Kako ono kažu oni mudraci što podučavaju novinarskim veštinama? „Nije vest kada pas ujede čoveka, nego kada čovek ujede psa.“ Pa dobro, ali kako stoji stvar s tigrovima? Da li je Vest, sa velikim „v“, samo kada čovek gricne tigra, ili ipak treba notirati i ono kada tigar ujede čoveka? E, tu već imamo posla s važnošću konteksta: ako se pomenuti tragični događaj odigra u Ešnapuru, biće da to i nije bogzna kakva vest (mada nesumnjivo jeste tragedija); ako, međutim, do toga dođe u Sutomoru, onda to bogme jeste vredno medijske pažnje. Zašto i čemu ta kontekstualna razlika? Nije li tigar uvek i svugde tigar? O, jeste. I u njegovoj je naravi da druge životinje, uključujući i brbljive dvonošce koji za sebe pompezno veruju da su Gospodari Prirode, posmatra samo kao manje ili više ukusne Komade Mesa. Nije to šareno zvere „krivo“ zbog toga: njime upravlja instinkt, a čovek odavno dobro zna koja je priroda tog instinkta. Pa se u skladu s tim (sa)znanjem i upravlja. Razlika (vest ili ne-vest) jeste, dakle, samo u tome što u Sutomoru, za razliku od Ešnapura, tigrovi ne rastu u prirodi. Stvar je sasvim pouzdana: ni najstariji stanovnici Crnogorskog primorja ne pamte da je njih ili makar nekog njihovog pretka ugrizla Velika Azijska Mačka koja je iznenada iskočila iz žbuna, tragično prekinuvši njihovu bezbrižnu šetnju, ili pak okopavanje maslinjaka. Ni kod Njegoša, recimo, nema ni pomena o tigrovima, a poznato je da u Njegoša ima svega što ovdašnji čoek treba da zna…
Sve ovo kanda zvuči vickasto, ali povod uopšte nije za šalu. Pre neki dan tigar je vaistinu ščepao i otkinuo ruku nesrećne Slavke S. iz Sutomora. S tim da narečena zver nije žrtvu vrebala u nekom žbunu, nego je živela u kavezu, gde ju je smestio Slavkin sin Slobodan S, veliki ljubitelj najopasnije sorte mačijeg roda. Štaviše, toliki ljubitelj da je dotične hteo stalno da ima pred očima, pa je dva primerka prošvercovao ko-zna-otkud (navodno iz Bosne; okej, ali otkud tigrovi u Bosni? I šta međedi misle o nelojalnoj konkurenciji?) i držao ih kod kuće, to make his day. Šta je nesrećna majka mislila o bizarnoj sklonosti njenog čeda, nije nam poznato. No, znate već kakve su dobre i patrijarhalne balkanske majke: što njihovo muško čedo zamisli, tako ima i da bude. Pa je tako i mama Slavka vredno hranila tigra, sve dok ovaj nije poželeo da sam iskreira svoju ishranu. Rezultat: nemerljiva tragedija opervažena čistim Apsurdom; larpurlartizam nesreće, takoreći; nešto što se dogodilo samo zahvaljujući tome što je sistematski „prizivano“ (nesvesno, dakako, ali to ne menja stvar), tako što je Čovek prethodno pažljivo stvorio uslove da se to dogodi. Samo od sebe se to nije moglo desiti ni u teoriji. Zašto? Rekosmo već: zato što Sutomorem, kao i celim Balkanom, slabo šetaju stvorenja koja mogu da vam otkinu ruku. Baš to, ta iskonstruisanost situacije, jednoj krvavo stvarnoj nesreći podaruje sablasni prizvuk virtuelnosti. Dakle, po receptu rahmetli Žana Bodrijara (v. prethodni broj „Vremena“), ni nesreća u Sutomoru „nije bila događaj, jer u njoj nije bilo ničeg neočekivanog, ona je bila programirana poput kompjuterske igrice“. Da li to znači da onaj ko drži tigra-za-po-kući očekuje da ga ovaj izede? Ne. To samo znači da je to ono što bi on morao da očekuje. Ali on to, odnekud, ipak ne čini. Zbog čega nam, dakako, nije ništa lakše: i oni što se igraju pištoljima i puškama morali bi da očekuju da će nesrećno upucati sebe ili nekoga oko sebe, pa oni to ipak ne čine; rezultat: malo-malo pa se desi Velika Tragedija, a ljudi se u čudu pitaju kako i otkud.
Neko će reći da ova vest, koliko god tragična bila, ipak spada u rubriku „bizarnosti“, i da sa Našim Običnim Životima nema mnogo veze; napad tigra je, naime, jedna od retkih opasnosti koje nam pouzdano ne prete. Hajde, dobro. Ali, u koji žanr spada ova vest: žitelji stambene 28-spratnice poznate kao Rudo 3 („istočna kapija Beograda“) već mesecima su bez ispravnog lifta (od četiri ukupno!), tj. u funkciji su samo ona dva koji voze do 16. sprata, dočim su „dugoprugaši“ u komi – jedan već godinama, drugi od pre neki mesec. Dalje, celih dvanaest spratova (toliko ima prosečan BG soliter) moraju peške. Ako mogu, naravno. Oni koji ne mogu životare kao zatočenici betonske kule. Jedna gospođa, srčani bolesnik (v. „Press“ od 20. 3. 2007) kaže kako nekoliko meseci nije izašla iz stana. Hm, kako biste vi nazvali takav život? Je li to sloboda? Ako nije, šta je onda? Robija? Ako je robija, ko ju je na nju osudio, i po kojem osnovu? I šta treba da učinimo da bi dobila pomilovanje?
Najveselije od svega je što u JP Gradsko stambeno kažu da su „upućeni u problem“ narečene zgrade. Baš lepo. Samo, zašto onda taj problem još postoji? Hajde da ih čujemo: „Nadamo se da će on uskoro biti rešen jer sa predstavnicima stanara sutra imamo zakazan sastanak kako bismo došli do zajedničkog rešenja.“ Čuj, nadaju se?! Čuj, „zajedničko rešenje“?! To „zajedničko rešenje“ bi bilo isto kao da vozač GSP-a očekuje od putnika da voze s njim na smenu, valja bre da se ispomažemo, ljudi smo…
Šta je – mimo stanovitog priokusa bizarnosti – uopšte zajedničko ovim dvema vestima? Pa ništa, osim što one ne bi trebalo da postoje. Trebalo bi da bude nemoguće da tigar negde u Evropi odgrize čoveku ruku. Za tu nemogućnost pobrinula se priroda. Takođe, trebalo bi da bude nemoguće da neko, i to usred jedne samozaljubljene evropske „prestonice“, živi zatočen u visokoj zgradi bez lifta. Za tu nemogućnost pobrinuli su se društvo i tehnologija. Sve to je, dakle, nemoguće, ali je stvarno; ono, pak, što je moguće, nestvarno je: od formiranja Vlade pa do hapšenja Mladića, ukidanja viza, ulaska u EU ili čega-god-već. Kako se onda zove ovo u čemu živimo? SAO Simulakrum, bez sumnje; tu su još samo rane i nesreće stvarne, odviše stvarne.
