Kontrolisano pušenje

Prošle je nedelje splitski „Feral tribjun“ objavio ekskluzivnu priču o zajedničkom švercu cigareta u režiji Tuđmanovih i Miloševićevih državnih kriminalaca. Priču je – prvi put – ispričao Vladimir Beba Popović, nekako baš u trenutku kada u Zagrebu traje sindikalni sukob između radnika Tvornice duhana Zagreb (TDZ) i Tvornice duhana Rovinj (TDR) koja pokušava da na silu preotme zagrebačku fabriku. „Vreme“ je došlo do carinskih i policijskih dokumenata koji ilustruju ulogu Tvornice duhana Rovinj u velikom zajedničkom poduhvatu šverca cigareta između Hrvatske i Srbije, poduhvatu koji je trajao od 1992. do 2001, kada ga je vlada Zorana Đinđića prekinula i uvela elementarni red u promet duvana. Taj potez Đinđićeve vlade izazvao je niz histeričnih reakcija oštećenih stranaka, jer im je prekinut sladak izvor nekontrolisane gotovine za lično bogaćenje, za crno finansiranje tajnih službi i za druge ilegalne poslove.

Princip je – kao što je to još Đorđe Balašević objasnio onomad – isti, a sve ostalo su nijanse. Dakle, idemo od početnih aksioma političke ekonomije cigareta: ako paklo na vratima fabrike košta oko pet evro centi, a u legalnoj prodaji na kiosku u Hrvatskoj dva evra – gde ide razlika? U normalno uređenoj državi – koja nije lopovska država kakve su Srbija i Hrvatska bile od 1991. do 2001 – razlika ide u budžet, za plate učitelja, lekara, policajaca i uopšte državnih službenika; za puteve, železnice, zdravstvo itd., na narodnu polzu, jednom rečju. U ova naša dva tužna slučaja, srbijanskom i hrvatskom, međutim, imali smo dva, kako da kažemo, alternativna pristupa: u hiperinflacijskoj Srbiji cigarete su bile na crnom tržištu praktično 100 odsto; u hrvatskom slučaju, ogromne količine cigareta našle su put do crnog tržišta u bratskoj saradnji države, organizovanog kriminala i velikih proizvođača – kakva je Tvornica duhana Rovinj (TDR). Ključno pitanje, pitanje od koga i glava hoće da odleti (ko ne veruje, neka pita Vladu Trefa, Badžu Stojičića, Vanju Bokana i još neke), jeste: ko se i koliko ugrađuje u razliku između fabričke cene pakle cigareta i cene te iste pakle na crnom tržištu? Naime – držimo se sada hrvatskog primera – cena te pakle cigareta na crnom tržištu iznosi 8 umesto legalnih 14 kuna, dakle 60 odsto legalne cene. Po definiciji, državni budžet od toga nema ništa; razlika ide u nečije džepove; ti džepovi su po pravilu i državni, ali ilegalni: dakle crni fondovi tajnih službi i političkih partija. Bez bliske saradnje države i velikih proizvođača cigareta, crna trgovina svodi se na sitan šverc privatnika pojedinaca, a to je malo i opasno. Fabrikant cigareta ima jasan ekonomski interes da sa vrata frabrike proda što više po svojoj ceni od pet centi, i ako mu država to omogući – on je presrećan. Država, to jest ona lopovski nastrojena kao Hrvatska i Srbija, ne može da odoli iskušenju da iz crne prodaje cigareta pumpa nekontrolisani gotovi novac za koji ne mora da pruža pokriće kroz budžetsku disciplinu, a koji može da kanališe po volji: malo tamo – malo u moj privatni džep. Na taj način kriminalci u vlasti pljačkaju sopstvenu državu, to jest njene građane koji ostaju bez novca u budžetu. Jasno? Svi srećni: fabrikanti cigareta prodaju više; kriminalci iz vlasti se bogate; pušači plaćaju za trećinu manje istu paklicu cigareta. A budžet je sve siromašniji, pa se taj isti pušač posle buni kako je zdravstvo loše, prosveta sirota, a putevi puni rupa…

STUDIJA SLUČAJA: Vratimo se, dakle, dokumentima koje smo pominjali. Reč je samo o jednom od mnogih slučajeva, ali je on važan jer se desio u vreme kada je vlada Zorana Đinđića već uveliko prekinula desetogodišnje uhodane kanale šverca. Dana 11. maja 2002. oko 21 čas na granični prelaz Gradina (iz Bugarske) došao je vozač Cenko Dojnov u kamionu sa TIR oznakama. TIR deklaracija navodila je teret od 17 tona čokoladnih kiflica Smaki u tranzitu za Mađarsku. Cariniku je od ranije bilo poznato da čokoladne kiflice imaju drugačiju specifičnu težinu, pa je kamion otvorio i unutra našao 18,2 tone cigareta i to: 39.975 šteka (boksova) cigareta Ronhil i 10.000 šteka cigareta Valter Volf; sve proizvedeno u Tvornici duhana Rovinj (TDR). U kamionu su nađeni dupli papiri: i za kiflice i za cigarete, što znači da je tovar trebalo da bude „opran“ u Segedinu – ako do njega stigne. Bio je to tek jedan od slučajeva tog tipa: u principu cigarete koje je 2001. i 2002. srbijanska država plenila u dubini svoje teritorije bile su već u tranzitu, jer je crna trgovina bila u Srbiji eliminisana. Cigarete su stizale uglavnom na Kosovo, pa su odande švercovane u BiH i natrag za Hrvatsku. A stizale su iz Hrvatske… Na primer: naša carina uhvati švercovane cigarete Ronhil u decembru 2001; naš Biro Interpola zamoli hrvatske kolege da provere serijske brojeve hrvatskih akciznih markica i dobije odgovor da je reč o 400.000 pakli cigareta isporučenih 5. decembra 2001. iz Rovinja (TDR) kiparskoj firmi Remar trejders limited u Limasolu. Cigarete su Hrvatsku napustile u kamionu pulskih tablica preko graničnog prelaza Kaštel, a kamion je išao na – aerodrom Maribor… Hrvatski Interpol je ovdašnjim kolegama uredno prosledio i tovarne listove i deklaracije. Naši su sebi postavili logično pitanje: a zašto preko Maribora, kada je aerodrom u Puli tu odmah? I ko su ti Kiprani? Proverom je ustanovljeno da na Kipru, u Limasolu, postoji firma Remar trejders, ali kao poštansko sanduče (fronting company), registrovano za trgovinu skandinavskim drvetom. Četiri stotine hiljada pakli cigareta umesto na Kipru završilo je u Srbiji – prolazeći natrag u Hrvatsku, hvala lepo.

Tako se radilo od početka: hrvatske vlasti i TDR u saradnji sa Mihaljem Kertesom i Jovicom Stanišićem fiktivno su izvozile rovinjske cigarete u Srbiju (SR Jugoslaviju) i onda ih uvozile natrag da bi ih na crno prodavale u Hrvatskoj. TDR je, uostalom, tih godina javno saopštavala da na tržište SR Jugoslavije ide 30-40 odsto njihove proizvodnje. Beba Popović u intervjuu „Feralu“ podseća da je Momir Bulatović svojevremeno objasnio šverc cigareta i nafte potrebom da se „osvetimo Zapadu“ za sankcije. U Srbiji pak TDR je dobio povlašćeni položaj za Miloševićeve vlasti: bio je tretiran kao „domaći proizvođač“ i izjednačen sa niškom ili vranjskom fabrikom cigareta. Takav je bio „nacionalni interes“. Beba Popović podseća da je ta saradnja počela odmah 1991. kroz poslove Marka Miloševića (i majke Mire i Bracike Kertesa, podsećamo na nalaze akcije „Mreža“), a preko firme Tref i njenih sestrinskih kompanija, pa onda i firmi Rovita i Feroglas iz Lihtenštajna. Beba Popović se priseća i da je video izveštaj tadašnje hrvatske obaveštajne službe HIS (Hrvatska izvještajna služba) o akciji provere naplate poreza na cigarete rovinjske fabrike TDR 1998. i 1999: ispalo je da je na samo 20 odsto tih cigareta bio naplaćen porez; 80 odsto je preko BiH i Srbije stiglo na hrvatsko crno tržište.

U prvih šest meseci Đinđićeve vlade šverc cigareta je sa 99 odsto pao na 40 odsto; u maju 2001. u Srbiju je uvezeno više legalnih (oporezovanih) cigareta nego za prethodnih sedam godina. Tokom 2002. šverc je pao ispod 25 odsto, što je bio neviđeni uspeh i od tada više nema domaćeg crnog tržišta – osim u tranzitu za treće zemlje, što se drži u razumnim prihvatljivim razmerama – dakle bez državnog učešća i uz aktivni progon carine i policije. Već 2004. je legalna prodaja cigareta i njihova cena u Srbiji dostigla cifre iz 1990. godine i crno tržište bilo je praktično likvidirano.

U Hrvatskoj, međutim, crno tržište cigareta cveta: paklu ronhila na svakom ćošku i – naročito – zelenim pijacama kupac će platiti osam umesto 14 kuna; ovaj autor zna prodavačicu švercovanih cigareta u Splitu koja stalnim mušterijama daje broj mobilnog telefona da mogu da naruče na vreme. Kome ide šest kuna po paklici?