Razumeste li vi išta živo oko one prednovogodišnje insajderske tarapane glede novinara – ko je bio kurir (a ko Kurir) Ace Tomića, a ko Karle del Ponte, ili kako je već ono bilo? Ja, bogami, ništa tu nisam razabrao: emisiju nijesam gledao, posle nadošli silni praznici, sarme i alkoholni napi(t)ci, sve mi se nekako izmešalo u silnim prepričavanjima iz druge ruke: te građanin Lekić Slaviša optužio građanina Luković Petra, te nije ga optužio, nego samo nešto bezobrazno insinuirao zarad uzajamne im omraze, što su posle neki malko odviše bukvalno shvatili, te ovo, te ono… Posle se Pera razgrmeo da je ideja o njemu kao o vojnom obaveštajcu jedna od glupljih i bezobraznijih stvari u kosmosu; tu ga, bogme, potpuno razumem; stvar izdaleka deluje možda i smešno, ali probajte da zamislite da je neko primeni na vama?! Možda vam onda ne bi bilo toliko do šege. Nekako u isto vreme, silni se tabloidni Dramoseri (da se poslužim njihovim lirskim rečnikom) iz svojih karakteristično vonjajućih razloga obrušiše na Lekića (na Lukovića su se obrušili odavno), a onda se svi đuture ustremili na Brankicu Stanković koja se pak, sa svoje strane, bila mašala otvorila za napade tako što se proneslavila nedopustivo nadobudnom izjavom da nju, eto, neke (kvazi)kolege ne vole Po Nalogu Zna Se Čega. Uh, kakva zbrka! A na sajtu B92, iz nepoznatih razloga, nikako da okače transkript famoznog Insajdera od davnog 20. decembra – iako ima svih prethodnih, baš kao što se uredno, na dnevnoj bazi, ažuriraju i transkripti drugih emisija. Pa sam, jelte, postao nešto podozriv, gotovo da poverujem u bilo koju teoriju zavere…
Ne, stvarno, cela ta stvar sa novina(ri)ma i Službama je vrlo ozbiljna u svojoj poslovičnoj blesavosti (i neizbežnosti svog ukazanija pred svake izbore i slične potencijalno prelomne događaje). Komedijant Slučaj je hteo da dan-dva nakon narečene emisije gostujem na tribini u K.: odlično mesto, sjajna publika, zanimljiva diskusija; jedino što se mnogima od prisutnih nikako nije dopalo bilo je moje „nipodaštavanje“, pa i sprdanje sa tom, oh, tako „vrućom“ pričom o novinarima i Službama. Kao da sam ih tako „izneverio“: nanjušili su krv, i umesto da im je dam u duploj dozi, ja im preporučujem da pređu u biljojede.
A sve što sam vaistinu hteo da kažem jeste samo da je svo to paranoisanje oko „naših“ („OZNA sve dozna“) i belosvetskih („CIA, snajka, CIA“) špiclovskih službekanja, koje tobože iz senke i udobne zavetrine ležerno upravljaju svim živim, uključujući medije i političke stranke (pa se onda pitam zašto da se mi civili uopšte uplićemo u novinarstvo ili u politiku, ako nam Dežurni Mudraci već tvrde da je to tako?!), naprosto i veoma opasno i veoma preterano: to je savršeni način da ispadnete ili hulja, ili budala, ili oboje. Recimo, tako što ćete na pravdi boga zagorčati nečiji život.
Inkriminisani Luković – o kojem mi je i bilo postavljeno pitanje – bio je idealan primer za moju tezu: teško je naći nekoga ko bi bio manje „sumnjiv“ od njega po pitanju „saradnje“ sa Službama omraženih mu režima; ako to najedared nije tako, onda na scenu stupa fenomenalni staljinistički logički obrat po kojem je najsumnjiviji onaj koji nikako nije sumnjiv jerbo – sumnjivo je da neko bude toliko nesumnjiv! Na taj način dotičemo zvezdane visine Apsurda: što si neviniji, krivlji si; što si nesumnjiviji, bliži si streljačkom stroju. Inače, bilo je toga još u Čestertonovom – ovih dana prigodno iznova izdatom – remek-delu Čovek koji je bio Četvrtak, u kojem ama baš sve vođe opasne antidržavne organizacije (ne znajući jedan za drugog) zapravo rade za tajnu policiju te iste države. U romanesknoj paraboli takve stvari, znate, mogu savršeno da funkcionišu i da imaju razloga i smisla; u prizemnosti „običnog“ života to ipak ne biva.
Zapanjilo me je, a bezbeli i uplašilo, to što su toliki mladi, obrazovani, reklo bi se emancipovani ljudi, i to baš oni koji drže da su svetonazorno-politički bliski onim vrednostima koje i sam zastupam, toliko fascinirani udbaškom paradigmom, što misle da se sve bitno na ovom svetu može objasniti Službama, Zaverama, Tajnim Centrima Moći. Ali, zar nismo „mi“ vazda bivali optuživani – ranije od komunista, docnije od nacionalista – da radimo za razne CIE, MI6, Mosade i zle Soroše? Da, „ali to je drugo“: kad mi „njih“, međutim, optužimo da rade za BIU, KOS ili KGB, onda je to OK, onda je to Istina koja se ne mora posebno dokazivati, dovoljno je da nam nekako „izgleda logično“ da je tako. I kuda to vodi? Pravo u to da na koncu neko (navodno) optuži nekog „nama bliskog“ za isti greh, a da mi sasvim ozbiljno razmotrimo mogućnost da je to uistinu tako – jer smo u međuvremenu postali zatoč(e)nici slavnih čvorovićevskih tradicija, sve se busajući u prsa da smo na drugoj, oponirajućoj strani.
Pre koju godinu mi je, na jednoj hotelskoj terasi, jedan od mladih korifeja srpske demokratije objasnio da je jedan njegov znameniti novinarski dušmanin „saradnik KOS-a“, a to, zar ne, sve objašnjava; jedan drugi korifej je posle dvema koleginicama i meni uz flašu vina objasnio da je jedan od dvojice najmoćnijih ljudi u zemlji vajkadašnji ruski špijun, zar je moguće, hebote, da to nekome nije jasno? O tome šta, pak, „oni“ o „nama“ pričaju, ne vredi ni trošiti reči. Ovo uzajamno „hranjenje“ može da tera do kraja svemira, koji će skončati samourušen u Apsurdu.
Naravno, na svetu vaistinu postoje i deluju kojekakve Službe, i sve one vole da se brčnu gde god mogu. Pridavati im, međutim, značaj koji daleko prevazilazi njihove limite, naivno je i detinjasto pseudoracionalno promišljanje sveta, istorije, i društvenih procesa – a sve je to mnogo veće, komplikovanije i uostalom haotičnije od moći kontrole svih Službi sveta, onako na kamari. Ako mene pitate, ne nasedam na to; naprotiv, čuvam ljudsko dostojanstvo mojih dušmana: kad vidim fašistu, kažem evo fašiste, kad nanjušim kretena, kažem evo kretena! Sve drugo je puko, bezvezno tračanje i vračanje, ako razumete šta sam vam hteo reći.
