Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Manekenu je šest razmenjenih poljubaca bilo malo pa je Milorada naknadno potapšao po podbratku, volim te, bucko
Volim li ja Srbiju?! Kad sam čuo Matijinu misao o Guči nešto me je preseklo: „Ko ne razume i ne voli Guču, ne može razumeti Srbiju!“ Bio sam na Saboru nekoliko puta, dosta sam se dobro držao pa u okviru svojih mogućnosti i proveo, ali kad pogledam u dubinu duše, u srce ovog mog srca, imam odonud šta i da čujem: „Nisi ti razumeo šta tvoja braća traže i nalaze pod silnim šatrama, u larmi i falšu, u izveštačenom i odrađenom, zadatome dakle dertu, prekopiranom od Kusturičinih junaka iz Andergraunda koji je teška bljezgarija od filma…“
Čekaj malo, srce moje samohrano, ti barem znaš da ni Koštanu nisam razumeo, valjda sam bio isuviše mlad kad smo to učili i gledali jedno trideset puta u pozorištu, Nečista krv mi je još odvratnija, ali ako ne razumem svekra koji zlostavlja snaju, zar to znači da ne volim jug Srbije?!!
Guču volim i kad je ne razumem, ali o njoj ne moram da brinem, a Republiku Srpsku i volim i razumem, na te mislim kada zora sviće, Bože, ja pevam, hoću li poživeti toliko da tamo otvorim borbu bikova, Memorijal Jablana koji je izašao na megdan dopingovanom okupatorskom favoritu, u pravu je, naravno, Matija, ko razume i voli Kočića voli i svu braću preko Drine, ko razume našega Jablana razumeće rukovodstvo Srpske, sestre naše na silu udate kojoj pravo na razvod ne daju te ne može natrag preko Drine da imanje koje joj pripade sa imanjem očevim sastavi, moraću da Banjaluku ubacim u govor za otvaranje Guče, tamo ću biti sa Dodikom, čemu se uvek radujem, mada sam ga video kako se ljubi sa Tadićem, tačnije Tadić sa njim, manekenu je šest razmenjenih poljubaca bilo malo pa je Milorada naknadno potapšao po podbratku, volim te, bucko, ali zašto me to toliko potresa, pa nije Dodik njega pomazio, voleo bih, dakako, da se Milorad ispravnije i kako bih rekao monogamnije emotivno opredelio, ali tako je kako je, važno je da zna gde mu je centrala i Pijemont, ja ne mogu onako da ga tapšem, nisam taj tip, i nije mi ni žao, ja sam ja, ja ga volim više nego Tadić, za koga je Republika Srpska susedna država sa kojom bi da održava prijateljske i spoljnotrgovinske odnose, ne shvata da nam je DNK jedan, da je Drina naša zajednička kucavica koju moram sad da povežem sa Saborom, što ne izvireš u Guči, ispod bine na kojoj će biti proglašena prva truba, da, Srđan me je podsetio da su predtakmičenja trubača bila u Banjaluci, nema Guče bez Banjaluke, i obratno, Republika Srpska bez trube isto je što i… Što i šta? Smisliću na licu mesta, eno ga Velja u neupasanoj košulji, Bog ti pomogao, Velimire, neupasana goropadi, jao, eno i Dačića, sad će mediji javiti kako sam uz njegovu podršku otvorio Sabor, ma baš me briga, usredotočiću se na Dodika, s njim ću da se slikam, neka vide Sarajevo i Vašington, neka zbratimljeni gradovi vide naše sijamstvo, koliko je to sati, moram da se preslišam onog dela o radosti koja preplavi svaku srpsku dušu kad se zaori truba, pa bilo da poziva u boj protiv nadmoćnijeg neprijatelja ili na kafanski sto gde bose Srpkinje igraju uz Bregovićev Kalašnjikov, kako me veseli i kako mi laska što nisam dopustio da me vlast promeni, šest godina sam na čelu države, a sa narodom sam i u dobru i u zlu, pri čemu je Guča dobro, ogledno dobro koje je uprkos titoizmu napredovalo i danas okuplja celu Srbiju, skoro sve pokretne građane Republike Srpske te mnogobrojne žitelje Kninske krajine koji u starom kraju nisu još dobrodošli, a u Guči jesu, Guča je ove godine i saborište stranaca, kako onih koji su se protivili bombardovanju Srbije tako i pristalica pa možda i izvršilaca tog vandalskog čina, a koji uz zvuke srpskih truba shvataju na koga su se pre sedam godina ostrvili… Uh, izmori me ova Guča u koju sam jedva čekao da dođem, šta je ono, konvoj od sedamdeset jednakih autobusa, Palma im platio podvoz, dao im po dva sendviča i voćne sokove, da na Sabor stignu trezni, a ako se o svom trošku i na vlastitu odgovornost docnije obeznane, jagodinska opština nema s time ništa, skoro svih tri hiljade petsto hodočasnika bilo je intervjuisano na istoimenoj televiziji, šta mislite kakav ćete utisak ostaviti u Guči, svi su bili ubeđeni u trijumf, neka je sve plaćeno i iz budžeta da bi na lokalnim izborima Palma što bolje prošao, i to je u redu, u opštinske autobuse se sigurno nisu gurali oni koji imaju besna kola nego je i sirotinja dobila priliku da besplatno vidi predsednika Vlade i da se prepusti dertu, sevdahu ili karasevdahu, stanjima koja Srbe i Rome vezuju u vanvremenski monolit, o čemu sam govorio nakon moje zaslužene inauguracije u predsednika SRJ, zašto više volim da mislim o sebi kao o predsedniku nego kao o premijeru, pa zato što je premijer samo u vladi, a predsednik može da bude šef države, bio sam predsednik Savezne Republike Jugoslavije, a Srbije još nisam, imam dakle još dva mandata koji mogu da budu na pet godina, uh, dobro je što sam obukao tamnu košulju, samo bi falilo da u beloj košulji stojim pored Velje, izgleda mi kao član grupe pevača koja prati Boru Drljaču, nemam ništa protiv krajiške muzike, naprotiv, volim je kao i sve ovo što čujem u Guči, ali ipak mora da se zna ko je Predsednik – otvoriću ovu bučnu svetkovinu, a Svevišnji će me nagraditi da još koje mošti ili kosti sa Matijom ispratim do večnog počivališta u rodnom mestu toga velikana, svečanije je i što reče Milošević mirnije i dostojanstvenije.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve