaj lik je postao komičarski plastičniji i izoštreniji. I Nataša Ninković je bila komički efektna u ulozi Jelice koja je, u njenom tumačenju, bila klinački drčna i nepoverljiva, a u osnovi, ipak, lakoverna. Pravu komičarsku bravuru napravio je Nebojša Dugalić, koji je telesno elaborirao lik Aleksinog pajtaša Mite (alijas njegovog bedintera), s određenim držanjem, pokretom i glasom, a interpretacijski ga postavio kao pametnog tipa koji bi da što pre dođe do jela… Sve ove, manje ili više uspešne bravure, funkcionišu samo ako se gledaju zasebno, a ne u interakciji, ako se ne insistira na pitanjima dramske logike u pojedinim situacijama i odnosima.
To što nisu razrešena pitanje dramske logike ne znači da reditelj nije sprovodio baš nikakve dramaturške intervencije. Naprotiv, tekst je dosta skraćen (predstava traje svega sat vremena), fragmentizovan je montažom scenskih slika, a bilo je i rešenja koja su, valjda, trebalo da budu polazište rediteljskog koncepta. Odstranjeni su, naime, oni delovi teksta sa samog kraja, u kojima se nedvosmisleno razotkriva Aleksina i Mitina prevara, tako da se, u ovoj postavci, oni izvlače prilično nekažnjeno. Ovaj kraj, međutim, nije bio značenjski razgovetan, tako da koncept ostaje samo na nivou ovlašnog nagoveštaja, dok se definitivno potvrđuje utisak o predstavi čija je glavna uloga da narodskom komikom, bez podilaženja najlošijem ukusu, zabavi publiku.
SOMBORSKA PREDSTAVA: U predstavi Narodnog pozorišta iz Sombora, rediteljski koncept se može naslutiti već u scenografiji koju, kao i režiju i izbor muzike, potpisuje Gorčin Stojanović. Pročelja oronulih kuća u vojvođanskom šoru, slomljeni crkveni toranj (kažu da jedan takav zaista postoji u okolini Sombora), nakrivljeno raspeće na raskršću, slabašna stabla u voćnjaku, nekakva šljaka svuda unaokolo, melanholična panorama ravnice s električnim stubovima – sve su to elementi koji označavaju tragikomičan ambijent neke gotovo čehovljevske provincijske zabiti, od koje je, i metaforično i doslovno, i Bog digao ruke (vidimo da mu se i toranj na prebivalištu odvalio). Tu upečatljivu scensku sliku upotpunjuju i prizori iz istog emocionalnog i žanrovskog registra, u kojima scenom blude pijani palanački gazda i Jeličin mladoženja Batić, u pratnji tamburaškog orkestra, i avetinjski hor svih Aleksinih bivših, a istovetno nasamarenih verenica, u belim venčanicama (i svi drugi kostimi Lane Cvijanović su odlični).
U taj ambijent stiže „laža“ Aleksa u pratnji „paralaže“ Mite (efektna komičarska rola Miljana Prljete). Onako kako su ga postavili glumac Nenad Pećinar i reditelj, Aleksa je čovek iscrpljen od svojih brojnih prevara, živi dokaz da je dosledna donžuanovska egzistencija čisti pakao, što sve predstavlja izvesnu sličnost s osnovnim konceptom ovog lika u beogradskoj predstavi (s tim što je Gutovićev Aleksa, za razliku od Pećinarevog, više karikaturalan, a manje melanholičan). U međuvremenu se pojavljuju i Jelica, koja sama iznosi na šljaku svoje bidermajer kanabe (duhovita metafora dirljive palančke čežnje za velikim svetom) i njen otac koji, u kontrastu prema ćerki, nosi trošni stočić i mašinu za pravljenje kobasica – i tako se zavrašava prvih petnaest odličnih minuta ove predstave.
Problemi koji se javljaju u narednom delu predstave potiču odatle što reditelj kao da se nije opredelio između pokušaja da razreši spomenute dramaturške neuverljivosti i njihovog prihvatanja kao žanrovskih uslovnosti. Na nivou detalja, pronalažena su dobra rešenja za postizanje dramske logike; tako je, na primer, jedna od najvećih nebuloza ovog komada – priča o putovanju na Mesec – prikazana kao da je Aleksi ta laž izletela, pa da se posle vadio iz neprilike. Međutim, takve intervencije nisu dosledno sprovođene, što se posebno videlo u postavci Jeličinog lika; bez jasne rediteljske orijentacije, glumica Biljana Keskenović je ostala u okvirima relativno konvencionalnog tumačenja ovog lika – kao uopštene komičarske predstave o zalupanoj provincijalki. Takođe, reditelj nije ni u njenoj igri ni u igri Davida Tasića Dafa (otac Marko) opravdao zašto je za ovu ulogu uzeo glumicu neadekvatnih godina. To je šteta, jer postoje preduslovi da se, ako se reši problem središnjeg odnosa u drami, dobije vrlo zanimljiva predstava… Vizuelni aspekti rediteljskog koncepta poentiraju se u završnom prizoru, kada u palanku dolazi električni vod za struju i kada sat na oborenom tornju počne da se okreće: ironična pretpostavka da će i u ovoj zabiti nekada stvari krenuti s mrtve tačke.
Kao što se iz ove analize vidi, izdvajanje i naglašavanje teme lažnih biografija i autopromocije kao danas najaktuelnijih u komediji Laža i paralaža, ostalo je na nivou naše pretpostavke i očekivanja. Kritičarska očekivanja nisu mnogo važna, ali je zato veći problem što se u beogradskoj predstavi ne prepoznaje ni neki drugi koncepcijski razlog za bavljenje ovim tekstom, a u somborskoj se taj razlog ne razvija u potpunosti… Ne bi bilo najsrećnije objašnjenje da repertoarski razlozi mogu da budu i mnogo pragmatičnije prirode: jednostavna podela s malim brojem lica, zabava za publiku, a sada i spomenuti, veliki jubilej Jovana Sterije Popovića.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve