Igralište

This use to be my playground
This use to be my childhood dream

Madona

Promena je jedna od retkih konstanti ljudske egzistencije. I ma koliko želeli da neke stvari sačuvate onakvima kakve su (kao u nekakvoj vremenskoj kapsuli), one doživljavaju svoju neizbežnu transformaciju. Panta rei. Vaistinu.

Na mestu na kojem sam kao petogodišnji klinac trčao za loptom, pentrao se na ljuljaške, verao po drveću i „nekontrolisano se kretao u više pravaca“, što je do izbezumljenosti dovodilo moje staratelje, danas se prostire rogobatna građevina o kojoj (ukoliko ste vični nemačkom jeziku) na osnovu natpisa na njoj možete saznati da je Klinika za bolesti srca. Nedaleko odatle, otprilike taman na prostoru na kojem je stajao kamionet u kome ste, za nadoknadu od 50 pfeniga pa sve do tri marke, mogli kupiti sladolede svih vrsta, danas se nalazi bolnički parking sa skupocenim automobilima svih vrsta.

Tamo gde je nekada stajala limena tabla na kojoj je alfabetom pisalo – Kinderspielplatz, sada stoji rampa, iza rampe – služba obezbeđenja… Iza njih – nisam uspeo da saznam, jer služba radi svoj posao i, naravno, nije mi dozvolila da bez legitimacije ulazim na službeni ulaz. A nisam ni preterano insistirao. Nije bilo svrhe, mesto se iz fundamenta izmenilo (i namena i izgled) te nije bilo smisla pokušavati osvežiti svoje uspomene. Poenta je bila videti onaj, tako dragi, ozelenjeni prostor na kome sam odrastao, a ne petospratnu aluminijumsko-betonsku konstrukciju, ma kakve arhitektonske i upotrebne vrednosti ona bila. Nameran sam bio nahraniti crva nostalgije u sebi.

Nostalgičan sam umereno. Kao svaki prosečan (što bi se reklo, normalan) čitalac novina. Za lepim, podjednako kao i za rđavim uspomenama. Uostalom vreme ih prilično niveliše, te je iz sećanja na divno leto u Makarskoj sedamdeset neke izčilelo mučno putovanje, nepodnošljiva vrućina postojanja i nakostrešeni ježevi načičkani duž obale. A iz grozomorne, hiperinflatorne zime devedeset treće odnekud izranjanju slike mene i mojih vojnih (vajnih) prijatelja kako zagrljeni pevamo i uz kuvanu rakiju „ozarenih lica“ (d)očekujemo lepšu i mirniju novu godinu.

Nostalgičan sam i za vremenom kada je moj omiljeni klub za koji je teško navijati, prosto ga morate voleti da biste preboleli gomilu razočaranja koja je u stanju da vam priredi, ispadao iz tada cenjenog Kupa „Maršala Tita“ od drugoligaških velikana poput Iskre (Bugojno) ili Leotara (Trebinje). Kao i M. Jergović, nostalgičan sam za bljutavim ukusom konzervirane subotičke hrane. A ako ćemo u svežije utiske, nostalgičan sam i za hladnom, slučajnim prolaznicima potpuno nenaklonjenom, zimom 1996/97, koju sam bušnih, propusnih patika proveo na ulicama gacajući po slabo čišćenim trotoarima, ali i sredinom „džade“, bogami.

Ali je ipak detinjstvo pravi i neosporni rasadnik nostalgije. A ja sam svoje detinjstvo proveo na omeđenom prostoru zvanom Igralište, koje je u uslovima urbane betonske džungle često i jedini kontakt s prirodom. Ljuljaške, teren za fudbal, tobogani i silesija drvenih konstrukcija kojima imena do dana današnjeg ne uspeh saznati, a zasigurno ih je neko imenovao, behu mi dragi kao članovi porodice. I, važnije od svega, Park, ergo drveće, šiblje, žbunje i svakojako zelenilo idealno pogodno za igru poznatu kao žmurke (žmure, skrivanje), popularnu verovatno među decom na svim meridijanima. Ali, recimo, ratne igre i podela učesnika na partizane i Nemce, tada tako rasprostranjena među decom na SFRJ prostorima, začudo u mom rodnom gradu nije se ukorenila.

I, eto, posle 20 godina, prilikom posete tom rasadniku nostalgije, vrelu mojih najdražih uspomena, videh da je ruiniran, načet neumitnim zubima modernizacije, sažvakan čeljustima novogradnje.

Na drugim lokacijama, doduše, nikoše novi parkovi (ipak se u nekim zemljama o tome vodi računa), u njima neka nova igrališta, po njima raspoređene u geometrijski pravilnim formama nove ljuljaške, tobogani, kojekakva užad na koju se dečurlija pentra i teren s pokošenom travom po kojoj možete trčati, skakati sa loptom ili bez nje. Tek, slabo me to moglo utešiti, mog igrališta više nema!

Budući da sam sasvim nepatriotski odrastao u inostranstvu, što mi tada još ništa nije značilo, a danas mi prilikom mučnog i ponižavajućeg čekanja vize i te kako znači, bio sam lišen mnogih sloboda i prosto gušen roditeljskom brigom da ne idem daleko od zgrade u kojoj smo stanovali, jer bi me tamo u nekim sumnjivim kvartovima mogli ukrasti Turci – Seldžuci ili Osmanlije, do dana današnjeg nisam uspeo doznati. Da ni slučajno ne prelazim ulicu („Sve je više ludaka koji prolaze kroz crveno“), da ne uzimam ništa od nepoznatih ljudi, što će reći ni od koga ništa jer mi tamo, dođavola, niko i nije bio poznat. Puštan sam jedino da siđem sa sprata i boravim u parkiću iza zgrade u kojoj smo živeli, te mi je to igralište predstavljalo više od komada zemlje, zapravo je bilo komad slobode, moja tada jedina domovina, igralište do Tokija.

I sada, pri ponovnom susretu, videh da me je domovina izdala, pretvorila se u nešto drugo, meni potpuno strano i nevažno. Ili sam ja možda izdao nju onog dana kad sam se bez pozdrava odselio i propustio priliku da se borim za svoje igralište, kao što to Zvezdarci poslednjih 20 meseci čine. Whatever, negde u tom prostoru međuizdajstva utopila se moja poslednja nada da se snovi mogu gledati kao u onom Vendersovom filmu – Do kraja sveta, (beše prevod?) ili bar ponovo odsanjati. Ne više. Nikada.