„U kongresnoj dvorani u Havani priređen je radni ručak za učesnike konferencije. Na ručku je bilo oko 400 osoba… Za delegaciju (jugoslovensku) hrana je pripremljena u vili u kojoj je boravio Tito. Sve namirnice i piće bili su doneseni iz Jugoslavije, čak i mineralna voda“, piše Ana Drulović u knjizi Titov kuvar. Počelo je sa koktelom „Hemingvej“, danas bi se to zvalo Cuba Libre, ili kubanski rum sa američkom koka-kolom, mada je tada, bar po receptu u knjizi, i kola bila kubanskog porekla, a američki je smeo biti samo Hemingvej. Na kraju krajeva, sa all luck željama upućenim Fidelu Kastru nakon preuzimanja vlasti na Kubi 1959, Hemingvej je postao jedan od retkih „poštenih Amerikanaca“ i kao takav zaslužio bar jedan koktel. Sledi jastog u sosu od manga, zatim kotleti na argentinski način uvijeni u slaninu, i naravno domaći pasulj sa Kube, crne boje, bez kojeg u Latinskoj Americi ne može da prođe ništa pa ni tako, tada, važan skup – Šesti samit šefova vlada nesvrstanih zemalja održan u Havani 1979. godine.
Bilo je to Titovo pretposlednje putovanje. Krenuo je sa 88 godina, na daleki put u dubokoj starosti, kako je tada izjavio, iz jednostavnog razloga što želi da ovaj samit uspe.
Te 1979. američki predsednik Džimi Karter pokušava da nastavi ono sto je Nikson započeo, i potpisuje u Beču zajedno sa Brežnjevom SALT II – Sporazum o ograničenju strateškog nuklearnog naoružanja. „Bio bih vam zahvalan ako biste uticali na Brežnjeva…“, sugerisao je Džimi Karter prilikom Titove posete Vašingtonu 1978. Karter je u tom periodu više puta razmenjivao mišljenja sa Titom – na kraju krajeva ocena koju je Vašington tada dao o njemu bila je više nego laskava: „…Danas u svetu nema nikoga ko ima tako široko poznavanje i iskustvo o svim pitanjima značajnim ne samo za naše dve zemlje već i za svet uopšte.“ Još se nisu ni osušili tragovi mastila na SALT-u II, kada te iste 1979. godine sve ponovo pada u vodu: sovjetsko-američke igre se nastavljaju sovjetskom invazijom Avganistana. Između odluke Homeinija da zauvek uvede islam u život Irana i potištenih vijetnamskih veterana, Americi ne preostaje mnogo do kreiranja Osame bin Ladena, finansiranja mudžahedinske borbe protiv Crvene armije i bojkota Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine. U svakom slučaju, milina za nesvrstane čiji se opstanak više ne dovodi u pitanje. A malo je nedostajalo da za vreme ručka u havanskoj vili, Fidel Kastro, u legendarnoj vojničkoj uniformi, zguran pored jugoslovenskog predsednika na ćošak stola, ne prospe Titu koktel „Hemingvej“ u krilo. Kastro je nesvrstane još tada video kao produženu ruku Varšavskog pakta i SSSR, a Titove koketarije sa američkim predsednicima, u najmanju ruku, kao izdaju. Pobedio je stariji i bolesniji, nesvrstani su još najmanje jednu deceniju ostali nesvrstani, a samit u Havani 1979. završio se kao i uvek… protiv imperijalizma, kolonijalizma,
neokolonijalizma, aparthejda, rasizma i cionizma.
Dvadeset i sedam godina kasnije, od jugoslovenske delegacije u kojoj su tada osim Tita bili i Stane Dolanc, Vidoje Žarković, Miloš Minić i Berislav Bedurina nije ostao niko, nema ni Varšavskog pakta, ni SSSR, Džimi je u međuvremenu dobio Nobelovu nagradu za mir, a Bin Laden je napredovao od plaćenika do miljenika, američke ratne industrije. Kakva je uloga nesvrstanih u svetu u kojem nema „svrstanih“?
