Milan Đorđević: Majmun
Prosveta, Beograd 2006.
Ne upuštati se ali biti oprezan i, naravno, nikad se ne opuštati. Posmatrati svet ali u onome što se događa ne učestvovati.
Da li početi prikaz sa ili bez osvrta na gornji citat? U potonjem slučaju, moglo bi se početi ovako: „beogradski pisac Milan Đorđević ponajpre je poznat kao suptilan pesnik, svakako među najznačajnijima u svojoj i okolnim generacijama, te kao prevodilac sa slovenačkog. No, poslednjih je godina – recimo, „isprovociran“ preterano zanimljivom stvarnošću ovog dela sveta – prisutan i kao prozaik i esejista“.
Ipak, sve to vi valjda već znate. Zato je bolje početi ovako: gornji je citat svojevrstan životni moto junaka Đorđevićeve priče Oko, ali bi mogao funkcionisati kao kredo – svesni ili ne – i većine drugih ključnih protagonista Đorđevićevih priča u zbirci Majmun. Njegovi su naratori ponajčešće intelektualci, zatečeni u Velikoj Pometnji (rat, hiperinflacija, najezda nasilja i kriminala, emigracija…) koja će samleti njihove dotadašnje živote i (samo)predstave, izobličivši njihov identitet na najneverovatnije načine; u drugoj varijanti, oni su rezoneri koji nemoćno gledaju, prepoznaju, katalogizuju primere izobličenja svoje okoline.
Gore izrečeno daje naslutiti da Majmun nije baš zabavna i „laka“ lektira za kraćenje vremena. Upravo tako: Đorđević je, štaviše, skloniji svesnom preterivanju kao (rizičnom, uvek rizičnom…) sredstvu za „razbuđujuće“ udaranje čitaoca u intelektualni pleksus, nego što bi se poslužio (žanrovskim ili nekim drugim) strategijama zavođenja čitaoca. Za razliku, dakle, od onog živahnog hajvana u kavezu zoološkog vrta, Đorđevićev Majmun je opor, (su)mračan, kiseo ili gorak; gotovo bez izuzetka, u ovih je šesnaest priča neujednačenog dometa koncentrisan, recimo, ekstrakt beznađa jedne sive i surove balkanske epohe. I tu je negde izvorište i vrlina i mana ove proze.
Milan će se Đorđević u Majmunu najbolje „snaći“ tamo gde stvarnosnu potku nadograđuje (kvazi)autobiografskim flešbekovima (Vinarna ‘Narcis’, odlična Emanuelova ćerka u kojoj je moćna ljubavna priča ostvarena bez otklizavanja u grotesku ili vulgarnost, Bara), smeštajući svoju naraciju u spisateljski svet (Slovenija, Klub književnika alias Francuska 7…), sa njegovim supijanim ritualima, sa njegovom sklonošću da se lepi za Zvučne Parole, ili da ih – još bolje – sam smišlja… Priča Oko intrigantan je pokušaj fikcijske nadogradnje i „prepričavanja“ one čuvene fotografije na kojoj, u Bijeljini 1992, arkanovac šutira mrtvu (?) ženu; tri pripovetke koje su posvećene Filipu Davidu, Draganu Velikiću te Mirku Kovaču sračunato „oponašaju“ njihove tipične spisateljske svetove, atmosfere, karaktere, no te su priče ipak dobro odmerene posvete, a ne samosvrhovite imitacije. Solitude je nepretenciozni, a dojmljivi kroki kakvih bi u Majmunu moglo biti i više, nekoliko je pripovedaka, kako rekoh, neposredno „inspirisano“ bedom i sramotom ljudske egzistencije u Srbiji devedesetih (karakterističan primer: Pismo iz 1993. godine).
Đorđević se u pričama iz Majmuna koristi i fantastičkim motivima, ponajčešće u svrhu simboličkog, „nedidaktičkog“ poentiranja, kao i ironijskim oneobičavanjem do posvemašnje grotesknosti (recimo, Iz dnevnika dedinjskog manijaka). Ovakva i slična „preterivanja“ najjasnije otkrivaju gotovo opsesivan satirički naboj Đorđevićevog pripovedanja. Naravno da je to opasno: u nekolikim je pričama (Furia Balcanica, pre svih) „angažovanost“ naprosto pojela naraciju, to jest, one se pre doimaju kao lamentativni politički eseji ovlašno preliveni pripovednom glazurom nego kao punokrvne pripovetke (iako u njima može biti puno krvi, ako znate šta hoću da kažem…). E, baš u takvim pričama, odviše tezičnim – kao i u nekim iz kojih probija jedan papirnati, neutemeljeni egzistencijalizam light (znate već ono: suicid, apsurd življenja…) – gdegde se pojače oseća i stanovita „drvenost“ Đorđevićevog pripovedačkog jezika; kao da im je bila potrebna još jedna „ruka“ pre puštanja pred čitaoca…
Dobro, da li je Majmun, na kraju i koncu, bolji kao celina ili na parčiće? Teško je reći. Radi se o zbirci apartnoj, hrapavoj, koja vam se neće tako lako dati, ali oko koje se ipak vredi potruditi, jer nije da neće biti nagrade/naslade. Uostalom, nisu li lake priče kao i lake ženske: prebrzo se izgustiraju?
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
