Sat

U bašti hotela Grand u Prištini sede dva čoveka. Jednog od njih zovu Kralj Kosova, vlasnik je velikog broja benzinskih pumpi i basnoslovno je bogat. Drugi je Englez koji radi za kompaniju koja je Kosovu isporučila veliki broj traktora, proveo je život radeći po siromašnim zemljama (Afrike i Azije). Već odavno bi mogao da bude u penziji, vlasnik je četiri kuće u Londonu, ali više nije u stanju da vodi „normalan“ život pa i dalje obilazi egzotična područja. Tokom razgovora Kralj nekoliko puta upadljivo stavlja na sto ruku na kojoj blista masivan zlatan sat. Imaš novi sat, konačno kaže Englez. Da, platio sam ga 5000 dolara. Pa koliko je sati? Jedanaest i deset. Interesantno, i na mom je toliko, a kupio sam ga za deset funti.

Verovatno nisam prava osoba koja bi trebalo da piše o satovima. Moje shvatanje relativnosti vremena u kome nema mnogo mesta za mašine što mere njegov protok je sigurno posledica gena koje su po ovim prostorima posejali Turci, Huni, Mongoli… Prve godine školovanja obeležila su traumatična jutarnja iskustva kada je surovi porodični budilnik prodornom zvonjavom označavao da je vreme ustajanja, mada je napolju još vladao mrkli mrak jezivo hladnog zimskog jutra. U podeli ljudi na AM i PM osobe, ranoranioce i noćne ptice, definitivno pripadam drugoj grupi. O nesrećnih 320 vojničkih jutara koja su počinjala istom mišlju – Bože, da li ću se ikada više naspavati – strah me i da mislim. Za mene je svu tragediju savremenog čoveka u jednoj rečenici sabrao poznanik koji živi u selu iznad Herceg Novog. U ranoj mladosti zaposlio se u nekoj firmi u gradu. Posle sedam dana dao je otkaz, došao kući i rekao: „Teško onom koga sat budi.“

Kada su roditelji rekli da će mi za osamnaesti rođendan kupiti sat, pokušao sam da im objasnim kako, osim što ne volim satove, ne trpim da mi bilo šta stoji oko ruke. Nije vredelo, nekako se podrazumevalo da ozbiljne godine podrazumevaju i taj detalj, argument „navići ćeš se“ bio je jači. Navikao se nisam, pa sam ručni sat uvek nosio u džepu. Prvi je nestao prilikom guranja na promotivnom koncertu Riblje čorbe u Čačku. Drugi, darovan prilikom polaska na fakultet, iščezao je tokom vožnje autobusom GSB-a. Tračak nade da bi moja odbojnost prema satovima mogla biti bar ublažena pojavio se kada sam od oca dobio masivni železnički džepni sat „maliner“, koji je njemu firma darovala za 30 godina uspešnog rada, s ugraviranom lokomotivom na zadnjem delu. Nekako mi je legao, valjda zbog urođene ljubavi prema železnici. Problem je bio što „maliner“ nije bio predviđen za nošenje u malom džepu farmerki, već u širokom džepu železničarske bluze. Periodično se zaglavljivao pri pokušaju vađenja, posle čega bi usledilo nervozno potezanje, pucanje lanca, padanje na beton i teška oštećenja. U to vreme je u Beogradu samo jedan časovničar opravljao tu vrstu satova, već u izumiranju. Kada sam došao kod njega četvrti put, podigao je obrve. „Znate, mladiću, meni se ovo isplati, vi ste mi najredovnija mušterija, ali bih vam ipak savetovao da kupite ručni sat.“ Tako je i „maliner“ morao u penziju.

Da dolaze vremena kada će mi sat ipak biti neophodan surovo sam opomenut inflatorne 1993, u argatu na grčkim ostrvima. U komuni s ostalim balkanskim nevoljnicima nekako je išlo. Ujutru bi se uvek našao neko da razbudi sabraću da na vreme stignu na gradski trg, gde su kao na pijacu robova dolazili lokalni preduzimači u potrazi za jeftinom radnom snagom. Kod jednog gazde počele su nevolje. Zamolio sam ga da me budi ujutru da bih mogao da stignem na doručak. Kada se ,četvrti put zaredom, desilo da me cimne tek pred početak radova, shvatio sam da nesporazum nije nastao zbog mog slabog znanja grčkog jezika, već da digitron u glavi gazde Josifa kalkuliše uštedu koju donose jedna gladna usta manje na doručku. Rad na mešalici za beton uz stomak prazan do ručka naterao me da aktiviram uspavani biološki sat i da se sam budim. Nije da nisam uspevao, naprotiv, skakao sam čim zora zarudi, ali posle toga nisam smeo ponovo da zaspim – ne znajući koliko je sati. Mnoge sam zore proveo na obali mora čekajući sapatnike sa satovima da se probude, ali ponekad je vredelo. Neke od najlepših izlazaka sunca, za koje sam zbog načina života uvek bio uskraćen, sačekao sam tada na južnoj obali Krita.

Po povratku u otadžbinu, pošto su sve ostale mogućnosti klizne raspodele sopstvenog vremena bile iskorišćene, zaposlio sam se u privrednom gigantu u kom je šihta počinjala od sedam ujutru. Svakodnevno ustajanje pre šest sati moj biološki sat nije mogao sam da iznese, pa je stigao i čas nabavke mrskog budilnika. Opredelio sam se za neutralnu i jeftinu varijantu, mali crni kineski sat koji se u hiljadama primeraka prodavao na Bulevaru. Rok trajanja mu se merio nedeljama ali sam računao da ću lako kupiti drugi, a nije me napuštala ni nada da će se robovanje vremenu nekako prekinuti. Poput spomenika mladalačkim zabludama stoji na polici i danas, podsećajući da robovanje od određenih godina samo menja oblik, sa satom kao neophodnim pratiocem, makar i onim u uglu ekrana kompjutera koji opominje da se dead line za predaju teksta opasno približio ili prošao.

Crni kineski budilnik je živ i danas, protiv svih zakona logike. Preživeo je padove, naprsnuća i sitne kvarove, žilaviji od mnogih sličnih firmiranih proizvoda. Funkciju budilnika, istina, ne obavlja još od kada su mobilnim telefonima dodate različite melodije koje ovaj strašni proces ipak čine manje nepodnošljivim. Društvo mu pravi libijski rođak u obliku džamije čija je pesma za buđenje jutarnji poziv na molitvu, koji se jedne mirne letnje noći iz čistog mira sam aktivirao, podižići ukućane na noge i prenoseći ih u krajeve koje su tek napustili.

A ako sam išta od ta dva verna saputnika za sve ove godine naučio to je da nije važno koliko, već kako vreme prolazi.