LOBI NESVRSTANIH I UN: Za Felipea Pereza Roka, ministra spoljnih poslova Kube i domaćina 14. samita nesvrstanih, odgovor je jasan. „Opasnosti, pretnje i teškoće sa kojima smo suočeni su slične i istog su porekla. Svetu moramo da pokažemo našu snagu i jedinstvo kako bismo se suočili s izazovima koje su nam nametnuli moćniji. Razlike koje su karakteristika našeg pokreta nisu prepreka našem jedinstvu, već snaga koja nam pomaže da se držimo principa koji nas definišu kao grupu… Ako se ujedinimo i organizujemo, možemo postati odlučujuća snaga u međunarodnim odnosima.“ Nesvrstanim zemljama osim nekadašnjih „blokova“ i razloga za postojanje nedostaje i organizaciona struktura – oni nemaju stalno sedište, egzekutivu, sekretarijat, a de facto postoje samo nekoliko dana i to svake treće godine za vreme samita. Ako bi se, međutim, ujedinili ili, kako kubanski ministar predlaže, bolje organizovali to bi značilo ne tako zanemarljivu i naizgled besmislenu organizaciju kojoj pripada 55 odsto svetskog stanovništva, odnosno 118 država, od toga 53 afričke, 38 azijskih, 26 latinoameričkih i jedna iz Evrope, odnosno 70 odsto članova Ujedinjenih nacija. Osim toga, zemlje kao, recimo, Brazil koje se već godinama na samitima nesvrstanih pojavljuju kao posmatrači mogle bi veoma brzo biti članovi ove organizacije. Šta to nude nesvrstani danas, zna verovatno i hrvatski predsednik Stipe Mesić, koji se obreo u Havani s namerom, kako tvrdi, da poboljša trgovačke odnose sa nesvrstanim zemljama, ali verovatno i lobira za primanje Hrvatske u nestalno članstvo Veća bezbednosti UN-a. Na kraju krajeva, Kuba, Pakistan i Saudijska Arabija upravo lobiraju na hodnicima kongresnih dvorana za vreme zasedanja samita nesvrstanih mogu da zahvale mesto u novom Savetu Ujedinjenih nacija za ljudska prava koji je u junu zamenio diskreditovanu komisiju UN-a.
Komisija UN-a za ljudska prava je između ostalog diskreditovana upravo zbog kršenja ljudskih prava jedne od njenih članica – Kube. Ipak, tajnim glasanjem u Njujorku odlučeno je da Kuba ponovo bude član, sada novog Saveta, što samo potvrđuje tezu kubanskog ministra o mogućnostima i potencijalu nesvrstanih.
ČAVEZ I ATOMSKO ORUŽJE IRANA: Fidel Kastro se, iako su ga mnogi očekivali, nije pojavio na otvaranju 14. samita nesvrstanih. Zato su reči dobrodošlice preuzeli venecuelanski predsednik Hugo Čavez i iranski Mahmud Ahmadinedžad, nakon čega je svima bilo jasno da će osim pijuckanja koktela i lobiranja za vreme raznih ručkova, ponekog sklapanja bilateralnih odnosa i obećanja o trgovinskoj saradnji, ideja vodilja svih nesvrstanih biti: blago, do ekstremno nezadovoljstvo politikom SAD. Samo nekoliko dana pre početka zasedanja UN-a koje se održava ove nedelje u Njujorku, nesvrstane zemlje kuju antiameričku zaveru i u završnoj deklaraciji podržavaju atomski program Irana – u naučne svrhe, podrazumeva se, zatim obećavaju moralnu podršku Kubi, Venecueli i Boliviji u slučaju mešanja SAD u unutrašnju politiku ovih država, oštro osuđuju Izrael za vojnu intervenciju u Libanu i na kraju traže da se Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama oduzme članstvo u Veću bezbednosti UN.
„Bez obzira na scenario, mi smo sa vama (narodom Irana), isto kao što smo i sa Kubom“, izjavio je venecuelanski predsednik, u dobro poznatom populističkom stilu. Kakvi su odnosi sa Kubom, objašnjeno je u jednoj drugoj Čavezovoj izjavi: „Ako Sjedinjene Države napadnu Kubu, poteći će krv.“ Na kraju je i Aleksandar Lukašenko, lider Belorusije, jedine evropske zemlje članice nesvrstanih, srdačno pozvao iranskog predsednika u posetu svoje zemlje.
FIDELOV TESTAMENT: Samit ipak nisu činila samo neprijatna obećanja ekstremnih južnoameričkih predsednika. Pakistan i Indija su pokrenuli novu mirovnu inicijativu u vezi s Kašmirom, a Kolumbija i Liban su sklopili nekoliko zanimljivih ekonomskih sporazuma. Na ulice Havane izašli su Kastrovi pioniri mašući kubanskim zastavicama u znak dobrodošlice državnicima u sjajnim limuzinama, a grad je za tih nekoliko dana dobio makar prividan istorijski značaj. Fidel Kastro se nije pojavio ni na najavljenoj večeri u petak ni na završnoj ceremoniji. Iako još uvek slab da ustane iz kreveta, Kastro je potpisnik svih donesenih odluka, koje bi ujedno mogle biti i Kastrov politički testament. Za premijera Indije Manmohana Singa, Kastro je ipak skupio snagu. Verovatno su i sećanja na lepa druženja Kastra i Indire Gandi bila razlog što je susret premijera Indije sa El Comandanteom trajao gotovo sat vremena nakon čega je Sing izjavio: „Uvek ću se sećati ovog susreta. Osećao sam da se nalazim u prisustvu najvećeg čoveka našeg vremena.“ Svim svetskim skepticima Fidel Kastro je poslao svoje najnovije fotografije s porukom – mršav, ali još uvek veoma živ.
